Корисник:Katarina Ćirković/песак
Дача Мараини | |
|---|---|
 | |
| Датум рођења | 13. новембра 1936. |
| Место рођења | Фиренца, Италија |
| Занимање | Списатељица |
Дача Паола Мараини (итал. Dacia Paola Maraini; Фиренца, 13. новембра 1936) италијанска je списатељица, песникиња и есејисткиња.
Биографија[уреди | уреди извор]
Прво је дете тосканског писца и етнолога, пореклом из Кантона Тичино, Фоска Мараинија и принцезе и сликарке Топације Алиате из Палерма која је припадала старој сицилијанској династији Алијата из Салапаруте. Бака по мајци, Ориа Марија Амлеија тзв. Соња (1892-1981), била песникиња и ћерка чилеанског дипломате. Бака по оцу била је списатељица Корнелија Едит Кросе (1877-1944), пољског и енглеског порекла, рођена у Таји (Мађарска) из које се у адолесцентском добу преселила у Енглеску.
Дача је детињство провела у Јапану у који су се њени родитељи преселили 1939. У Јапану родиле су се и њене сестре Јуки и Антонела. У периоду од 1943. до 1945. породица Мараини била мучена глађу је у јапанском концентарционом логору .
При повратку у Италију, породица Мараини се настанила на Сицилији, код Дачиних баке и деке по мајци у Вили Валгуарнери у Багерији, а затим и у Риму. Потом се Дачин отац Фоско преселио у Фиренцу. Овај период живота Дача Марaини описала је у свом роману Багерија:
Добро ми је била позната ароганција и окрутност мафије коју су чиниле управо велике аристократске породице на Сицилији које су користиле да напредују преко леђа сељака [...] Нисам хтела да знам за њих. Били су ми страни, непознати. Увек сам их избегавала, још од како сам се као деветогодишња девојчица вратила изгладнела и измучена из Јапана, док ми је пред очима још увек била слика преминуле рођаке. [...] Била сам на страни свог оца који се тако грубо понео према оним надменим принчевима одбивши један округ иако му је припадао јер је муж старије ћерке војводе који није за собом оставио друге наследнике. Он је узео за руку моју мајку и одвео је у Фијезоле да гладује, далеко од свађа уштогљене породице у којој никад није било мира. [...] Међутим, ево их ту, сви заједно су ме преварили, у моменту док ми старе кости пуцкетају, одлучила сам, после година одлагања и одбијања, да говорим о Сицилији. И то не о Сицилији из маште, књижевности, снова, легенди.
(Дача Мараини, Багерија)
Након развода родитеља осамнаестогодишња Дача је дошла код оца који се у међувремену преселио у Рим. Удала се 1959. за Лучија Поција, миланског сликара од ког се развела после четири године. Потом је дуг период била у романтичној вези са Албертом Моравијом, са којим је живела од 1962. до 1978. У Риму је стекла за пријатеље књижевнике и песнике међу којима су Пјер Паоло Пазолини, Елса Моранте, Марија Белончи, као и самог Моравију, укључивши се у кружок књижевника тога времена.[1]
Каријера[уреди | уреди извор]
Шездесете године[уреди | уреди извор]
Постигла је свој први успех са романом Летовање (1962). Потом су објављени Доба слабости (1963) и У сећање (1967).
Седамдесете године[уреди | уреди извор]
Године 1971. потписује отворено писмо листу Еспресо против полицијског комесара Луиђија Калабрезија. Пише Kрадљивицa 1972. и Жена у рату 1975. У Риму 1973. са Мариклом Бођо оснива позориште Мадалена које је било искључиво под управом жена. Написала је више од шездесет позоришних текстова извођених у Италији и иностранству, међу којима су најпознатији Манифест затвору и Разговор проститутке са клијентом.
Осамдесете године[уреди | уреди извор]
Написала је Воз за Хелсинки (1984) и Острвце (1985). Крајем осамдесетих Раи3 у програм пушта емисију Приче из Палерма[2] у којој је списатељица пролазила улицама и показивала разне градске знамените грађевине сицилијанске културе попут луткарског позоршта Мима Кутикја.
Деведесте године[уреди | уреди извор]
Деведесте године су обележене романима од којих су неки познати и код нас и
преведени на српски. То су Војвоткиња из Палерма (1990), Багерија (1993), Гласови (1994), Слепи путник на броду (1996), Слатко за себе (1997), као и збирку прича Мрак (1999).
Двехиљадите[уреди | уреди извор]
Почетком двехиљадитих водила је међунардони фестивал Gioia Vecchio у Ђоја деи Марси у Абруцу. Објавила је Брод за Кобе у ком се присећа искуства из детињства у логору у Јапану. Године 2004. објављује роман Голубица, 2007. Игра универзума, а 2008. Воз за Будимпешту.
2010-2019[уреди | уреди извор]
Од 2016. је почасни грађанин Ароне на језеру Мађоре, место на ком се сваке године организује фестивал позоришта и књижевности Позориште на води чија је креативна директорка.
Године 2013. објављује роман у форми дневника Кјара из Асизија. Похвала непослушности.
Именована је за председницу научног комитета у Палерму, 2018. када је био италијанска престоница културе.
Садашња је одговорна уредница књижевног часописа Nuovi Argomenti издавачке куће Мондадори.
2020 и 2021.[уреди | уреди извор]
У 2020. години објавила је есеј Храброст жена у сарадњи са Кјаром Валентини, а исте године и роман Трио (Rizzoli). Прича о две пријатељице, једном мушкарцу и куги у Месини.
У 2021. написала јеː Writing like breathing. Шездесет година књижевности (Gruppo Albatros il Filo), есеј Школа ће нас спасти (Solferino), Учтива револуција. Осврт на промену једне земље (Rizzoli).[3][4][5]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „DACIA MARAINI - BIOGRAFIA”. www.daciamaraini.com. Приступљено 2021-12-17.
- ^ „Regione Sicilia - Raccontare Palermo”. www.regionesicilia.rai.it. Приступљено 2021-12-17.
- ^ „DACIA MARAINI - BIBLIOGRAFIA”. www.daciamaraini.com. Приступљено 2021-12-17.
- ^ „Dacia Maraini - Biografia”. www.italialibri.net. Приступљено 2021-12-17.
- ^ „Italica - Maraini Dacia: Biografia”. web.archive.org. 2006-06-06. Приступљено 2021-12-17.