Корисник:Choupo Moting/песак
| Бријарски канал | |
|---|---|
 | |
| Спецификације | |
| Дужина | 57 km (35 mi) |
| Преводнице | 36 |
| Статус | Отворен |
| Историја | |
| Почетак конструкције | 1604 |
| Датум комплетирања | 1642 |
| Географија | |
| Почетна тачка | Бријар |
| Крајња тачка | Бугес близу Монтаргиса |
| Почетне координате | 47° 38′ 20″ С; 2° 43′ 46″ И / 47.63899° С; 2.72937° И |
| Крајње координате | 48° 01′ 42″ С; 2° 43′ 21″ И / 48.02821° С; 2.72259° И |
| Повезан са | Лоинг Канал и Канал Лоаре |
Бријарски канал (француски: Canal de Briare) је један од најстаријих канала у Француској. Његова изградња је започета 1604. године. Био је први канал у Европи који је користио коморске преграде и повезивао долине Роне-Соне и Сене. Дугачак је 57 километара и део је путање Бербонис од Сент Мамеса на Сени до Шалон сир Сона на Сони.[1][2]
Од Бријара до Бугеса, канал се уздиже кроз првих 12 преграда на висини од око 41 метар, а затим се спушта за 85 метара кроз преостале 24 преграде.[3]
Изградња[уреди | уреди извор]
Изградњу је започео Максимилијан де Бетан, уз подршку Хенрија IV, с циљем развоја трговине житарицама и смањења несташица хране. Изградња је започета 1604. године и завршена је 1642. Између 6.000 и 12.000 радника је радило на овом каналу који повезује сливове река Лоaре и Сене. Хуго Коње је добио уговор за изградњу другог канала који прелази вододелницу у Европи, што је захтевало много више брана него на првом каналу. Стога је било неопходно користити бране. Саграђен је низ од седам брана у месту званом Rogny-les-Sept-Écluses (Овај део је заобиђен 1887. године, али је сачуван као споменик и ноћу је осветљен).
Након атентата на Хенрија IV, Хуго Коње је морао прекинути рад 1611. године. 1638. године Гилам Боторо и Жак Гујон су се пријавили за наставак радова и добили писма патента од Луја XIII у ту сврху. Они су заједно с другим племићима основали Compagnie des seigneurs du canal de Loyre en Seine и радови су завршени до 1642. године.
Ископани су резервоари како би се осигурало око 2000 кубних метара воде који су се премештали на свакој брани. То укључује многобројне реѕервоаре дуж Бријарског канала. Оригинални извор воде био је Étang de la Gazonne.[4]
Примена[уреди | уреди извор]
Средином 18-ог века било је у употреби више од 500 винских баржи које су допремале вина из регија Оверња, Макон, Божоле, Сонсер и Лангдок. Остале терете укључивале су дрва за огрев и градњу, угаљ и метал, фајанс из Невера те воће из регије Оверња. Целокупан физички рад су обављали мушкарци, обично двоје по баржи.
Недостатак воде у резервоарима и долини Лоаре често је резултирао затварањем канала на 2-3 месеца годишње.
Модификације[уреди | уреди извор]
Канал је откупљен од стране државе 1860. године.
У периодима суше, резервоари канала нису били довољни да одрже канал пун воде, стога је 1894. и 1895. године изграђена пумпна станица која је црпила воду у вршну секцију канала.
Бријарски аквадукт изграђен преко реке Лоаре у Бријару између 1890. и 1896. године, према плану инжењера Абела Мазојера, део је канала Canal latéral à la Loire ("канал паралелан Лоари") и заменио је стару линију тог канала која је била изграђена између 1820. и 1830. године.
Мапа важних рута[уреди | уреди извор]
- Путоказ 57 Повезиванје са Лоан каналом и Орлеанс каналом у Бугесу.[3]
- Путоказ 56.7 Аквадукт преко реке Солин[5]
- Путоказ 52 Монтаргис
- Путоказ 40 Монтекресон
- Путоказ 35 Монтбој
- Путоказ 29 Шатијон Колињи (замак из 12-ог века)[1]
- Путоказ 19 Rogny-les-Sept-Écluses
- Путоказ 8 Ouzouer-sur-Trézée
- Путоказ 1 Бријар
- Путоказ 0 Барабанов улаз реке Лоаре у раскршће са старом линијом канала Canal latéral à la Loire у Бријару.[6]
Такође погледати[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б Jefferson, David (2009). Through the French Canals. стр. 275. ISBN 978-1-4081-0381-4.
- ^ McKnight, Hugh (2005). Cruising French Waterways, 4th Edition. Sheridan House. ISBN 978-0-7136-6638-0.
- ^ а б Loire Nivernais Waterways Guide 02. Editions du Breil. ISBN 978-2-913120-00-6.
- ^ Rolt, L. T. C. (1994). From Sea to Sea: The Canal Du Midi. France. стр. 10. ISBN 978-2-910185-02-2.
- ^ Loire Nivernais Waterways Guide 02. стр. str.25—30. ISBN 2-913120-00-8.
- ^ Edwards-May, David (2010). Inland Waterways of France. St Ives, Cambs., UK: Imray. стр. 90—94. ISBN 978-1-846230-14-1.
Спољне везе[уреди | уреди извор]
- Canal de Briare, артикал са мапама и информацијама о местима, лукама и привезиштима на каналу, од аутора књиге Inland Waterways of France
- Детаљи за навигованње кроз преко 80 француских канала