Корисник:Bog.aleksandra/песак

Почетак рударске производње у Србији

Почетак рударске производње у Србији обележили су немачки рудари Саси средином XIII века, чијим је доласком зачето ново раздобље у развоју средњовековног рударства. Тиме је остварен значајан напредак у српском рударству, у виду развоја нових техника са значајно већом производњом и тражењу племенитих и обојених метала, посебно сребра, бакра и олова. Унете су новине при отварању рудника, копању и вађењу руде, при њеном топљењу и пречишћавању. Саси су за собом оставили мноштво трагова у рударској терминологији, топономастици, правним односима, градском уређењу и др.

Историјат

Крајем XIII и почетком XIV века Саси су се налазили у бројним рударским местима широм Србије. Друго место у Србији које су Саси отворили и развили јесте Рудник, на шта указује присуство саског нотара (notarius Teutonicorum) 1312. године. На Копаонику активност Саса почиње од XIV века. „Саси требчки“ наведени су и у Светостефанској повељи краља Милутина, а о њима сведоче и подаци из Дубровачког архива. Исти извори пружају податке и о присуству Саса у пуднику Рогозна средином XIV века. Пред крај XIV века Саси се помињу и у Новом Брду, најзначајнијем руднику Балкана. Иако се њихова етничка припадност ретко спомињала, на присуство Саса у Новом Брду током наредног века несумњиво указују њихова немачка имена.

У Босни су Саси први пут поменути 1936. године, након већ вишегодишње активности босанских рудника, што ипак не умањује њихову значајну улогу у развоју босанског рударства. Појава Саса у развоју босанског рударства донела је напредак у погледу технике и металургије.

О присуству Саса у босанским рудницима постоји врло мало писаних извора. Већи број података o животу и раду Саса у Босни сачуван је само о браћи Сасиновић, који су се преселили у Дубровник одмах по пријему у дубровачко грађанство. Током друге половине XIV века имали су рударске јаме са средствима за копање сребра у рудницима Фојница и Остружница, што показује да су Саси, поред тога што су били стручни радници, такође били и стручни власници рудника у Србији и Босни.

Још и пре пада Србије и Босне под турску власт, Саси на овим просторима готово су ишчезли. Сам назив Сас временом је у потпуности изгубио своје етничко обележје. Током XIV века представљао је правни статус, да би касније постао синоним за рудара. Људи пореклом из Србије и Босне све више су се усавршавали и ступали у рударску производњу, да би до краја XIV века српско и босанско рударство увелико прелазило у руке домаћих људи.

Из малобројних извора који о њима говоре, може се видети да су Саси уживали личну слободу, да су имали право на тражење рудних лежишта, галерија и право градње свих неопходних уређаја. Такође су уживали и слободу вероисповести, па су као католици у православном окружењу имали право изградње цркава. Имали су своје аутономно судство - посебан суд састављен од једнаког броја представника са сваке стране. Због закона (Душанов законик, члан 123) по којем је требало да се Саси суде са властелом око заузете земље, право сече шума ограничено им је строго на потребе рударске производње, са забраном сече у личне сврхе или за потребе пољопривреде.

Са укључењем домаћег становништва дошло је до увећања рударске производње и отварања нових рудника. Увођење домаћег становништва у рударску производњу морало се озаконити, па су радници или били третирани као чланови „фамилије“ Саса који је био одговоран за своје људе. Права Саса важила су за све становнике рударског насеља, без обзира на њихово порекло.

Топоними

Саско градско уређење добила су рударска места: Брсково, Ново Брдо, Сребреница, Фојница и Олово. Вредан извор информација о Сасима на овим просторима јесте топономастички материјал. По Сасима су неки локалитети на нашим подручјима добијали називе још у почетку саског деловања - Сашка река код Рогозне поменута у Светостефанској повељи краља Милутина, село Саси у Лепеници, место Сасе у близини Сребренице. Данас, пак, постоје многи топоними који сведоче о присуству Саса на нашим просторима: село Сасе и Сашки поток на Голији, Шашево у долини Ибра код Плане, Шашковац код Јањева, Шашка река у Поречу и Источној Србији. У Босни су то: Сашка рупа код Дусине и Сашка река близу Сребренице. Чак и у крајевима за које не постоје подаци да су били насељени Сасима постоје називи који воде порекло од саских имена: Сасина, село на реци Сани у Босни, вода Сасина у Пиви, село Саш и Сашко поље код Фоче, Сасин поље код Пљеваља, село Сасе код Вишеграда.

Терминологија

Мноштво рударских термина води порекло из немачког језика: називи места радње - цех, штолна, орт, шурф (од Schurf - истражени ров); стручних радника - фурник (од Fuhrmann - превозник), шафар (од Schaffer - топионичар), валтурк (од Waltworchte - топионичар, предузетник), хутман (од Hütenmann - надзорник), урбурар (од Urbarer - чиновник у руднику), док су словенски рупник (рудар) и плакаоничар (онај који ради на испирању и припреми руде).

Литература

Сима Ћирковић, Десанка Ковачевић-Којић, Ружа Ћук. Старо српско рударство. Београд: Вукова задужбина, Нови Сад: „Прометеј”. 2002.