Неонацизам

С Википедије, слободне енциклопедије
Неки од симбола неонациста: Застава неонациста са келтским крстом, застава нацистичке партије, Борбена застава Конфедерације и застава Есесоваца.

Неонацизам је политичка идеологија и покрети који реафирмишу идеје и праксу Националсоцијалистичке партије немачког Трећег рајха у новим околностима, идентификујући је са идејама локалног национализма. У Немачкој и другим земљама, исказивање ове идеологије је забрањено. Велики део својих активности неонацисти обављају кроз неформалне и тајне групе.[1]

Политичке групе које покушавају да оживе тај покрет се заједнички називају неонацистичке или неофашистичке групе. Идеали ових група варирају, али скоро све имају неке заједничке тачке: величање Хитлера и нациста, умањивање или потпуно негирање Холокауста, борба против мултикултурализма, национализам, нетолеранција према одређеним групама (Јеврејима, муслиманима, не-белцима, хомосексуалцима).

Неке од тих партија су Национални фронт (Француска), Британска национална партија (Уједињено Краљевство), Слободарска партија Аустрије (Аустрија), Златна зора (Грчка), Свобода (Украјина) и многе друге.

Дефиниција[уреди | уреди извор]

Термин неонацизам описује све милитантне, друштвене или политичке покрете после Другог светског рата који настоје да оживе идеологију нацизма у целини или делимично.[2]

Термин 'неонацизам' се такође може односити на идеологију ових покрета, који могу позајмити елементе из нацистичке доктрине, укључујући ултранационализам, антикомунизам, расизам, способанизам, ксенофобију, хомофобију, антисемитизам, све до покретања Четвртог Рајха. Порицање холокауста је уобичајена карактеристика, као и уграђивање нацистичких симбола и дивљење Адолфу Хитлеру.

Неонацизам се сматра посебним обликом крајње десничарске политике и десног екстремизма.

Хиперборејска расна доктрина[уреди | уреди извор]

Детаљније: Езотерични нацизам

Неонацистички писци су поставили духовну, езотеричну доктрину расе, која иде даље од материјалистичког научног расизма инспирисаног првенствено Дарвином, популарног углавном у англосфери током 20. века. Утицајне личности у развоју неонацистичког расизма, као што су Мигел Серано и Јулијус Евола, тврде да су хиперборејски преци Аријаца били у далекој прошлости, далеко виша бића од њиховог садашњег стања, која су патила од „инволуције“ због мешања са „телурским“ народима; наводне творевине Демијурга.[3] У оквиру ове теорије, да би се „Аријевци“ вратили у златно доба далеке прошлости, треба да пробуде сећање на крв. Често се тврди да су Хиперборејци били ванземаљски. Ове теорије црпе утицај из гностицизма и тантризма, надовезујући се на рад Ахненербеа. У оквиру ове расистичке теорије, Јевреји се сматрају антитезом племенитости, чистоте и лепоте.

Екологија и заштита животне средине[уреди | уреди извор]

Неонацизам се генерално повезује са варијацијом заштите животне средине у крви и тлу, која има заједничке теме са дубоком екологијом, органским покретом и протекционизмом животиња. Ову тенденцију, која се понекад назива и „екофашизам“, у оригиналном немачком нацизму је представљао Ричард Валтер Даре, који је био Рајхсминистар хране од 1933. до 1942. године.[4]

Аналогни европски покрети[уреди | уреди извор]

Симбол неонациста у Србији, стилизовани грб који је коришћен на новцу Владе народног спаса.

Изван Немачке, у другим земљама које су биле укључене у силе Осовине и имале своје домаће ултранационалистичке покрете, који су понекад сарађивали са Трећим рајхом, али технички нису били националсоцијалисти немачког стила, ревивалистички и носталгични покрети су се појавили у постратни период који, као што је то учинио неонацизам у Немачкој, настоји да рехабилитује своје различите лабаво повезане идеологије. Ови покрети укључују неофашисте и постфашисте у Италији; Вишијевци, петинисти и „национални Европљани“ у Француској; симпатизери усташа у Хрватској; неочетници у Србији; препородитељи Гвоздене гарде у Румунији; Угаристи и хортисти у Мађарској и други.[5]

Србија[уреди | уреди извор]

Пример неонацизма у Србији је група Национални строј. 2006. године подигнуте су оптужнице против 18 водећих чланова.[6][7][8] Друга организација је Образ који је 12. јуна 2012. забрањен од стране Уставног суда Србије.[9] Поред политичких партија, у Србији постоји неколико милитантних неонацистичких организација, попут Крв и част Србија и Комбат 18.[10] Више десетина присталица неонацистичке групе „Зентропа Србија” окупило се 4. фебруара 2023. године у центру Београда поводом годишњице смрти Милана Недића, председника квислиншке Владе за време нацистичке окупације Србије у Другом светском рату.[11][12][13]

Босна и Херцеговина[уреди | уреди извор]

Неонацистичка бела националистичка организација Босански покрет националног поноса основана је у Босни и Херцеговини у јулу 2009. године. Њен модел је 13. СС брдска дивизија Ханџар (1. хрватска), коју су чинили бошњачки добровољци.[14] За своје главне непријатеље проглашавала је „Јевреје, Роме, српске четнике, хрватске сепаратисте, Јосипа Броза Тита, комунисте, хомосексуалце и црнце“.[15] Његова идеологија је мешавина босанског национализма, националсоцијализма и белог национализма. "Идеологије које нису добродошле у Босни су: ционизам, исламизам, комунизам, капитализам. Једина идеологија добра за нас је босански национализам јер осигурава национални просперитет и социјалну правду..."[16] Групу предводи особа са надимком Зауберцвајг, по команданту 13. СС Ханџара. Најјаче подручје деловања групе је на подручју Тузле.

Хрватска[уреди | уреди извор]

Детаљније: Политика крајње деснице у Хрватској
Усташки графити.
Дечак у мајици са грбом Црне легије на Томпсоновом концерту.

Неонацисти у Хрватској своју идеологију заснивају на писању Анте Павелића и усташа, фашистичког антијугословенског сепаратистичког покрета.[17] Усташки режим је извршио геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. На крају Другог светског рата, многи усташки припадници побегли су на Запад, где су нашли уточиште и наставили своје политичке и терористичке активности (које су толерисане због хладноратовских непријатељстава).[18][19]

Загребачки Трг жртава фашизма је 1999. године преименован у Трг хрватских племића, што је изазвало широке критике односа Хрватске према холокаусту. Године 2000. Градско веће Загреба поново је преименовало трг у Трг жртава фашизма. Многе улице у Хрватској преименоване су по

истакнутом усташком лику Милу Будаку, што је изазвало негодовање српске мањине. Од 2002. године долази до преокрета овог развоја, а улице са именом Миле Будак или других особа повезаних са усташтвом су малобројне или их нема. У Слуњу је постављена плоча са натписом "Хрватски витез Јуре Францетић" у част Францетића, озлоглашеног усташког вође Црне легије. Плоча је ту остала четири године, све док је власти нису уклониле.[20]

Хрватски кривични закон је 2003. године измењен одредбама које забрањују јавно истицање нацистичких симбола, пропагирање нацистичке идеологије, историјски ревизионизам и негирање холокауста, али су измене поништене 2004. јер нису донете у складу са уставом прописаном процедуром.[21] Ипак, од 2006. године хрватски кривични закон изричито забрањује сваку врсту злочина из мржње на основу расе, боје коже, пола, сексуалне оријентације, вере или националног порекла.[22]

У Хрватској је било случајева говора мржње, као што је употреба синтагме Србе на врбе! („[Обесити] Србе на врбе!“). Православна црква је 2004. године спрејом исписана проусташким графитима.[23][24] Током неких протеста у Хрватској, присталице Анте Готовине и других осумњичених ратних злочинаца у то време (сви ослобођени оптужби 2012. године) носили су националистичке симболе и слике Павелића.[25] Дана 17. маја 2007. године, концерту у Загребу Томпсона, популарног хрватског певача, присуствовало је 60.000 људи, од којих су неки били у усташким униформама. Неки су усташки поздрављали и узвикивали усташку паролу „За дом спремни“. Овај догађај је подстакао Центар Симон Визентал да јавно упути протест хрватском председнику.[26][27] На комеморацији у Блајбургу која се сваке године одржава у Аустрији забележени су случајеви излагања усташких меморабилија.[28]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Овај чланак или његов део изворно је преузет из Речника социјалног рада Ивана Видановића уз одобрење аутора.
  2. ^ McGowan, Lee (2002). The Radical Right in Germany: 1870 to the Present (на језику: енглески). Longman. ISBN 978-0-582-29193-5. 
  3. ^ „New Book, Black Sun, Looks at Fringes of National Socialism”. Southern Poverty Law Center (на језику: енглески). Приступљено 2023-04-30. 
  4. ^ „Ecofascism / Fascist Ideology: The Green Wing of the Nazi Party and its Historical Antecedents by Peter Staudenmaier”. www.spunk.org. Приступљено 2023-04-30. 
  5. ^ Löwy, Michael; Lowy, Michael (1998). Fatherland Or Mother Earth?: Essays on the National Question (на језику: енглески). Pluto Press. ISBN 978-0-7453-1343-6. 
  6. ^ „Embassy: Neo-Nazi leader received Italian visa”. B92.net (на језику: енглески). Приступљено 2023-04-30. 
  7. ^ „Serbian police arrest neo-Nazis” (на језику: енглески). 2007-10-08. Приступљено 2023-04-30. 
  8. ^ „BBCSerbian.com | News | "Nacionalni stroj" pred sudom”. www.bbc.com. Приступљено 2023-04-30. 
  9. ^ „B92 - Info - Constitutional Court bans right-wing organization”. web.archive.org. 2014-01-06. Архивирано из оригинала 06. 01. 2014. г. Приступљено 2023-04-30. 
  10. ^ Cvijić, Vuk Z. „Neonacisti formiraju borbene odrede”. Blic.rs (на језику: српски). Приступљено 2023-04-30. 
  11. ^ Martinović, Iva (2023-02-04). „U Srbiji bez odgovora na pozive za zabranom veličanja Milana Nedića”. Radio Slobodna Evropa (на језику: српскохрватски). Приступљено 2023-04-30. 
  12. ^ „Ko su desničari i neonacisti koji stoje iza plakata i kampanje protiv predavača FPN? - Politika - Dnevni list Danas” (на језику: српски). 2023-03-16. Приступљено 2023-04-30. 
  13. ^ „Neonacisti slavili Nedića u centru Beograda”. www.021.rs (на језику: српски). 2023-02-04. Приступљено 2023-04-30. 
  14. ^ Lepre, George (1997). Himmler's Bosnian Division: The Waffen-SS Handschar Division, 1943-1945 (на језику: енглески). Schiffer Military History. ISBN 978-0-7643-0134-6. 
  15. ^ Arnautović, Marija (2010-02-12). „Osnovan Bosanski pokret nacionalnog ponosa”. Radio Slobodna Evropa (на језику: српскохрватски). Приступљено 2023-04-30. 
  16. ^ „Muslim Bosnian Neo-Nazi Group: Most Of the World's Problems Result From a Plot Aimed at "Letting the 'Chosen People' Control... the World"”. MEMRI (на језику: енглески). Приступљено 2023-04-30. 
  17. ^ Jonassohn, Kurt and Karin Solveig Björnson, Genocide and Gross Human Rights Violations (Transaction Publishers 1998), p. 279
  18. ^ „Jasenovac - Donja Gradina: Industry of Death 1941-45.”. web.archive.org. 2007-10-06. Архивирано из оригинала 06. 10. 2007. г. Приступљено 2023-04-30. 
  19. ^ „Taylor & Francis Online” (на језику: енглески). doi:10.1080/713677614#.vxci4oj7suk. 
  20. ^ „Nacional, Monument to Francetic in Slunj, 6/15/00”. web.archive.org. 2013-09-27. Архивирано из оригинала 27. 09. 2013. г. Приступљено 2023-04-30. 
  21. ^ „Ustavni sud ukinuo izmjene i dopune Kaznenog zakona”. www.index.hr (на језику: хрватски). Приступљено 2023-04-30. 
  22. ^ „Zakon o izmjenama i dopunama Kaznenog zakona”. narodne-novine.nn.hr. Приступљено 2023-04-30. 
  23. ^ „Zbog srpskih tablica vandali Mađarima uništili kuću”. www.index.hr (на језику: хрватски). Приступљено 2023-04-30. 
  24. ^ „Serbian Orthodox Church”. web.archive.org. 2006-10-10. Архивирано из оригинала 10. 10. 2006. г. Приступљено 2023-04-30. 
  25. ^ „Novi list on line..”. web.archive.org. 2008-01-07. Архивирано из оригинала 07. 01. 2008. г. Приступљено 2023-04-30. 
  26. ^ „EJP | Jews slam Croatia's failure to condemn 'Nazi' concert”. web.archive.org. 2007-06-25. Архивирано из оригинала 25. 06. 2007. г. Приступљено 2023-04-30. 
  27. ^ „The Times - Article”. web.archive.org. 2007-09-27. Архивирано из оригинала 27. 09. 2007. г. Приступљено 2023-04-30. 
  28. ^ „Koruški župan: Skup u Bleiburgu treba zabraniti”. www.vecernji.hr (на језику: хрватски). Приступљено 2023-04-30. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Неонацизам&oldid=25735776”