Кичица
| Кичица | |
|---|---|
| Научна класификација | |
| Царство: | Plantae |
| Кладус: | Tracheophytes |
| Кладус: | Angiospermae |
| Кладус: | Eudicotidae |
| Кладус: | Asterids |
| Ред: | Gentianales |
| Породица: | Gentianaceae |
| Род: | Centaurium |
| Врста: | C. erythraea
|
| Биномно име | |
| Centaurium erythraea | |
| Подврсте | |
|
12 | |
| Синоними[1] | |
|
Списак
| |
Кичица (црвени кантарион, грозничавче) је назив рода скривеносеменица из фамилије линцура (Gentianaceae), као и најпознатије и најраширеније врсте овог рода на територији Србије - Centaurium erythraea[2].
Centaurium erythraea - лековита кичица
[уреди | уреди извор]Једногодишња или двогодишња зељаста биљка са ружичастим цветовима сакупљеним на врху стабљике у штитасте цвасти (у ранијем стручном називу биљке фигурише опис - лат. umbellatus = штитаст). Из природе се сакупљају, а затим користе управо ти вршни делови у време цветања.
Стабло јој је глатко, четвороугласто, висине до 40 cm. Цвета у периоду од јуна до августа. Цветови су најчешће у нијансама од јарко до тамноцрвене боје. Може се наћи по шумским ливадама или пропланцима, као и на песковитим местима.[3]
Кичица је биљка широког лековитог спектра деловања (лат. centum = стотина; aureum = златник). Садржи еритроцентаурин, етерско уље, шећер, восак и друго.[3] Њено најпознатије дејство је као амаро ароматик (горка дрога) за стимулисање апетита, лучење желудачних и цревних сокова. Сличног је, мада слабијег дејства као линцура. Заједно са пеленом користи се за снижење нивоа шећера у крви код старијих особа, затим код малокрвности, жутице, крварења при јаким упалама испирањем. Поред чаја, ова биљка се може користити и у виду тинктуре и лековитог вина.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Centaurium erythraea Rafn”. Plants of the World Online. Board of Trustees of the Royal Botanic Gardens, Kew. 2017. Приступљено 9. 12. 2020.
- ^ род Centaurium у Флори Европе (Flora Europaea)[1] Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (30. септембар 2007), Приступљено 9. 4. 2013.
- ^ а б Фонда 1942, стр. 25.
Литература
[уреди | уреди извор]- Фонда, Драгутин (1942). Домаће лековито биље и његова употреба. Београд: Фармафлора.