Скептицизам

Из Википедије, слободне енциклопедије

Скептицизам је филозофска оријентација у оквиру хеленистичко-римске филозофије. Њено појављивање везано је уз филозофа Пирона и његове ближе, или касније, следбенике као што су Тимон, Енесидем, Агрипа, Секст Емпирик и други. Овој је мисаоној оријентацији врло блиска филозофија тзв. Средње академије (оснивач Аркесилај) и Новије академије (оснивач Карнеад).

Становиште ове филозофске школе почива на тематски вођеној свести која се негативно изражава о могућности да се истина докучи чулним или мисаоним начином. То становиште не треба мешати са скептичким поставкама које се у филозофији појављују и знатно пре. Скептички став у филозофији је веома стар. Сами су пироносвки скептичари тврдили да је и Хомер скептичар, јер „о истим стварима говори на супротан начин“. Скептичку страну мишљења откривају они и код Ксенофана, Парменида, Хераклита, Платона, академичара и софиста. Протагора је тврдио да се о свакој ствари могу изрећи два супротна мишљења. Уопште, свака филозофија која следи идеју дијалектике, садржи у себи скептички моменат како негативну страну дијалектичког мишљења.

Хеленистичко-римски скептицизам, по свом оснивачу Пирону познат као пиронизам, потиче на критичком држању филозофске свести, које је усмерено против хеленистичког филозофског догматизма стоичке и епикурејске филозофије. Она рационално аргументује против објективности чулних и разумских знања, сводећи их на нешто просто субјективно, на привиђање. Настоји он да све што је одређено и коначно покаже као несигурно и колебљиво. Тиме поништава све што важи као истинито и бивствујуће. Ствари су променљиве. Стално показују властита противречја, тако да њиховопостојање није нешто истинито. Скептичка свест себи самој поплаже рачуна о ништавности оно пто се утвђује као истинито. Та свест је култивисана филозофска свест која негативним дијалектичким кретањем увиђа неистинитост онога чулнога и замишљенога. Не може се она уобличити у филозофски систем, нити то жели.

Скептицизам се обично одређује као филозофско учење о сумњи. Ипак, скептицизам није становиште сумње. Појам сумње упућује на неизвесност, неодређеност и неодлучност. Филозофија скептицизма није филозофија сумње. Напротив, она се гради на сигурности става о томе да чулна и мисаона спознајане воде нужно истини. У својој сумњи, ова је филзофија сигурна у неистинитост људске спознаје. Скептичари ипак знају да би њихово прогрлашавање властите сигурности за истину противуречило целом њиховом ставу. Стога је то сигурност схваћена као субјективна, те може донети спокојство и непомућеност душе. Скептицизам је тражење, истраживање (грч. скепееин - тражити, истраживати, скептикос — или зелетикос — онај који тражи, истражује, разматра).

Смисао скептицизма садржан је у ставу уздржавања од суђења. Уздржавањем треба да се уклони све што се сматра истинитим, све што бивствује и што се узима као одређено (афирмативно). Резултати чулне и мисаоне спознаје проблематични су. Уздржавање доводи до непоколебљивости, непомућености душе (атараксија). Сврха уклањања свега што се сматра истинитим није у томе да све буде поколебано, да би човек изгубио ослонац. Напротив, скептичари сматрају да се ослонац губи везивањем човека за оно што сматра истином. То истинито увек се показује као привид. Зато човек мора губити сваки ослонац у чулном и мисаоном свету. Оба су сама по себи колебљива и променљива. Пироновски скепсис то истинито сматра оним што нема вредности. Човек се мора од њега одвезати да би у властитој самосвести одржао душевну равнотежу и спокојство. Променљивост и немирност предмета доноси немир душе. Скепсис треба да ослободи свест од тога немира, да би се у атараксији нашла равнодушна смиреност душе. Животиње поседују такву равнодушност. Човек треба да је постигне умним напором, тј. скептичким ставом према сваком предубеђењу, коначној спознаји, разумским тврдњама.

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Скептицизам