Лоара

Из Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили чланак о истоименом региону, погледајте чланак Регион Лоара.
Лоара
Лоара код града Блоа
Лоара код града Блоа
Основне карактеристике
Дужина 1.012 км
Басен 117.000 км²
Просечан проток 850 м³/с
Пловност до места Бушмен код Анжеа
Водоток
Извор Мон Гербије-де-Жонк
(Централни масив)
В. извора 1.408 м
Ушће Атлантски океан код Сен Назера
Географске карактеристике
Држава/е Француска
Важније притоке Мен, Ердр, Алије, Шер, Ендр, Вијен, Севр Нантез
Насеља Сент Етјен, Орлеан, Тур, Анже, Нант, Сен Назер
Слив Лоаре
Слив Лоаре

Лоара (франц. La Loire, лат. Liger) је најдужа река у Француској.[1] Има дужину од 1013 km и слив који покрива 117.000 km². Извире у области Севен, делу Централног масива у јужној Француској, на надморској висини од 1.408 метара. Затим тече око 1000 km на север кроз Невер до Орлеана, па на запад кроз Тур и Нант до ушћа у Бискајски залив код Сен Назера. Главне десне притоке Лоаре су Мен и Ердр, док су леве: Алије, Шер, Ендр, Вијен и Севр Нантез. Средњи проток Лоаре је 850 m³/s.

На реци не постоје природне препреке за пловидбу. Каналима је повезана са другим француским водотоцима. Воде реке се користе за хлађење четири нуклеарне централе.

Централни део долине реке, између места Сили на Лоари и Шалон на Лоари, је под заштитом УНЕСКО (Светска баштина) од 2000. За њене обале у овом делу су карактеристични виногради и дворци.

Име реке потиче од галске речи лига, што означава нанос.

Река Лоара код Сен Назера

Историја[уреди]

Праисторијски период[уреди]

Долина Лоаре насељена је још од средине палеолита.[2] Модерни људи населили су ово подручје пре око 30.000 година.[2] Од пре 5.000 до 4.000 године п. н. е почели су да крче шуме дуж обала, да се баве земљорадњом и да узгајају стоку.[2] Градили су мегалите који су им служили да обожавају мртвре, посебно од 3.500. године п. н. е. Гали су у долину стигли у периоду 1.500-500. године п. н. е, населили данашњи Орлеан и изградили мост преко реке.[2] До 600. године п. н. е. Лоара је већ постала врло важан трговачки пут који је спајао Келте и Грке и један је од великих аутопутева већ више од 2.000 година.[3]

Антички Рим и Викинзи[уреди]

Инвазија Викинга 879. године

Током римског периода, Римљани су успешно покорили Гале 52. године п. н. е. и почели да граде ценабум и данашњи град Тур.[2] Римљани су Лоару користили само до Роана, око 150 километара од извора. После 16. године долина реке Лоаре постала је део римске провинције Аквитанске Галије, са главним градом Авариком.[2] Од трећег века почело је да се шири хришћанство и многе верске личности почеле су да саде винограде дуж обале реке.[2] У петом веку су Франци и Алемани дошли с истока на ово подручје. Након тога су уследиле борбе између Франака и Визигота.[4] У деветом веку су Викинзи почели инвазију на западну обалу Француске, користећи своје дуге бродове за пловидбу Лоаром. Године 853. они су уништили град Тур и његову чувену опатију.[4] Смрћу Карла Ћелавог, 877. године, дошао је крај династији Каролинга. Након значајних сукоба у региону, 898. године је Фулко I, анжујски гроф, дошао на власт.[5]

Средњевековни период[уреди]

Огласни плакат за излет на Лоари из 1840.

Током Стогодишњег рата (1337-1453) Лоара је представљала границу између Француске и Енглеске. Трећина становника умрла је од куге која је задесила ово подручје 1348. и 1349. године.[5] Енглези су победили Французе 1356. године и Аквитанија је постала енглеска 1360. Године 1429. Јованка Орлеанка победила је Шарла VII.[6] Њено спречавање опсаде Орлеана на Лоари представљало је прекретницу у рату. Прва штампарија отворена је 1477. године у Анжеу, а у том периоду изграђен је и замак Ланже.[7] За време владавине Франсоа I (1515-1547), италијанска ренесанса имала је снажан утицај на регион и дубоко је укорењена у архитектури и култури овог краја, посебно међу елитом и њиховим замцима.[8][9] Тридесетих година 15. века реформационе идеје стигле су у долину Лоаре и 1560. године су католици удавили неколико стотина протестаната у реку.[7][10] Током верских ратова од 1562. до 1598. године, Орлеан је служио као упориште Хугенота, али су протестанти 1568. године дигли у ваздух орлеанску катедралу.[11][12] Године 1572, на дан Светог Вартоломеја, извршен је масакр над Хугенотима, где је убијено око 3000 припадника ове вере, а затим су католици стотине Хугенота удавили у Лоару.[7]

1600-данас[уреди]

Вековима је било покушаја да се задржи пловни канал на Лоари употребом дрвених насипа. Речни саобраћај повећавао се постепено, увођењем система путарина у који се користио у средњем веку. Данас, неки од тих мостова постоје и даље, већ више од 800 година.[13] Током 17. века, Жан-Батист Колбер изградио је потпорне зидове и кејове од Руана до Нанта који су учинили реку сигурнијом,[14] али је пловидба била често немогућа због поплава и суша. Према тврђењима, у поплави је 1707. године погинуло 50.000 људи,[15] када је ниво воде порастао за више од 3 метра за два сата у Орлеану. Просечан пут од Орлеана до Нанта траје осам дана, док је узводно пут дужи, због кретања насупрот тока реке, и траје око 14 дана.

Убрзо након успоставе речног саобраћаја између Нанта и Орлеана, појавио се пароброд; од 1843. године 70.000 путника је годишње путовало у доњем, а 37.000 у горњем току Лоаре.[16] Међутим, са увођењем железнице 1840. године, трговина на реци је почела да опада и предлог да се изгради потпуно пловни канал све до Бријара је пао у воду. Отварање канала Canal latéral à la Loire 1893. године омогућило је да се настави пловидба између Дигоана и Бријара,[17] али ниво реке у Бријару представљао је проблем све до изградње аквадукта 1896. године, који је са 662,69 метара дужине представљао најдужу овакву грађевину у то време.[17]

Канал Роан-Дигоан, који је изграђен 1838. године, био је скоро затворен 1971. године, али ипак и даље омогућава пловидбу дубље у долини Лоаре, до Дигоана.[17][18] Ипак, 261 километар дуг Canal de Berry, узак канал ширине свега 2,7 метара, који је отворен 1820. године који је повезивао Canal latéral à la Loire у општини Марсеј-Обињи, преко реке Шер у општини Ноаје назад до Лоаре близу Тура, затворен је 1955. Данас је река званично пловна само до Бушмена.[19]

Географија[уреди]

Извор Лоаре

Извор реке лежи у источном делу Централног масива, на јужним падинама планине Жербије де Жон, у департману Ардеш.[1][20] Лоара мења свој ток услед тектонских деформација, од свог природног испуста у Ламанш на нови испуст у Атлантски океан чиме су створени данас видљиви уски делови у клисурама, али и алувијалне формације које се протежу све до обала Атлантика.[21] Река се може поделити на три главне зоне: горња Лоара - од извора до спајања са рекомАлије, средња Лоара - од Алијеа до ушћа Мене у Лоару (око 280 км) и доња Лоара - од Мене до ушћа у Атлантик.[21] У горњем току река протиче кроз уску долину, испуњену клисурама и са обалама обраслим шумом и карактеристичном ниском вегетацијом.[21] У средњем делу река се шири и прави алувијалну раван, када креће да прави меандре и канале. Проток реке је посебно велики у области Роана и Вишија, па све до спајања са Алије.[21] Између 12. и 19. века, многи насипи саграђени су у средњем току реке, који су служили за заштиту од поплава. У овом делу река је релативно равна и мирна, осим у близини Орлеана, где постоје многе пешчане банкине и острва.[21] Доњи ток Лоаре одликују мочваре и ритови, који су од великог значаја за очување животне средине, с обзиром да представљају једино станиште за поједине врсте птица селица.[21]

Лука на Лоари у граду Роану

Лоара, од извора до ушћа, протиче кроз више француских депармана од којих неки носе њено име. Ово су депармани и важнији градови корз које протиче Лоара:

Флора[уреди]

Цвет италијанске шљиве

Централна област долине реке обрасла је шумом и та област представља најпошумљенију у читавој Француској, тзв. “Орлеанске шуме”, које покривају површину од 38.234 хектара, од чега 5.440 хектара представљају пошумљени парк под називом “Шуме Шамбора”. Друга вегетација у долини углавном је под приватним власништвом и састоји се од три врсте храста, букве и бора. У мочварним подручјима јасен, јова и врба, срасли са сочивицом, обезбеђују природан ефекат ђубрења. Атлантска обала представља дом за велики број водених биљака, од којих су важне врсте из рода Salicornia, које се користе као кулинарски састојак због свог диуретичког дејства. Грци су у долинама Лоаре донели и винову лозу, а Римљани диње, јабуке, трешње, дуње и крушке током средњег века, а поред тога у овом делу се правио зачин шафран од истоимене биљке у Орлеану. Италијанска шљива (лат. Prunus domestica italica) дрво је које је сађено у баштама двораца. Шпаргла је такође врста која је донета на ово подручје и то из северне Француске.[22]

Фауна[уреди]

Планктон[уреди]

Са више од 100 врста алги, Лоара има највећи биодиверзитет фитопланктона у односу да остале реке Француске. Најзаступљенији су диатоми и зелене алге (са око 15 % по маси) који се углавном јављају у доњем току реке. Њихова укупна маса је ниска када је проток воде прелази 800 m3/s, а постаје значајна када је проток 300 m3/s или мањи, а то је углавном лети. Са смањењем протока, прве врсте које се појављују су једноћелијски диатоми попут Cyclostephanos invisitatus, C. meneghiniana, S. Hantzschii и Thalassiosira pseudonana.

Европска јегуља (Anguilla anguilla)

Њима се потом придружују вишећелијске врсте, укључујући Fragilaria crotonensis, Nitzschia fruticosa и Skeletonema potamos, као и зелене алге које формирају звездасте или испружене колоније. Док је укупна биомаса у горњим деловима реке ниска, биодиверзитет је велики, са више од 250 таксона у Орлеану. У горњем току проценат зелених алги се смањује и од фитопланктона доминирају диатоми. Хетеротрофне бактерије представљене су кокама (49 %), бацилима (35 %), колонима (12 %) и филаментима (4 %) са укупном густином од 1.4×1010 ћелија по литру.[21]

Рибе[уреди]

Скоро све врсте слатководних риба Француске могу се наћи у долини Лоаре, што је око 57 врста из 20 породица. Многе од њих су селице, чак 11 врста долазе узводно у реку ради мрешћења. Најчешће врсте су атлантски лосос (Salmo salar), поточна пастрмка (Salmo trutta), алоса (Alosa alosa и Alosa fallax), морска змијуљица (Petromyzon marinus), вијун (Lampetra fluviatilis) и зракоперка (Osmerus eperlanus). [21]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Loire River, Encyclopædia Britannica on-line
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 Williams & Boone. pp. 11.
  3. „The Loire Valley”. Lonely Planet. Приступљено 11. 03. 2011. 
  4. 4,0 4,1 Williams & Boone. pp. 12.
  5. 5,0 5,1 Williams & Boone. pp. 14.
  6. Bradbury (2004). стр. 213.
  7. 7,0 7,1 7,2 Williams & Boone (2002). стр. 16.
  8. Aa. Vv. (2007). Châteaux of the Loire. Casa Editrice Bonechi. pp. 17. ISBN 978-88-476-1840-4. Приступљено 11. 04. 2011. 
  9. Moffett, Fazio & Wodehouse (2003). стр. 330.
  10. Jervis, William Henley (2010). A History of France: From the Earliest Times to the Establishment of the Second Empire in 1852. BiblioLife. pp. 331. ISBN 978-1-145-42193-6. Приступљено 11. 04. 2011. 
  11. Mellersh, H. E. L.; Williams, Neville (1999). Chronology of world history. ABC-CLIO. pp. 188. ISBN 978-1-57607-155-7. Приступљено 11. 04. 2011. 
  12. Finney, Paul Corby (1999). Seeing beyond the word: visual arts and the Calvinist tradition. Wm. B. Eerdmans Publishing. pp. 181. ISBN 978-0-8028-3860-5. Приступљено 11. 04. 2011. 
  13. Smith, Judy (2002). Holiday walks in the Loire Valley. Sigma Leisure. pp. 167. ISBN 978-1-85058-772-9. Приступљено 11. 04. 2011. 
  14. Trout, Andrew P. (1978). Jean-Baptiste Colbert. Twayne Publishers. ISBN 978-0-8057-7715-4. Приступљено 11. 04. 2011. 
  15. Embleton, Clifford; Embleton-Hamann, Christine (1997). Geomorphological hazards of Europe. Elsevier. pp. 126. ISBN 978-0-444-88824-2. Приступљено 11. 04. 2011. 
  16. Braudel, Fernand; Reynolds, Sian (1992). Identity of France: People and Production. HarperPerennial. pp. 476. ISBN 978-0-06-092142-2. Приступљено 11. 04. 2011. 
  17. 17,0 17,1 17,2 McKnight, Hugh (2005). Cruising French Waterways. Sheridan House, Inc.. pp. 178–179. ISBN 978-1-57409-210-3. Приступљено 11. 04. 2011. 
  18. Université de Lyon. Institut des études rhodaniennes (1971). Revue de géographie de Lyon. Приступљено 11. 04. 2011. 
  19. Liley, John (1975). France, the quiet way. Stanford Maritime. pp. 130. ISBN 978-0-540-07140-1. Приступљено 11. 04. 2011. 
  20. Barbour, Philippe (1. 07. 2007). Rhone Alpes, 2nd. New Holland Publishers. p. 127. ISBN 978-1-86011-357-4. Приступљено 11. 04. 2011. 
  21. 21,0 21,1 21,2 21,3 21,4 21,5 21,6 21,7 Tockner, Klement; Uehlinger, Urs; Robinson, Christopher T. (2009). Rivers of Europe. Academic Press. p. 183. ISBN 978-0-12-369449-2. Приступљено 11. 04. 2011. 
  22. Williams & Boone, p. 35-36

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]