Караџић (презиме)

С Википедије, слободне енциклопедије

Караџић је српско презиме, изведено од караџа, колоквијалног српског израза за "црног вола" или уопштено за "животињу црног крзна или тамне пути", а само по себи потиче од турског karaca што значи "срна".[1] Презиме Караџић је настало од родоначелника који се звао караџа, надимак који се у Србији налазио од друге половине 15. века („Радица, син Караџа“, из дефтера Бранковића).[2] Презиме је распрострањено по бившој Југославији.[2] Може се односити на:

Антропологија[уреди | уреди извор]

Дробњаци[уреди | уреди извор]

Братство Караџић у Дробњацима, према предању, на крају потиче од три брата који су до 1700. године живјели у Васојевићима, одакле су се доселили у Дробњаце.[3] Заиста, преци Караџића су се доселили из Лијеве Ријеке у Васојевиће средином 17. века.[2] Године 1930. у Петњици је било 28 домаћинстава Караџића, у Малинском 3, у Горњој Буковици 3, у Пашиној води 5, а на Палежу 19 домаћинстава.[3] Антрополог Андрија Лубурић рекао је да су Караџићи "рођени са даром гуслања".[4] Братство Караџић Дробњацима има славу Аранђеловдан (славу Васојевића), док они имају Ђурђевдан (славу Дробњаца).[2]

Деда Вука Стефановића Караџића Јоксим се доселио из Шавника у Србију.[4]

Породица Дивјановић на Јахорини (у Босни) је пореклом из Дробњаца и раније се презивала Караџић, према епском песнику и гуслару Илији Дивјановићу (1835–1893) чије је песме сакупио Теофил Петрановић.[5]

Неготинска долина[уреди | уреди извор]

Што се тиче Неготинске долине, почетком 20. века у Сиколама је постојала породица Караџић са славом Никољдана, пореклом из Црне Горе.[6] У Јасеници су постојала два домаћинства породице Караџић која је имала славу Јовањдан, а по предању потичу од неких „циганча“ које је донео предак Белобречића у 19. веку. [6]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Šimunović 1985, стр. 130.
  2. ^ а б в г Niškanović 2004, стр. 126.
  3. ^ а б Luburić 1930, стр. 156–157.
  4. ^ а б Luburić 1930, стр. 164.
  5. ^ Recueil des travaux de l'histoire de la littérature. 8. Srpska akademija nauka i umetnosti. 1974. стр. 135—136. 
  6. ^ а б Niškanović 2004, стр. 127.

Извори[уреди | уреди извор]