Корисник:BorisavIlic2001/песак

С Википедије, слободне енциклопедије

Мејхем (бенд)[уреди | уреди извор]

BorisavIlic2001/песак Мејхем
Басиста Некробачер, један од оснивача бенда
Музички рад
Активни период1984—1993, 1995—тренутно
ЖанровиБлек метал
Издавачке кућеSeason of Mist, Deathlike Silence, Century Media, Misanthropy, Necropolis
Остало
Веб-сајтwww.thetruemayhem.com

Мејхем (енг. Mayhem) је норвешки блек метал бенд основан 1984. године у Лангхусу. Били су један од првих блек метал бендова у Норвешкој и њихова музика је имала огроман утицај на истоимени жанр. Почетак мејхемове каријере је био веома контроверзан, највише због самоубиства вокалисте Пер Јнгве Олина (норв. Per Yngve Ohlin) и убиства гитаристе Еистаина Арсета (норв. Øystein Aarseth) од стране басисте Варга Викернеса (норв. Varg Vikernes).

Група је избацила демо и ЕП који су били од великог утицаја, и скупила је огроман број фанова кроз спорадичне и озлоглашене наступе. Мејхем се распао након убиства Еистаина Арсета, убрзо након избацивања њиховог првог албума „De Mysteriis Dom Sathanas” који се сматра класиком блек метала. Живи чланови Јан Аксел Бломберг (норв.Jan Axel Blomberg), Јоурн Стубоурд (норв.Jørn Stubberud) и Свен Ерик Кристиансен (норв.Sven Erik Kristiansen) су идуће године поново основали бенд са Руне Ериксеном (норв. Rune Eriksen) који је заменио Арсета. Атила Чихар и Мортен Иверсен су у међувремену заменили Кристиансена и Ериксена.

Историја[уреди | уреди извор]

Ране Године (1984-1988)[уреди | уреди извор]

Мејхем је основан 1984. године од стране гитаристе Еистеина Арсета („Деструктор”[1], касније „Јуронимус”), басисте Јоурна Стубоурда (надимак „Некробачер”) и бубњара Шетла Манхајма (норв.Kjetil Manheim). Инспирација за име бенда им је била песма бенда Веном (енг. Venom) под именом „Mayhem with Mercy”[2]. Мејхем је био инспирисан бендовима као што су Веном, Дет, Креатор, Моторхед, Некродет, Блек Сабат, Слејер, Батхори, Саркофаго, Содом, Дистракшн, Селтик Фрост, Хелхемер и Парабелум. Бенд је започео каријеру свирајући песме бендова Блек Сабат, Веном и Моторхед[3]. Након тога су снимили свој први демо под именом „Pure Fucking Armageddon”. Након снимања дема, Арсет је регрутовао два нова члана за вокал бенда док је он прешао на позицију гитаристе. Та два регрута били су Ејрих Норхајм („Месаја”) и Свен Ерик Кристиансен („Манијак”). Пре него што је напустио бенд, Норхајм је наступао само на једном концерту у граду Ски 20. априла 1985. године. Са Кристиансеном, мејхем је 1987. године снимио свој први ЕП под именом „Deathcrush”, и избацили су га кроз Јуронимусову издавачку кућу „Posercorpse Music”. 22. марта 1986. године, Манхајм и Јуронимус су наступали у Ски театру под именом L.E.G.O. и снимали су свој наступ. Ово је само био пројекат експерименталне музике против популарне музике.


Првих хиљаду копија Деткраша се брзо распродало. 1993. године се поново објавио од стране Јуронимусове преименоване издавачке куће „Deathlike Silence Productions” која је била део Јуронимусове продавнице плоча „Хелвете”[4] (норв. Helvete, срп. Пакао). Манхајм и Манијак су напустили бенд 1988. године.

Са Дедом (1988-1991)[уреди | уреди извор]

Након што су напустили бенд, Манхајмово и Манијаково место заузели су швеђанин Пер „Пеле” Јнгве Олин (надимак „Дед”) и бубњар Јан Аксел Бломберг (надимак „Хелхемер”). Са Дедом, мејхем је стекао огромну популарност. Дед се за концерте озбиљно спремао да би приказао имиџ који је он хтео. Од почетка своје каријере на лицу је носио „фарбу леша” (енг. corpse paint), што је подразумевало да офарба лице у црно беле боје. Према Некробачеру, „То није имало никакве везе са тим како су се Кис и Алис Купер шминкали. Дед је стварно хтео да изгледа као леш. Није то радио да би изгледао кул”. Хелхемер је тврдио да је Дед „Први блек метал музичар који је користио фарбу леша”[5]. Да би усавршио свој лешолики изглед, Дед би закопао своју одећу и ноћ пред концерт би је откопао и носио.


Током концерта, Дед би често секао руке ножевима и сломљеним стаклом[6]. Бенд би такође испред бине често имао главе свиња и оваца набодене на колац.

Стиан Јохансен („Окултус”), који је на кратко преузео место вокалисте након Дедовог самоубиства је изјавио:

„Он [Дед] није себе видео као човека; он је себе видео као биће из неког другог света. Говорио је како је имао многе визије како му се крв залеђује у венама, како је мртав. То је разлог зашто се тако назвао. Знао је да ће умрети.[7]”


1990. године, бенд је унајмио стару кућу у шуми близу Осла, коју су користили за вежбање. Почели су да пишу песме за свој следећи албум De Mysteriis Dom Sathanas. Басисиста бенда Некробачер је изјавио да су Дед и Јуронимус након одређеног времена почели да иду један другом на живце и да ипак на крају нису били пријатељи. Хелхемер је изјавио да се сећа како је Дед једне ноћи отишао да спава у шуми зато што је Јуронимус пуштао синт музику коју је Дед презирао. Јуронимус је затим изашао напоље са пушком и почео да пуца. Варг Викернес тврди да је Дед једном убо Јуронимуса ножем[8].

8. априла 1991. године, Дед је извршио самоубиство у кући коју је бенд изнајмљивао. Јуронимус је пронашао његово тело са исеченим зглобовима и отвореном раном од сачмаре. Дедово опроштајно писмо је почињало са „Опростите на свој овој крви” и садржало је кратко објашњење „нико неће ово разумети, али као неко објашњење, ја нисам човек, ово је само сан и ускоро ћу се пробудити.” Писмо се завршава са „није ми ово сада пало на памет него пре седамнаест година.” Поред писма, Дед је оставио текст за песму „Life Eternal” . Јуронимус је потом отрчао до оближње продавнице, вратио се у кућу и након што је преуредио сцену, сликао је мртво тело[9].


Некробачер се присећа како га је Јуронимус обавестио о Дедовој смрти: „Еистеин ме је назвао сутрадан и рекао ми је „Дед је урадио нешто јако кул! Убио се.” Размишљао сам, да ли си полудео, како је то кул? Он ми је рекао „Опусти се, све сам усликао.” Био сам тужан и шокиран. Само је ражмишљао како да ово експлоатише. Па сам му рекао „Океј. Немој да си ми се више икада јебено назвао док не уништиш те слике.[10]””


Јуронимус је користио Дедово самоубиство да озлогласи свој бенд и тврдио је да се Дед убио зато што је блек метал постао популаран. Почеле су да се шире гласине да је Јуронимус направио гулаш од остатака Дедовог мозга и огрлице од комадића његове лобање[11]. Бенд је касније потврдио да је прва гласина лажна, али да је друга истинита. Штавише, Јуронимус је тврдио да је давао те огрлице само извођачима које је сматрао достојним[12], што је касније било потврђено од стране других извођача у блек метал сцени. 2019. године, у интервјуу са Loudwire и Consequence of Sound, Некробачер је тврдио да је имао планове да убије Јуронимуса због тога што је урадио Деду, али Викернес га је предухитрио.

Убиство Јуронимуса,De Mysteriis Dom Sathanas и распад (1991-1994)[уреди | уреди извор]

Смрт Деда и Јуронимусово понашање су толико утицали на Некробачера да није више могао то да поднесе и напустио је бенд. Без Некробачера у бенду су остала само два члана. Бенд је вежбао уз Окултуса, који је требао да узме позицију вокалисте и басисте за снимање албума De Mysteriis Dom Sathanas, али то се није остварило, зато што је Окултус напустио бенд након претњи смрћу од стране Јуронимуса.


Варг Викернес, годину дана пред излазак из затвора

Крајем 1992. године, снимање за мејхемов албум се наставило, па је Арсет регрутовао три нова музичара: Варга Викернеса (надимак „Каунт Гришнак”) из бенда Бурцум, Сноре Руча (надимак „Блекторн”) из бенда Торнс, и вокалисту Атилу Чихара из мађарског блек метал бенда Торментор. Због примедби својих родитеља, Јуронимус је морао да затвори своју продавницу Хелвете, тврдећи да ју је затворио због негативне пажње коју су јој медији и полиција наносили. Већина албума се снимила у првој половини 1993. године у Григ дворани у Бергену. За избацивање албума, Викернес и Јуронимус су планирали да разнесу катедралу Нидарос, која се налази на слици албума. Убиство Јуронимуса августа 1993. године је прекинуло овај план и одужило је избацивање албума.

10. августа 1993. године, Викернес је убио Јуронимуса. Те ноћи, Викернес и Руч су путовали 518 километара из Бергена до Јуронимусовог апартмана у Ослоу. Када су стигли, започео је конфликт између Јуронимуса и Викернеса, који се завршио тиме што је Викернес усмртио Јуронимуса ножем. Јуронимусово тело је нађено испред апартмана са двадесет три убода – два су била у главу, пет у врат и осталих шеснаест у леђа. Викернес тврди да је Јуронимус планирао да снима како га мучи до смрти, користећи непотписани уговор као говор пред почетак мучења. Викернес такође тврди да је на ноћ убиства хтео да преда Јуронимусу потписани уговор и да му каже „да одјебе”, али је Јуронимус кренуо на њега пре него што је то урадио. Такође је тврдио да је Јуронимус већину рана придобио од сломљеног стакла на које је пао током туче. Викернес је био ухапшен у року од неколико дана и био је осуђен на 21 годину затвора због убиства и паљења цркви. Викернес је био ослобођен из затвора 2008. године. Блекторн, који је те ноћи чекао Викернеса у колима, је био осуђен на 8 година затвора. Са Атилом и Хелхемером као јединим члановима, бенд више није могао да постоји.

15. октобра 2019. године у видео интервјуу са Consequence of Sound, Некробачер је дискутовао своја осећања према Јуронимусу након што га је заменио са Викернесом пре снимања De Mysteriis Dom Sathanas. Након тога је у вези убиства рекао:

„Океј, сада могу да кажем, пошто сам ово држао у себи много година, али био сам на путу да га сам убијем. И када се десило шта се десило, видео сам јутарње новине, мислећи „Јеботе, морам да се вратим кући и склоним сва оружја и дрогу и срања која сам имао у кући, зато што долазе у моју кућу зато што ћу вероватно бити број 1. осумњичени за ово.” Али нисам знао да је Норвешка полиција знала да је Каунт Гришнак такође ишао да га убије. Зато што су му прислушкивали телефон, и причао је о убијању пре него што је стигао у Берген па су пандури већ знали да долази, па су вероватно размишљали, „Нисмо га ухватили за паљење цркви, па хајде да га ухватимо за убиство, и да се отарасимо од овог јебеног лика из Ослоа у исто време”. У принципу то је шта се десило.”


Маја 1994. године, De Mysteriis Dom Sathanas је био избачен и био је посвећен Јуронимусу. Избацивање је било одложено зато што су се Јуронимусови родитељи бунили што је у албуму учествовао Викернес. Према Викернесу, Хелхемер је уверио Јуронимусове родитеље да ће избацити Викернесове снимке и сам снимити бас. Пошто Хелхемер није умео да свира бас гитару, Викернес је остао у албуму[13].

Поновно окупљање Манијака и Некробачера и упознавање Бласфемера (1995-2004)[уреди | уреди извор]

Бласфемер (лево) и Манијак (десно)

1995. године, неофицијални аудио снимак мејхемовог концерта из 1990. године је био објављен под називом The Dawn of the Black Hearts. Чак и ако је неофицијалан, често се сматра једним од мејхемових главних албума, највише због слике Дедовог самоубиства која се налази на албуму. Око овог времена, Некробачер, Хелхемер и Манијак су се окупили и поново започели бенд са новим гитаристом Руне Ериксеном (надимак „Бласфемер”). Бенд је 1997. године успешно избацио Wolf's Lair Abyss ЕП, чак и ако су фанови бенда били скептични јер главни оснивач бенда Јурнонимус није више био ту.


У новој фази бенда, тврдње од стране Хелхемера (који је говорио против мешања раса и имиграната у Норвешкој) и коришћења нацистичких мотива као што су заставе са свастикама у пробној соби, Адамова глава и роба бенда која је садржала амблем Норвешке десничарске партије „Nasjonal Samling”, довеле су до велике контроверзе и оптужби неонацизма. Такође, Хелхемер је тврдио да ниједан нови члан бенда није био сатаниста, и да „Сатанистиче ствари [...] нису оно о чему је мејхем данас. [...] Мејхемова музика је и даље мрачна, али не бих рекао да је сатанистичка.”


Бендов други албум, Grand Declaration of War, био је објављен 2000. године. Био је инспирисан прогресивним и avant-garde металом. Албум је био заснован на темама рата и пост-апокалиптичког уништења. Манијак је прешао са традиционалних блек метал крика на драматичне монологе, због чега је албум добио оштре критике.


Мејхем је завршио на насловним странама 2003. године када је фан Пер Кристиан Хаген завршио у болници са фрактуром на лобањи након што га је ударила јагњећа глава која је била бачена са бине.Поднесене су оптужбе за напад, али је бенд сматрао да се то десило сасвим случајно[14].


Бенд је 2004. године избацио свој трећи албум Chimera, где су се вратили класичном блек метал звуку уз бољу продукцију. Касније те године, Манијак напушта бенд. Према Некробачеру, разлог Манијаковог одласка је било његово претерано конзумирање алкохола због страха на бини. Некробачер је објаснио да је због овога дошло до кофликта између Манијака и Бласфемера који се завршио тиме што је Бласфемер шутнуо Манијака низ степенице[15]. Манијаково место је заузео Чихар.

Повратак Чихара; Ordo Ad Chao (2004–2008)[уреди | уреди извор]

Атила Чихар (лево) и Некробачер (десно)

Мејхемов четврти албум, Ordo Ad Chao (латински за „Ред хаосу”) био је избачен априла 2007. године.Ordo ad Chao је садржао доста сировији звук у поређењу са мејхемовим прошлим албумима. Бубњеви нису били изједначени и бас је био доста јачи. Албум је добио јаке критике и био је мејхемов најбоље оцењен албум, достижући чак дванаесто место на Норвешким листама. 2008. године, Ordo ad Chao је освојио Spellemannprisen, награду од највеће и најстарије Норвешке музичке емисије, за најбољи метал албум 2007.


Априла 2008. године, Бласфемер је објавио своје планове да напусти бенд, исказујући мањак жеље да настави без обзира на успешност бенда са којом је задовољан. Свирао је на Европским турама док није напустио бенд Августа исте године[16]. Након тога је наставио своју каријеру у Португалском бенду Ава Инфери.

Након Бласфемеровог одласка и Esoteric Warfare (2008–2015)[уреди | уреди извор]

Изјаве о предстојећим плановима за турнеју објављене су на веб страници бенда неколико недеља након њиховог финалног изласка са Бласфемером. У октобру 2008, Кристер Дреиер („Морфеус“) из Дименшн Ф3Х и Лимбоник Арт се придружио групи као гитариста на њиховој предстојећој турнеји.


Бенд је био на турнејама од 2008. до 2009. године. 2009. године бенд је био ухапшен у Тилбургу у Холандији због уништавања апартмана у хотелу. Енглески гитариста Чарлс Хеџер („Гул”) је заменио Морфеуса 2011. и 2012. године.


2012. године у интервјуу, Некробачер је објавио да мејхем снима свој пети албум, од новембра 2013, албум се миксовао, са очекиваним избацивањем почетком 2014. године. Неколико месеци касније, 18. фебруара 2014. године, мејхем је објавио да ће нови албум „Esoteric Warfare” изаћи маја 2014. године, са новом песмом „Psywar”.

Филм Lords of Chaos и Daemon (2016–2020)[уреди | уреди извор]

2016. године на Санденс филм фестивалу је била премијера филма о мејхему под називом Lords of Chaos (базиран на истоименој књизи). Филм је поново погурао Мејхем у светску популарност. Док је филм добио мешане критике од критичара и фанова, Чихар и Некробачер су строго били против филма, чак и ако су првобитно дали дозволу да филм користи мејхемову музику. У неколико интервјуа, обојица су причала како филм даје једнострану перспективу приче, са примедбама на то како је филм није приказао споро распадање Дедовог и Јуронимусовог пријатељства годину дана пре самоубиства.


Мејхемов шести албум, Daemon избачен је 25. октобра 2019. године. Албум је окарактерисан повратку на традиционални стил блек метала као у De Mysteriis.


2020. године је објављено је да ће бубњар Тони Лореано привремено заменити Хелхемера на турнеји Decibel Magazine због повреде рамена. Турнеја је, међутим, на крају отказана због пандемије COVID-19.

Чланови[уреди | уреди извор]

Тренутни чланови:


Бивши чланови:

Дискографија[уреди | уреди извор]

  • De Mysteriis Dom Sathanas (1994)
  • Grand Declaration of War (2000)
  • Chimera (2004)
  • Ordo ad Chao (2007)
  • Esoteric Warfare (2014)
  • Daemon (2019)

Рефренце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Kristiansen, Jon (2011). Metalion : the Slayer Mag diaries. Tara G. Warrior. Brooklyn, NY: Bazillion Points Books. ISBN 978-0-9796163-4-1. OCLC 692288804. 
  2. ^ „The Dark Past”. web.archive.org. 2009-03-09. Приступљено 2022-05-15. 
  3. ^ „The Quietus | Features | A Quietus Interview |”. The Quietus (на језику: енглески). Приступљено 2022-05-15. 
  4. ^ „Interview with Euronymous II”. web.archive.org. 2009-09-09. Приступљено 2022-05-15. 
  5. ^ „New Page 1”. web.archive.org. 2008-02-19. Приступљено 2022-05-15. 
  6. ^ „Chris Campion on metal's maddest: Mayhem”. the Guardian (на језику: енглески). 2005-02-20. Приступљено 2022-05-15. 
  7. ^ Moynihan, Michael (2003). Lords of chaos : the bloody rise of the satanic metal underground. Didrik Søderlind (New ed изд.). Los Angeles, Calif.: Feral House. ISBN 978-1-932595-52-9. OCLC 646836298. 
  8. ^ „Lords of Chaos: The Bloody Rise of the Satanic Metal Underground”. Nova Religio. 3 (1): 177—178. 1999-10-01. ISSN 1092-6690. doi:10.1525/nr.1999.3.1.177. 
  9. ^ „New Page 1”. web.archive.org. 2008-12-16. Приступљено 2022-05-15. 
  10. ^ „Chris Campion on metal's maddest: Mayhem”. the Guardian (на језику: енглески). 2005-02-20. Приступљено 2022-05-15. 
  11. ^ „Rockworld TV - Live Web TV, Sky Channel 368, Death Disco, Gary Crowley Presents, Rocksound TV, Rockjaw, Murder music”. web.archive.org. 2007-10-14. Приступљено 2022-05-15. 
  12. ^ Metal: A Headbanger's Journey (на језику: енглески), 2022-02-20, Приступљено 2022-05-15 
  13. ^ „Interview with Varg Vikernes”. www.burzum.org. Приступљено 2022-05-15. 
  14. ^ „Mayhem fan hit by sheep-head - Aftenposten - News in English - Aftenposten.no”. web.archive.org. 2009-10-03. Приступљено 2022-05-15. 
  15. ^ „Chris Campion on metal's maddest: Mayhem”. the Guardian (на језику: енглески). 2005-02-20. Приступљено 2022-05-15. 
  16. ^ „BLABBERMOUTH.NET - MAYHEM Parts Ways With Guitarist”. web.archive.org. 2010-03-08. Приступљено 2022-05-15. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Официјални сајт

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:BorisavIlic2001/песак&oldid=24589649”