Корисник:Gacanovic/песак

Рударски послови средњег века

У средњем веку рударство се заснивало на два знатно различита производна комплекса: добијање руде и основна њена прерада. Оба комплекса састојали су се од великог броја радних операција, сваки са својим техничким проблемима; код добијања руде највећи проблеми су били безбедни услови за рад и продирање у земљину кору, док су у области прераде највећи проблем представљало постизање високе температуре неопходне за топљење и пречишћавање руде и метала. Природно, та два комплекса су била и просторно одвојена. Копање руде је морало пратити лежишта минерала, док су се радови на топљењу и пречишћавању обављали близу потока и водених токова како би се могла искористити енергија воде. Ретко су се стицали услови да се оба комплекса одржавају на истом месту. Економска исплатљивост је условљавала да се та два места нађу у разумном распону. Превелика раздаљина је представљала превелико економско оптерећење.

Врсте руде

Постојале су и велике разлике међу врстама руда.

Руде са високим процентом гвожђа налазиле су се на земљиној површини или близу земљине површине. Оне нису представљале проблем са техничке стране, па се грана рударства која је ишла са производњом гвожђа могла развијати као занатска делатност са традиционалним алатима и приборима. У производњи гвожђа главне иновације су долазиле у фази обраде, побољшању квалитета и разноврсности производа.

Код обојених и племенитих метала било је сасвим другачије: морало се продрети дубоку у земљину кору и притом решавати многе техничке и организационе проблеме, који су расли сразмерно са дубином продирања. Висока цена коначних производа је охрабривала и подстицала преузимање ризика, као и улагање времена напора и новца да би се савладале препреке.

Откривање налазишта руде

Пјер Белон, француски природњак, је 1547. запазио да српски рудари у Сидерокапски, за разлику од европских рудара оног времена, нису користили „кадукеју“, магични лесков штап, за откривање руда. Са таквим штапом (обично у виду ракље) и клатном испитивали су земљишта на начин како се то до нашег времена ради, нарочито приликом тражења подземних вода.

Земље на којима се развијало српско средњовековно рударство су биле експлоатисане још од римског доба. Средњовековни рудари са својим скромним техничким знањем нису били у стању да крену од места која су већ била дубоко експлоатисана од античког доба. Нигде нису пронађени докази да су српски средњовековни рудари наставили рад у старим напуштеним окнима римског доба.

Пјер Белон

Систем за извлачење руде

Почетак рударског копања се означавао глаголом узбити. Они који откривају налазишта називали су се узбојници, а почетак копања узбијеније.

Налазиште

Налазиште је било обележавано и резервисано за оне који су га нашли. Јама на којој су радови тек започети називала се шурф(нем. schürfen, што значи копати, истраживати). Режим рада ових истражних јама разликовао се од режима рада рудника. Требало је да се испита да ли је истражна јама вредна да би се доделило рудно поље. У рударском закону из доба деспота Стефана велики значај се приписивао начину транспортовања руде. У почетној фази руда се коритцем измеће (износи коритом), док се код развијеног рудника извлачи витлом (у старом речнику: хашпула).

Истражно бушење

Истражни ровови су се разликовали по томе што је шурф много краће могао остати необрађен од окна. Шурфови су били неизбежни на почетку сваког рударског подухвата, тражили су улагања а исход је био неизвестан. О томе речито сведочи тестамент Дубровчанина Јунија Соркочевића, који је био предузетник и власник рудника у Трепчи и који се у последњој вољи присећа прихода од делова своје јаме: „са којим деловима паунам (жаргонски: финансирам копање) све шурфе које имам, а нешто и остаје од прихода; ти делови ме стају доста динара и од њих се надам да ће моји синови имати доста динара“. Финансирање шурфова је, дакле, трајало дуго и преносило се са колена на колено.

Када би се шурф показао вредан, одмерило би му се рудно поље или одређено мерно поље као замишљени круг, одмереног од улаза у јаму у свим правцима у дужини од 8 сежања. У већини случајева, то је била од површина од 100 m квадратних метара. У рударском жаргону одмерено поље се називало осмица, док је простор изван ње био слободно поље. На тај начин је био омеђен простор унутар кога се јама могла под земљом ширити не угрожавајући права других рудара. Са рудним пољем, откривеном рудом и плаћеном државном дажбином, јама је могла остати необрађена годину и шест недеља. После тога рока била је слободна за оне који су били вољни да наставе улагања и преузму ризик. Додељивање мерног поља јами називало се венчање, а симбол је био венац истакнут на видном месту код улаза.

Елементи налазишта

Вертикалне бушотине су се називале рупе, што је истовремено био назив и за сваки ископани објекат. Хоризонтални галерије су назване немачком речи штовна. Почетак и крај ових великих галерија које су служиле за одвод воде, транспорт и проветравање имали су немачке називе: мулох за улаз и штонорт за крај. Специјални називи били су и шајбна или правац за вертикална окна кроз која се извлачила руда. Такви пролази су се звали и летлох. Пробој се називао ходник који је одвајао окно и повезивао га са другим. Велика окна за приступ рудара називана су лаз. Цео систем рудничких објеката, ходника, окана, галерија означавала се са речи цех. У српским летописима, насталим најчешће у манастирској средини, цехови су места у којима раде и страдају рудари. Али, назив цех је употребљаван и у специјалном значењу оних рупа које су добиле мерно поље и биле у власништву једне дружине власника.

Индивидуалност цеха, у овом ужем смислу, долазила је до изражаја у посебном имену које је добијао, али из расположиве грађе се види да су и по једине јаме имале своја имена. Горњи цех, у пределу Ширине у новобрдском крају, био је место страдања рудара 1459: „падоше Ширине у Горњем цеху и погибоше много људи“, забележио је летописац. Средњикиж је било име цеха у Запланињу на Копаонику, где је 1429. пожар изазвао трагедију рудара.

Спољашње везе

• Историја српског рударства, Рударски институт

Литература

Сима Ћирковић, Десанка Ковачевић-Којић, Ружа Ћук(2002). "Старо српско рударство"