Корисник:Mimitadic97/песак
 | Овај чланак је део пројекта семинарских радова на Пољопривредном факултету универзитета у Београду у Београду. Датум уноса: новембар—децембар 2016. Ова група студената уређиваће у простору чланака. Немојте пребацивати чланак у друге именске просторе. Позивамо вас да допринесете његовом квалитету и помогнете студентима при уређивању. |
Анатомска грађа корена[уреди | уреди извор]
Корен[1] је осовински вегетативни биљни орган којим се биљка причвршћује за подлогу и упија воду са раствореним минералним материјама. На врху корена налази се вегетациона купа чијом активношћу корен расте читавог живота.
Ако се направи попречни пресек корена уочиће се његова примарна грађа:
- На приферији корена је ризодермис (епиблем)
- вишеслојна зона примарне коре и
- у центру је централни цилиндар
Ризодермис[уреди | уреди извор]
Ризодермис је површински слој младих,вршних делова корена. Ћелије овог ткива образују коренске длаке којима се упија вода и у њој растворене минералне материје. Ризодермис споља покрива младе делове корена. То је у ствари примарно покорично ткиво које топографски одговара епидемису листа и стабла,али се од епидермиса разликује,јер ризодермис представља апсорпционо ткиво, пре свега, по томе:
а) што су спољњи зидови ћелија ризодермиса танки,
б) што нема кутикулу,
ц) што у ризодермису нема стома.
Примарна кора[уреди | уреди извор]
Примарна кора је грађена од више слојева паренхимских ћелија. Први слој примарне коре,који се налази непосредно испод ризодермиса,често је диференциран као посебно ткиво, означено као егзодермис. Значај егзодермиса је у томе што за време изумирања коренових длака и ризодермиса његове ћелије оплутњавају,егзодермис преузима заштитну улогу и добија карактер кожног ткива. Испод егзодермиса налази се основна маса примарне коре од ћелија које су ћесто распоређене у правилним радијалним низовима. Међу њима се налази доста интерцелулар. Нарочито много интерцелулара има код биљака чији се коренови развијају у земљиштима сиромашним кисеоником. У ћелијама овог ткива, које се због положаја понекад назива мезодермис, често се налазе скробна зрна. У мезодермису обично има идиобласта, смолних резервоара и канала.Последњи слој коре који је наслоњен на централни цилиндар,садржи ћелије пропуснице. Оне пропуштају воду са минералним материјама,коју су упиле ћелије ризодермиса,у централни цилиндар.Код скривеносеменица у паренхиму коре корена по правилу нема механичких и сличних ткива. Последњи слој примарне коре који чини границу према централном цилиндру, означен је као ендодермис, и увек је добро развијен. Он је од великог значаја за провођење воде и водених раствора у хоризонталном правцу од коренских длака до проводног система. На зидовима неких ћелија ендодермиса налазе се посебна Каспаријева задебљања, односно задебљања радијалних ћелијских зидова.
Централни цилиндар[уреди | уреди извор]
Централни цилиндар[2] се састоји од проводних елемената ксилема и флоема. Централни цилиндар почиње слојем паренхимских ћелија,означеним као перицикл. Перицикл се састоји од живих паренхимских ћелија,са танким целулозним зидовима. Перицикл је код многих дикотила и неких монокотила једнослојан, а вишеслојни код голосеменица. На зачетку бочног корена образује се омотач,који доприноси пробијању младог бочног корена кроз ткива коре. Овај омотач при пробијању коре корена дејствује не само механички,већ и хемијски,јер лучи ферменте који растварају зидове ћелија коре. Проводни систем корена је у облику радијалног проводног снопића. Број ксилема и флоема у радијалном проводном снопићу може бити различит. У полиархним снопићима коренова неких палми број ксилема односно флоема може износити и више од сто. У млађим кореновима је мањи, а у старијим већи. Дикотиледоне билке имају мањи број ксилема и флоема у снопићу, док су радијални снопићи у кореновима монокотиледоних биљака по правилу полиархни. У корену нема сржи, већ се у централном делу налази ксилем. Код извесних монокотила у центру корена се налазе паренхимске ћелије, које по положају и функцији одговарају сржи.
- Ксилем се налази у центру,а флоем на периферији централног цилиндра. Ксилем има облик звезде између чијих зракова су уметнути елементи флоема.
Код биљака монокотила корен има само примарну грађу,док код дикотила и четинара долази до секундарног дебљања. При томе паренхимске ћелије постају секундарно меристемско ткиво камбијум који деобом доводи до дебљања корена.
Литература[уреди | уреди извор]
Момчило Којић, Софија Пекић, Зора Дајић, Ботаника 9.издање, Издавачка кућа „Драганић” , Београд 2004.