Олово

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
За друго значење, погледајте чланак Олово (вишезначна одредница).
Олово (82Pb)
Tl - Pb - Bi
Sn
Pb
 
Pb-TableImage.png

Pb,82.jpg

Општи подаци
Припадност скупу слаби метали
група, периода IVA, 6
густина, тврдоћа 11340 kg/m3, 1,5
боја плавичастобела
Особине атома
атомска маса 207,2 u
атомски радијус 180 (154) pm
ковалентни радијус 147 pm
ван дер Валсов радијус 202 pm
електронска конфигурација [Xe]4f145d106s26p2
e- на енергетским нивоима 2, 8, 18, 32, 18, 4
оксидациони број 4, 2
Особине оксида средње базни
Кристална структура регуларна зидно
центрирана
Физичке особине
агрегатно стање чврсто
температура топљења 600,61 K (327,46 °C)
температура кључања 2.022 K (1749 °C)
молска запремина 18,26×10−3 m³ /mol
топлота испаравања 177,7 kJ/mol
топлота топљења 4,799 kJ/mol
брзина звука 1.260 m/s (293,15K)
Остале особине
Електронегативност 2,33 (Паулинг)
1,55 (Алред)
специфична топлота 129 J/(kg*K)
специфична проводљивост 4,81×106 S/m
топлотна проводљивост 35,9 W/(m*K)
I енергија јонизације 715,6 kJ/mol
II енергија јонизације 1450,5 kJ/mol
III енергија јонизације 3081,5 kJ/mol
IV енергија јонизације 4.083 kJ/mol
V енергија јонизације 6.640 kJ/mol
Најстабилнији изотопи
Руда олова

У природи се олово најчешће јавља у виду сулфида, PbS, као руда галенит.

Пржењем се руда преводи у оксид чијом редукцијом настаје сирово олово.[1] Сирово олово садржи: бакар, антимон, арсен, бизмут, цинк, сумпор, калај, сребро и злато. Пречишћавањем сировог олова (најчешће електролитичким путем) добија се чисто олово плавичастобеле боје, само на свежем пресеку је металног сјаја, но брзо потамни од створеног слоја оксида и базног олово(II) карбоната Pb(OH)2*2PbCO3, који га штите од даље оксидације. То је мек метал, велике густине и ниске температуре топљења.[2]

Олово се у дестилованој води не раствара, док се раствара у киселинама са оксидационим дејством нпр. азотна киселина. При дејству разблажене сумпорне киселине ствара се заштитни слој олово- сулфата PbSO4 те растварање престаје. Алкалије не делују на олово. На ваздуху се фино спрашено олово тзв. пирофорно олово пали само од себе.

Олово (II) оксид се користи за глазирање керамичких производа, за израду минијума, као жута боја у сликарству. Олово се користи за израду лимова, канализационих и водоводних цеви уколико воде нису киселе; њиме се облажу електрични каблови и превлачи посуђе. Олово се користи и у војној индустрији, индустрији боја, за израду оловних акумулатора, за заштиту од рендгенског и радиоактивног зрачења.

Прве мине за оловке правиле су се од оловних руда, али их је у савременом добу заменио неотровни графит, који се комбинује са другим примесама.

Референце[уреди]

  1. ^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga. 
  2. ^ Housecroft C. E., Sharpe A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3rd ed.). Prentice Hall. ISBN 978-0131755536. 

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Олово


Литература[уреди]