Корисник:Mr. Vols/Песак
Песак Томас Ланијер Вилијамс III рођен је 26. марта 1911. у Коламбусу, држава Мисисипи, као друго дете Корнелијуса Кофина(18-19) и Едвине (девојачко Дакин) Вилијамс(18-19). Пошто му је отац радио као путујући трговац ципела, Томас и његова старија сестра Роуз Изабел () су прве године живота провели са мајком код њених родитеља, те су баба и деда извршили велики утицај на његово одрастање. Деда му је био свештеник и на свог унука је пренео љубав према књигама, рецитујући му делове из Шекспирових драма, Хомерових епова и стихове Едгара Алана Поа.[1] Снажан утицај на његово детињство имала је дадиља афроамериканка Ози, која је Томасу и Роуз причала страшне приче о ђаволу.[2] Након Коламбуса, свештеничка породица се преселила у Нешвил, држава Тенеси, а затим у Кларксдејл, Мисисипи.[3] Ту се будући писац разболео од дизентерије због које је био на ивици смрти. Болест се толико развила да готово годину дана није могао да хода. Дуги опоравак у кревету учинио га је нежним и повученим дечаком.[4]
Када се Вилијамс 1918. године потпуно опоравио, његов отац је унапређен у управника продаје ципела. Пошто је сада имао стално занимање, отац је довео своју породицу у Сент Луис.[5] Седмогодишњи Томас и деветогодишња Роуз тешко су поднели одвајање од бабе и деде, и тешко су се привикавали на живот у великом граду поред оца кога су доживљавали као странца. Следеће године Едвина је затруднела и родила треће дете Волтера Дакина (). Рођење трећег детета није поправило породичне односе, нити већ увелико нарушени врак између Корнелијуса и Едвине. Корнелијус је био груб, слободне, луталачке природе, склон алкохолу и љубитељ коцке, те се није на најбољи начин сналазио у породичном окружењу. Тенеси Вилијамс га је касније описао као „дивљу животињу заробљену у кавезу“. Са друге стране, Едвина је била јужњачка дама старог кова окренута хришћанском моралу која је инсистирала на животу који породица финансијски није могла себи да приушти. У готово свакодневним свађама Едвина му је пребацивала опијање, коцкање и нехришћанско понашање, док је њу Корнелијус опуживао да му не посвећује довољно пажње, да децу чини размаженом и да их окреће против њега.[6] Корнелијусов однос са ћерком Роуз и сином Томасом није био ништа бољи. Роуз је у првом периоду покушавала да се приближи оцу, али је он одбацио њену љубав, што је касније довело до жестоких свађа и првих Роузиних менталних проблема, изазваних осећајем изолованости и одбачености. Корнелијус такође није подржавао књижевне аспирације Томаса, сматрајући да се од песничког позива не може живети. Такође га је у наступима беса називао „госпођица Ненси“.[4] Корнелијус се једино добро слагао са својим најмлађим сином Дакином, пошто је сматрао да једино њега мајка још увек није успела да исквари. Свом пријатељу се пожалио: „Дођем кући, затекнем жену у дневној соби како чита, Роуз како у својој соби чита, Томаса на пожарним степеницама како чита и Дакина који је, хвала богу, још увек мали да чита“.[7]
Будући драмски писац као дечак и адолесцент био је веома повучен, стидљив, склон маштању и осетљив. У својој аутобиографији је написао: „Моји адолесцентски проблеми су узели свој најнасилнији облик у виду стидљивости патолошког облика”.?????????? Врло рано је почео да пише. Са шеснаест година освојио је треће место и награду од пет долара у часопису Смарт сет (Smart Set) пославши есеј на задату тему „Може ли добра супруга бити добар ортак?“ (Can a Good Wife Be a Good Sport?). У овом есеју Томас се представио као средовечни мушкарац који на темељу свог лошег брачног искуства сматра да добра супруга не може бити и „добар ортак“, јер жена након што уђе у брак не може да сачува исти однос према другим мушкарцима са којима се дружила пре брака.[8] Следеће године у петпарачком књижевном часопису „Уврнуте приче“ („Weird Tales“) објавио је причу „Никторисина освета“ („The Vengeance of Nitocris“) за коју је добио хонорар од 35 долара. Прича говори о легендарној египатској фараонки Никториси која се свети убицама свога брата давећи их у водама Нила. Оба ова успеха охрабрила су га да се определи за каријеру писца и да упише журналистику на Универзитету Мисури.[9] Пре одласка на колеџ заједно са својим дедом отпутовао је у Европу, где је између осталих посетио Париз, Ницу, Рим, Милано и Амстердам.????????
Склонивши се од грубог оца и посесивне мајке, будући добитник две Пулицерове награде у периоду од 1929. до 1931 похађао је журналистику на Универзитету Мисури у Коламбија. Иако је била у питању најстарија школа новинарства у САД-у тог времена, Вилијамс се досађивао на предавањима, пошто задатке о извештајима цена са локалне пијаце није проналазио инспиративним.[10] Неуредан, немаран и стално замишен био је исмејаван од стране других студената. Са друге стране, девојке су га обожавале.[11] Током студентских дана написао је прву драму „Лепота је реч“ („Beauty Is the Word“) са којом је заузео шесто место на такмичењу, и тиме постао први бруцош који је ушао у ужи избор за најбољи комад. Након ње уследила је драма „Загрејано млеко у три ујутру“ (Hot Milk at Three in the Morning) која је освојила тринаесто место. Ове две драме, прва лирска, друга суморно реалистична, најавиле су опозицију између ова два модуса приказивања стварности, које ће бити стално присутни у будућем Вилијамсовом стваралаштву.[10] Када је његов отац сазнао да му је син пао на испиту војног тренинга, одмах га је исписао са колеџа, сматрајући да је укаљао породично име Вилијамсових и да никада неће постати прави мушкарац.[12] Након што га је исписао из новинарске школе, запослио га је у фабрици ципела.[13] Томас није био одушевљен послом, али је касније сматрао да је рад у фабрици у периоду Велике економске депресије, како је касније изјавио, значајано утицао на њега као писца и омогућио му увид из прве руке како је изгледало зарађивати малу плату на заморном и неперспективном послу. ??????? Пошто није одустајао од својих жеља да се оствари кроз књижевност, дању је радио, а ноћу писао. Његова мајка га је из овог периода описала следећим речима: Свако вече када би се вратио кући из фабрике ципела, Том би одлазио у своју собу са црном кафом и цигарама, а затим бих чула куцкање на машини, како одзвања по утихлом стану дубоко у ноћ. Понекад ујутру, када бих ушла да га будим за посао, затекла бих га испруженог на кревету потпуно обученог, пошто је био превише уморан да би скинуо одећу, након што је отишао на спавање, у бог те пита, колико сати.
Годину дана након што се запослио у фабрици добио је прву награду у часопису „Инспирација“ за песму „На априлској киши“. У стиховима написаних у овом периоду осећа се снажни утицај Китса, Шелија, Емили Дикинсон, Едне Сејнт Винсент и Саре Тиздејл. Ситуација у породици је била далеко од идеалне; Том је био у лошим односма са оба родитеља, која нису међусобно разговарали, док је Роуз све више показивала знаке лудила.
Одабрана дела[уреди | уреди извор]
Свеће сунцу (Candles to the Sun 1936)
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Leverich 1995, стр. 37.
- ^ Leverich 1995, стр. 39.
- ^ Leverich 1995, стр. 40.
- ^ а б Gross 2014, стр. 44.
- ^ Leverich 1995, стр. 45.
- ^ Leverich 1995, стр. 53.
- ^ Leverich 1995, стр. 59.
- ^ Bradham 2006, стр. 10.
- ^ Roudané 1995, стр. 13.
- ^ а б Roudané 1995, стр. 14.
- ^ Leverich 1995, стр. 112.
- ^ Bloom 2003, стр. 24.
- ^ Roudané 1995, стр. 15.
Литература[уреди | уреди извор]
- Leverich, Lyle (1995). Tom: The Unknown Tennessee Williams. W. W. Norto. ISBN 978-0-393-31663-6.
- Gross, Robert (2014). Tennessee Williams: A Casebook. Routledge. ISBN 978-1-135-67354-3.
- Roudané, Matthew C. (1995). The Cambridge Companion to Tennessee Williams. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-49883-8.
- Bradham, Margaret (1995). Notebooks. Yale University Press. ISBN 0-300-11682-9.
- Bloom, Harold (2003). Tennessee Williams. Infobase Publishing. ISBN 978-0-7910-6185-5.
- ^ Bloom 2003, стр. 24.