Корисник:Domatrios/Далматински језик

Ево пар цртица о Далматинском језику.

Нема потребе наглашавати да се ова проблематика проучавала или недовољно или тенденциозно. Без обзира са које стране посматрали: српске, хрватске или италијанске, уочава се да је тема врућ кромпир једнако за лингвисте као и за историчаре.

Познатији пример који ово потврђује је посета папе Александра Задру, 1177. године, када су пучки Задрани са становницима околних места певали папи на ”хрватском” језику.

Ех, кад год видим овај термин везан за ово време, оправдано (из досадашњег искуства) ми се појави црв сумње. И не бејах лењ, прочачках мало по изворима. У дневнику папиног пратиоца и писара лепо пише (на латинском) да се певало "... in eorum sclavica lingua."

Ризикујући да "апсолутно" не будем у праву, по мојој процени однос српског становништва према несрпском био је око 10:1

У оних _девет_ одсто припадају сви остали. Дакле, на првом месту Грци, па Талијани који су углавном били везани за урбане центре (поготово Талијани само уз море), док је Хрвата, као остатака Авара (и можда делом Хуна, за ове Хуне постоје разне теорије) којих је у ранијој историји било у околини Обровца. Одатле су се мање групе спуштале према мору. Једна реком Зрмањом до мора па према Нину, а друга јужно према Биограду на Мору (Zara vechia) па према Водицама до реке Крке. Поготово ова друга група је користила "повољне" историјске прилике, односно ратна разарања, кад је углавном, страдавало српско становништво.

Како је један део тог српског становништва успевао да побегне на острва, трагове њиховог (Далматинског) језика налазимо на острву Крку чак до XIX века. (Писани документи, Православна црква, трагови језика)

Још је Луциус на основу далматинских исправа закључио, да је некадашњи далматински говор био ближи говору Апулије и Пицена (са јаким утицајем остатка илирског етникума), нeго Ломбардије и Млећана. (Lucius, De regno Dalmatie et Chroatie, lib. VI, c. II, ed. Trattner, Vindobonae 1758. г. страна 256)

Ректор градске школе у Дубровнику Philipus de Diversis de Quartigianis из Луке, (Lucca у Италији) у Тоскани (1434 - 1440), писао је за Далматински говор у граду Дубровнику "да га ми Латини не можемо разумети, ако нисмо нешто, дапаче и доста, навикли на тај говор (барем слухом)"

"Quod a nobis Latinis inteligi nequit, nisi aliqualis, imo magna eiusmodi loquendi habeatur (saltem audiendo) consuetudo."

Папин нунциј код Млећана, у свом писму од 1636. године језик зове:

"Lingua Dalmatina, Schiavona"

( Тајни ватикански архив, Fondo Borghese IV, Miscell. 226, fol. 58 по Мирославу Премирову, Notizie archievali riguardanti la storia della Dalmazia, Vjesnik za arheologiju i hist. Dalm. XLV, Split 1922, страна 40-42 )

Надам се да је слика о Далматинском језику донекле јаснија.