Корисник:УрошЦветковићМАТФ/песак

С Википедије, слободне енциклопедије

Пројекат алфа[уреди | уреди извор]

Џејмс Ранди

Пројекат алфа је био покушај скептика и мађионичара Џејмса Рандија да тестира квалитет научне ригорозности добро познатог теста паранормалних појава.

Крајем 1970-их, Ранди је контактирао новоосновану Мекдонел лабораторију за психолошка истраживања („МекЛаб”) са сугестијама о спровођењу тестова за паранормалне појаве. У исто време, два тинејџера преваранта (Стивен Шо, касније познат и као Баначек, и Мајк Едвардс) који су радили прикривено више од три године по налогу Џејмса Рандија, преварили су истраживаче са Вашингтонског Универзитета и натерали их да поверују да имају паранормалне моћи.

Лабораторија је почела да објављује извештаје о способностима овог пара, незнајући да су они у ствари били само једноставни мађионичарски трикови. Када су гласине о повезаности испитаника са Рандијем допрле до Питера Филипса, шефа МекЛаб-а, он је увео строже протоколе за експерименте, те су због тога резултати два испитаника нагло опали.

Ранди је 1983. године одржао конференцију за штампу како би разоткрио обману, што представља преломни догађај у области парапсихологије.

Мекдонел лабораторија за психолошка истраживања („МекЛаб”)[уреди | уреди извор]

Мекдонел лабораторија за психолошка истраживања („МекЛаб”) је основана како би научницима обезбедила све потребне услове за покушаје откривања и проучавање парапсихолошких феномена као што су екстрасензорна перцепција, контрола ума над неживим објектима, предвиђање будућности и сл.

Током 1970-их, Џејмс Смит Мекдонел, председник одбора Мекдонел Даглас и верник у паранормално, обратио се Вашингтонском Универзитету у Сент Луису са плановима да успостави стални ПСИ (израз је изведен из грчког ψ пси, 23. слова грчке абецеде и почетног слова грчке речи ψυχή psyche, са значењем „ум, душа”) истраживачки центар. Питер Филипс, дипломирани физичар на Универзитету Кембриџ и Универзитету Станфорд, који је такође био веома заинтересован за ову област, пристао је да води парапсихолошку лабораторију у школи. Од свих паранормалних појава, највише га је занимало савијање металне кашике коришћењем снаге ума, познато и као „психокинетичко савијање метала” или „психокинеза” (ПКМБ).[1]

1979. године Мекдонел је договорио грант од 500.000 америчких долара за оснивање и петогодишњи рад лабораторије.[1]

Експеримент Пројекат Алфа[уреди | уреди извор]

Као одговор на најаву овог подухвата, Џејмс Ранди је писао лаборатиорији са листом од 11 замки и његовим предлозима како да се избегну.[1] Ови предлози си укључивали строго придржавање протокола теста, тако да испитаницима не би било дозвољено да га мењају током рада. Пишући о Пројекту алфа, цитирао је Урија Гелера, који је променио протоколе током тестова на Истраживачком институту Станфорд. Кад год нешто није функционисало, Гелер је једноставно уместо тога урадио нешто друго, што су истраживачи затим пријавили као доказ успешног експерименталног резултата.[2] Други Рандијеви предлози укључивали су коришћење само једног тестног објекта у исто време и трајно обележавање објекта или објеката који се користе тако да се не могу заменити сличним објектима. Такође је предложио да у просторији буде што мање људи како би се избегло ометање. Поред тога, Ранди је понудио своје услуге да надгледа експерименте, напомињући да би мађионичар био одлична особа за тражење лажирања. Према Мајклу Талбурну, Филипс је одбио Рандија јер је сматрао да је Ранди само шоумен а не озбиљан критичар.[3] Међутим, 1. април 1982. године Ранди је доделио Филипсу награду „Стрејт Спун”, енг. „Straight Spoon”, за приспитивање свог става о лабавим контролама након онога што је Ранди назвао „мање ентузијастичним пријемом” за његово излагање на конференцији Парапсихолошког удружења 1981. године.[4]

Два младића, Стив Шоа и Мајк Едвардс, постали су фокус лабораторије, њих двојица су били много успешнији него сви остали кандидата. Два младића су били мађионичари, обојица су чак независно контактирали Рандија када је најављено отварање лабораторије. Понудили су да учествују као испитаници уз Рандијеву подршку. Од Рандија су добили инструкције а једна од тих инструкција је била да кажу истину ако их икада буду питали да ли лажирају резултате. Према Рандију, ово питање им никад није директно постављено.[1]

Стивен Шо и Мајкл Едвардс[уреди | уреди извор]

Када је најављено оснивање лабораторије, Мајк Едвардс, 18, и Стивен Шо, 17, сада познати као Баначек, обојица мађионичари, контактирали су Рандија одвојено, сваки са својим планом. Предложили су да искористе своје вештине да обмане истраживаче триковима у првим фазама истраге. Они су изабрани као испитаници и превара је почела.

Пројекат је првобитно започео савијањем кашике, тако да су њих двоје брзо нашли начин да то постигну. Супротно од упозорења које је Ранди навео у свом писму, тест је укључивао не једну, већ много различитих кашика, које су биле означене налепницама на омчи канапа уместо било каквог трајног обележавања. Када су почели да савијају кашику, двојица мађионичара би се жалила да им налепнице сметају и уклањали би их. Затим би једноставно заменили налепнице док би их враћали и чекали. Кашике су мерене пре и после експеримента, а пошто су коришћене све врсте кашика, једноставно мењање етикета би произвело различита мерења, што би довело до тога да научник верује да се догодило нешто паранормално.[1] У другим случајевима, бацили би једну од кашика у крило и једном руком је савијали испод стола, док би се претварали да савијају кашику у другој руци, одвлачећи пажњу научницима.

Пошто је студио био организован тако да омогући људима испред камере да виде себе на мониторима, а видео траке су биле доступне за гледање свима, њих двоје су користили снимке да критикују сопствени наступ. Они би намерно правили грешке у свом првом покушају, а затим би гледали снимке да сазнају шта је било видљиво истраживачима, а шта није. Затим би модификовали своје трикове како се не би видели на снимку. Едвардс је открио да је један камерман био на опрезу да ухвати све покушаје преваре, па је одлучио да њега одабере да буде асистент у једном експерименту, а њега је заменио мање компетентан камерман. Ово је такође било кршење Рандијевих упозорења; пробни рад је требало да буде заустављен у овом тренутку и забележен као неуспех.

Откривање и последице[уреди | уреди извор]

Последице преваре пројекта Алфа биле су значајне, посебно за област парапсихологије, која проучава паранормалне појаве као што су телепатија, психокинеза и екстрасензорна перцепција. Неке од последица пројекта Алфа су:

  • Забринутост у вези са поузданошћу - Обмана пројекта Алфа истакла је забринутост у вези са поузданошћу студија о паранормалним појавама и учинила истраживаче опрезнијима у погледу могућности преваре субјекта или експериментатора. То је довело до повећаног испитивања парапсихолошких истраживања.[3]
  • Растући скептицизам у научним истраживањима - Откривање обмана пројекта Алфа повећало је сумњу научне заједнице у тврдње о паранормалним догађајима и подстакло истраживаче да заузму критичнији и ригорознији приступ свом раду.
  • Побољшани стандарди за научна истраживања - Обмана пројекта Алфа послужила је као подстицај за унапређење стандарда научног истраживања.

Током радионице конвенције Парапсихолошког удружења у августу 1981. године, Филипс је донео одлуку да објави сажетак студијa. У складу са званичним извештајем истраживача, Филипс је такође затражио траку са фиктивним савијањем метала од Рандија како би била изложена поред снимака Шоа и Едвардса. Истраживачи су тражили повратне информације од парапсихолошке заједнице и касније објавили ревидирани сажетак који је узео у обзир повратне информације које су добили.

Ранди је још једном писао лабораторији након објављивања вести, наводећи да је сасвим вероватно да су њих двојица били мађионичари који користе једноставну лукавштину како би преварили истраживаче. Такође је почео да шири гласине да су њих двоје његова креација.[1] У време када је састанак одржан следећег месеца, прича је стекла значајну пажњу. Када је Филипс ревидирао протоколе тестирања чим се вратио са састанка, Шо и Едвардс су открили да више не могу тако лако да преваре експериментаторе, а у већини случајева уопште нису били у стању да их преваре. Лабораторија је почела да објављује нове резултате о овом периоду који су значајно смањили стопу успешности.[3] Према њиховим речима, „Нисмо закључили да морају да буду преваранти, већ само да се после опсежног тестирања нису понашали ни приближно психички као што су нас навели да очекујемо.“[3] Марчело Труци је тврдио да је Бертолд Е. Шварц био „главна жртва пројекта Алфа“.[4] Шоове психичке моћи су биле предмет Шварцове монографије која никада није објављена. Према Труцију, „Др Шварц се прво умешао са Шоом јер се Шварц надао да би Шо могао да користи ПК да помогне својој тешко болесној ћерки, за коју не постоји ортодоксни медицински лек.“ Шо тврди да није био упознат са планом др Шварца.

Пројекат Алфа се завршава[уреди | уреди извор]

1983. године, Ранди је одлучио да прекине пројекат и објавио целу аферу на конференцији за штампу и у часопису Discover.[4] На конференцији за новинаре, Ранди је представио два субјекта као видовњаке и питао како су постигли своје резултате на шта је Мајкл Едвардс одговорио: „Да будемо потпуно искрени, ми варамо.“[5]

Мартин Гарднер је ову превару назвао веома значајном.[5] Да би се супротставио оптужбама за неетичко понашање са Рандијеве стране, Гарднер наводи још један сличан случај, онај „открића“ Н зрака. Лојд Ауербах, примећујући мање од четрдесет осам сати обавештења дато лабораторији за Рандијеву конференцију за штампу и чињеницу да Филипс није био позван да јој присуствује, довео је у питање да ли су Рандијеви мотиви били научно истраживање или представа.[6]

Централна обавештајна агенција Сједињених Држава, забринута због утицаја Конгреса на финансирање ЦИА истраживања паранормалних способности, које је уговорено са SRI International, оптужила је Рандија за „грубо изобличење“ у унутрашњем меморандуму и рекла „Овај недавни негативан публицитет у области парапсихологије не би требало да има негативан утицај на пројекат GRILL FLAME“.[7]

Џејмс С. Мекдонел, који је обезбедио новац за отварање МekЛаба 1979. године, умро је 22. августа 1980. Године 1985., без финансирања, МekЛаб је затворио своја врата.[8] Ранди је пројекат Алфа посматрао као „велики успех“ који је „резултирао да су неки парапсихолози пажљивији у погледу својих закључака“.[9]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ James Randi: The Project Alpha Experiment. 1983. 
  2. ^ Randi, James (1980). Flim flam! : The truth about unicorns, parapsychology, and other delusions. Internet Archive. New York : Lippincott & Crowell. ISBN 978-0-690-01877-6. 
  3. ^ а б в г Thalbourne, Michael (октобар 1995). Science Versus Showmanship: A History of the Randi Hoax (PDF). Journal of the American Society for Psychical Research. 
  4. ^ а б в Truzzi, Marcello (1987). Reflections on "Project Alpha": Scientific Experiment or Conjuror's Illusion? (PDF). Zetetic Scholar. 
  5. ^ а б Gardner, Martin (лето 1983). Notes of a Psi Watcher: Lessons of a Landmark PK Hoax (PDF). Skeptical Inquirer. 
  6. ^ Auerbach, Loyd (април 1983). Project Alpha: Showmanship vs Science (PDF). ASPR Newsletter. Vol. 9, no. 2. pp. 1–2. 
  7. ^ Recent Adverse Publicity on Parapsychological Research (PDF). Central Intelligence Agency. 
  8. ^ Mueller, Mandy (4. 8. 1985). „Lab Gives Up Its Search For a True Psychic”. Chicago Tribune. 
  9. ^ James, Randi (1992). „Conjuring”. New York: St. Martin's Press. ISBN 0-312-08634-2. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:УрошЦветковићМАТФ/песак&oldid=25724425”