Олово

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Олово
Pb,82.jpg
Општа својства
Име, симбол олово, Pb
У периодном систему
Водоник Хелијум
Литијум Берилијум Бор Угљеник Азот Кисеоник Флуор Неон
Натријум Магнезијум Алуминијум Силицијум Фосфор Сумпор Хлор Аргон
Калијум Калцијум Скандијум Титанијум Ванадијум Хром Манган Гвожђе Кобалт Никл Бакар Цинк Галијум Германијум Арсен Селен Бром Криптон
Рубидијум Стронцијум Итријум Цирконијум Ниобијум Молибден Технецијум Рутенијум Родијум Паладијум Сребро Кадмијум Индијум Калај Антимон Телур Јод Ксенон
Цезијум Баријум Лантан Церијум Празеодијум Неодијум Прометијум Самаријум Европијум Гадолинијум Тербијум Диспрозијум Холмијум Ербијум Тулијум Итербијум Лутецијум Хафнијум Тантал Волфрам Ренијум Осмијум Иридијум Платина Злато Жива Талијум Олово Бизмут Полонијум Астат Радон
Францијум Радијум Актинијум Торијум Протактинијум Уранијум Нептунијум Плутонијум Америцијум Киријум Берклијум Калифорнијум Ајнштајнијум Фермијум Мендељевијум Нобелијум Лоренцијум Радерфордијум Дубнијум Сиборгијум Боријум Хасијум Мајтнеријум Дармштатијум Рендгенијум Коперницијум Нихонијум Флеровијум Московијум Ливерморијум Тенесин Оганесон
Sn

Pb

Fl
талијумоловобизмут
Атомски број (Z) 82
Група, периода група 14 (угљеникова група), периода 6
Блок p-блок
Категорија   постпрелазни метал
Рел. ат. маса (Ar) 207,2(1)[1]
Ел. конфигурација [Xe]4f145d106s26p2
по љускама
2, 8, 18, 32, 18, 4
Физичка својства
Боја плавичастобела
Агрегатно стање чврсто
Тачка топљења 600,61 K (327,46 °‍C)
Тачка кључања 2.022 K (1.749 °‍C)
Густина 11.340 kg/m3
Моларна запремина 18,26×10−3 m3/mol
Топлота фузије 4,799 kJ/mol
Топлота испаравања 177,7 kJ/mol
Притисак паре 4,21×10−7 Pa (600 K)
Сп. топл. капацитет 129 J/(kg·K)
Атомска својства
Оксидациона стања 4, 2
Особине оксида средње базни
Електронегативност 2,33 (Полинг)
1,55 (Олред)
Енергије јонизације 1: 715,6 kJ/mol
2: 1.450,5 kJ/mol
3: 3.081,5 kJ/mol
(остале)
Атомски радијус 180 (154) pm
Ковалентни радијус 147 pm
Валсов радијус 202 pm
Линије боје у спектралном распону
Остало
Кристална структурапостраничноцентр. кубична (FCC)
Регуларна зидно центрирана кристална структура за олово
Брзина звука 1.260 m/s (293,15 K)
Топл. водљивост 35,9 W/(m·K)
Сп. ел. водљивост 4,81×106 S/m
Мосова тврдоћа 1,5
CAS број 7439-92-1
референцеВикиподаци
Руда олова

У природи, олово се најчешће јавља у виду сулфида, PbS, као руда галенит.

Пржењем се руда преводи у оксид чијом редукцијом настаје сирово олово.[2] Сирово олово садржи: бакар, антимон, арсен, бизмут, цинк, сумпор, калај, сребро и злато. Пречишћавањем сировог олова (најчешће електролитичким путем) добија се чисто олово плавичастобеле боје, само на свежем пресеку је металног сјаја, но брзо потамни од створеног слоја оксида и базног олово(II) карбоната Pb(OH)2*2PbCO3, који га штите од даље оксидације. То је мек метал, велике густине и ниске температуре топљења.[3]

Олово се у дестилованој води не раствара, док се раствара у киселинама са оксидационим дејством нпр. азотна киселина. При дејству разблажене сумпорне киселине ствара се заштитни слој олово- сулфата PbSO4 те растварање престаје. Алкалије не делују на олово. На ваздуху се фино спрашено олово тзв. пирофорно олово пали само од себе.

Олово (II) оксид се користи за глазирање керамичких производа, за израду минијума, као жута боја у сликарству. Олово се користи за израду лимова, канализационих и водоводних цеви уколико воде нису киселе; њиме се облажу електрични каблови и превлачи посуђе. Олово се користи и у војној индустрији, индустрији боја, за израду оловних акумулатора, за заштиту од рендгенског и радиоактивног зрачења.

Прве мине за оловке правиле су се од оловних руда, али их је у савременом добу заменио неотровни графит, који се комбинује са другим примесама.

Референце[уреди]

  1. ^ Meija, J.; et al. (2016). „Atomic weights of the elements 2013 (IUPAC Technical Report)”. Pure and Applied Chemistry. 88 (3): 265—291. doi:10.1515/pac-2015-0305. 
  2. ^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga. 
  3. ^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6. 

Спољашње везе[уреди]

Медији везани за чланак Олово на Викимедијиној остави