Корисник:TamaraAVT2920/песак

С Википедије, слободне енциклопедије

Мотилитет (моторни систем) омогућава кретање у простору, покретање појединих делова тела, одржавање положаја тела и појединих делова тела на које делују спољне и гравитационе сила.[1]

Подела мотилитета[уреди | уреди извор]

Централни/горњи моторни неурон (пирамидни систем)[уреди | уреди извор]

Пирамидни систем почиње у кори великог мозга у чеоном режњу, пружа се преко можданог стабла, укршта се у продуженој мождини и завршава на предњим роговима кичмене мождине. Одговоран је за вољне моторне импулсе који се преоси на периферни моторни неурон, а одатле се шире ка разним мишићима. Центри овог система не регулишу покретање појединих мишића, већ комплексне покрете читавих група мишића, уз учешће екстрапирамидног и церебралног система.[1]

Периферни/доњи моторни неурон[уреди | уреди извор]

Почиње у предњим роговима кичмене мождине, односно у моторним једрима можданих нерава у можданом стаблу, а завршава се дугим аксонима до одговарајућих мишића. Овај систем прима импулсе, директно или индиректно, од три система и преноси их до појединих мишића. Дакле, он покреће поједине мишиће, али није у стању да координира покрете, већ само преноси импулсе од осталих моторних система.[1]

Екстрапирамидни систем[уреди | уреди извор]

Ово је сложени механизам моторних путева који се назива екстрапирамидни зато што мимоилази пирамиде продужене мождине и имају га многе животињске врсте, али је најсавршенији код човека. Екстрапирамидни систем повезује субкортикална једра у белој маси мозга и многа једра можданог стабла са осталим деловима моторног система, као и са периферним моторним неуроном. Посредује при извођењу грубих покрета, а учествује и у невољним покретима, као и у регулисању рефлекса и мишићног тонуса.[1]

Моторни систем малог мозга/церебеларни систем[уреди | уреди извор]

Овај систем доводним и одводним путевима и везама прима или предаје импулсе из коре великог мозга, субкортикалних ганглија, једара можданог стабла и из кичмене мождине. Функционисање се одвија углавном по систему повратног спрега и подлеже контроли одређених ареала коре великог мозга.[1]

Поремећаји мотилитета[уреди | уреди извор]

Поремећаји моторике су врло бројни, али их је због разних етиолошких фактора и разних манифестација тешко класификовати. Према грубој подели, ти поремећаји могу бити:

Поремећаји мотилитета
Касна фаза парализе са атрофијом
СпецијалностиНеурологија
Симптомислабост и укоченост мишића,непокретност,подрхтавање делова тела,смањена осетљивост
Време појавенема одређеног животног доба
Трајањенеки од ових поремећаја могу трајати пар недеља до пар месеци, а неки су доживотни
Типовипарезе,парализе,хипокинезије,хиперкинезије
Узроциповреде,упале,инфекције,неуролошке и психијатријске болести
Дијагностички методнеуролошки преглед,снимање одређеног дела тела/кичме...
Лечењефизикална терапија,лекови за лечење узрока
Лековиузрочна терапија
  1. моторне парализе и парезе
  2. хипокинезије
  3. хиперкинезије
  4. сметње координације.
Фацијална парализа

Моторне парализе и парезе[уреди | уреди извор]

Представљају губитак или слабљење способности извођења активних покрета због моторног дефицита различитог степена.

Делимична слабост у извођењу активних покрета је пареза, а потпуна немогућност је парализа.[1]

Ови поремећаји се могу поделити на још 4 подгрупе:

  1. Монопареза/моноплегија - представља слабост или одузетост једног екстремитета (рука,нога..)
  2. Парапареза/параплегија - слабост или одузетост два екстремитета
  3. Хемипареза/хемиплегија - слабост или одузетост једне половине тела
  4. Квадрипареза/квадриплегија - слабост или одузетост сва четири екстремитета.
    Дечија парализа

Хипокинезије[уреди | уреди извор]

Под хипокинезијама се подразумева редуковање броја и квалитета хотимичних и изражајних покрета: оскуднна мимика, ретко трептање, проређено махање руку при ходу, успорен ход и активни покрети уопште. Хипокинезије се налазе код неуролошких или душевних болесника због великих доза неуролептичких лекова који им се да ју да би ублажили њихов психомоторни немир.[1]

Хиперкинезије[уреди | уреди извор]

Хиперкинезије су нехотични трзаји или покрети.

Разликује се више типова хиперкинезија:

  1. Тремор- ритмичне, нехотичне осцилације oko једне осовине које настају због наизменичне контракције једне групе мишића и њихових антагониста. Постоје органски и психогени тремори. Органски су:
    • Статични/положајни тремор: јавља се при испруженим рукама и најбоље се уочава када се прсти рашире. Може бити физиолошки, при одржавању истог положаја, или патолошки код неуроза, алкохолизма или тиреотоксикозе.[2]
    • Тремор у миру: јавља се код Паркинсонове болести.
    • Интенциони тремор (пред неким циљем): настаје код оштећења малог мозга. Најчешће се јавља код мултипле склерозе или хепато-церебралне дегенерације (Вилсонова болест).[2]
    • Алтернирајући/рубрални тремор: јавља се при заузимању неког положаја (нпр. руке када се испруже). Најчешће се среће код мултипле склерозе.[2]
  2. Хореички покрети- нехотични, несврсисходни, неритмички, брзи покрети различитих амолитуда. Настају код обољења екстрапирамидног моторног система.
  3. Атетозни покрети- црволики, успорени покрети доњих делова екстремитета. Најчешћи су на прстима.
  4. Тикови- једноставни или сложени неритмички покрети. Најчешћи су: тик трептања, гримасирања, климања главом итд. Могу бити органски или психогено условљени.

Сметње координације[уреди | уреди извор]

Због поремећаја сарадње мишићних група јављају се несигурни, неправилни, сувишни покрети или положаји. То отежава стајање, ход и уопште обављање моторних активности. Настају због органских обољења свих делова нервног система или су психогене етиологије.[1]

Узроци[уреди | уреди извор]

Постоји много различитих узрока моторних болести, да некад чак није ни могуће одредити тачан узрок.

Неки од узрока су: разне повреде (главе,кичме,кичмене мождине,нерава...), притисак на кичменну мождину и нерве због ствари као што су упале, тумори и слично, мождани удар, напади, мултипла склероза, Паркинсонова болест, алкохолизам, разне неурозе и психозе, церебрална парализа, дијабетес, инфекције и многе друге неуролошке или психијатријске болести.[3]

Симптоми[уреди | уреди извор]

Као што се из описа сваке болести може видети, неки од главних симптома су: слабост и укоченост мишића, смањен осећај у захваћеном подручју, успореност, разни тикови и подрхтавања делова тела (најчешће руку)...[3]

Лечење[уреди | уреди извор]

Није могуће излечити све ове болести, али је могуће олакшати живот овим болесницима.

Неке од мера лечења су:

  • Физикална терапија: вежбе и масаже како би се побољшала покретљивост и симулирали нерви и мишићи.[3]
  • Радна терапија: стратегије за лакше спровођење свакодневних активности током болести.[3]
  • Помоћни уређаји као што су: шетачи, штаке, инвалидска колица, специјализоване ручке и хватаљке и слично.[3]
  • Медикаментозна терапија (лекови): у случајевима када се зна тачан узрок, на пример: антимикробни лекови код инфекција, кортикостероиди код упала итд.[3]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е ж Букелић, Јован (2010). Неуропсихијатрија. Београд: Завод за уџбенике. ISBN 978-86-17-16684-5. 
  2. ^ а б в „Tremor (drhtanje), Neurologija, bolest”. Stetoskop.info (на језику: српски). Приступљено 2022-05-10. 
  3. ^ а б в г д ђ Noah (2020-06-19). „Pareza: vrste, uzroci, simptomi i liječenje”. Zdravlje vašeg tijela (на језику: хрватски). Приступљено 2022-05-10. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:TamaraAVT2920/песак&oldid=24537821”