Неуроза

Из Википедије, слободне енциклопедије
Неуроза
Синоними Психонеуроза, неуротични поремећај
Специјалности Психијатрија

Неуротични поремећаји или неурозе су лакши психички поремећаји код којих је за одређено вријеме смањена способност сналажења у појединим ситуацијама и прилагођавања људима.[1] Код ових поремећаја обично је могуће одредити почетак обољења. У већини случајева радна способност је очувана, изузев код неких облика као што су, на примјер, фобије везане за кретање и излажење из куће. Ипак, радна продуктивност и креативност не функционишу на најоптималнијем нивоу. Обољење нема утицаја на цјелокупну личност у смислу отуђења од реалитета, али ипак лични, професионални и друштвени живот ових особа је у извјесној мјери осиромашен. Неуротски поремећаји се данас схватају као обољења код којих је анксиозност готово перманентан феномен, а она се појављује као посљедица психодинамских чинилаца.

За неуротичне поремећаје специфично је да су психогени, па се неурозе још називају психонеурозе и неуротични поремећаји. Неурозу карактеришу напади узнемирености, одређени облици депресије, хипохондрија, хистеричне реакције, опсесивно-компулсивни поремећаји, фобије, различите сексуалне дисфункције и неки тикови. Традиционално се сматра да је узрок неурозе емоционални конфликт у коме блокирани импулс покушава да се испољи као маскиран одговор или симптом. Бихевиористички психолози сматрају их наученим, неодговарајућим одговором на стрес.

Још је Сигмунд Фројд указао да у основи неурозе лежи неразјашњен Едипов комплекс. Он је сматрао да ако се на одговарајући начин не овлада кастрационом анксиозношћу, и ако услијед тога не дође до разрјешења Едиповог комплекса, то даље може водити неуротској структури. Али ми, исто тако, морамо имати у виду да неразрјешени конфликти из ранијих, преедипалних фаза развоја, могу бити уведени у Едипов комплекс, и компликовати његову еволуцију и разрјешење.

Најчешћи неуротски поремећаји[уреди]

Генерализовани анксиозни поремећај[уреди]

Код овог поремећаја ради се о стањима опште анксиозности код особа које имају одређени анксиогени конфликт. Анксиозност и брига су једини и доминантни симптоми. Ове особе су најчешће узнемирене, раздражљиве, напете, лако плану или се изнервирају и концентрација им је отежана.

Фобични поремећај[уреди]

Фобија се дефинише као ирационалан страх од специфичних објеката, ситуација и активности и свјесно избјегавање тих фобичних стимулуса. Данас фобичне поремећаје дијелимо на агорафобије, социјалне фобије и специфичне фобије.

  • Агорафобија није само страх од отвореног простора већ, шире, то је страх од гужве, од мјеста са којих се не може брзо и лако побјећи на сигурно, затим страх од напуштања куће, од уласка у радње, јавних мјеста, стајања у реду, гужве, преласка улице, путовања возом, аутобусом или авионом.
  • Социјална фобија је страх особе да ће се понизити или збунити у различитим социјалним ситуацијама.
  • Специфичне или изоловане фобијесу фобије од различитих објеката и ситуација. Оне могу бити: Фобије објеката, фобије мјеста, фобије природне средине, фобије ситуације и фобије живих бића.

Панични поремећај[уреди]

Овај поремећај се карактерише изненадном појавом спонтаних и неочекиваних напада интензивне анксиозности или страха који је праћен соматским знацима. Стање панике прате многобројни тјелесни симптоми, идеје виталне угрожености, когнитивни садржај панике, и снажан афект страха.

Опсесивно-компулзивни поремећај[уреди]

Овај поремећај карактерише постојање повратних присилних мисли и принудних радњи. Израз опсесиван се односи на присилну мисао, слику или импулс који су нежељени, али који се увијек изнова враћају на стереотипан начин, и који не могу да буду вољно искључени. Компулсија је повратни и необуздани импулс, односно подстицај да се учини нека радња или серија радњи, а компулсивне радње или ритуали су стереотипна понашања која се стално понављају.

Конверзивни и дисоцијативни поремећај[уреди]

Заједничка карактеристика конверзивног и дисоцијативног поремећаја је потпуни или парцијални губитак нормалне интеграције између сјећања на раније догађаје, свјесности идентитета, непосредних сјећања и контроле покрета тијела. Према дефиницији, конверзивни симптоми се односе на вољно моторне и сензитивне функције, а дисоцијативни симптоми на памћење и идентитет.

Депресивни поремећај[уреди]

Код депресивног поремећаја доминантна је депресивна афективна реакција, снижење расположења, и осјећања различитог степена са смањењем моторних и интелектуалних активности, осјећањем безнадежности, мање вриједности и друштвеним повлачењем.

Психодинамика настајања неуротских симптома[уреди]

Многи психодинамички оријентисани аутори дали су приказ ставарања неуротских симптома. Невенка Тадић позивајући се на Н. Камерона, Ана Фројд и В. Матић описује стварање неуротских симптома у сљедећим секвенцама: „Осујећења, губици, опасности и претње су свакодневна искуства кроз која пролази дјете и омладинац. Инстиктивне пулзије, агресивне и сексуалне, трајно су присутне, расту и ремете унутрашњу постојаност система уз истовремене спољне притиске. Ово повећава напетост, и као резултат сукобљавајућих односа и поремећене равнотеже јавља се повишена стрепња. Ако је однос снага неравномјеран, ЈА дјетета и младе особе неће успјети да управља напетошћу. Напетост и стрепња постају неиздрживе, а потискивање недовољно те се реактивирају ранији сукоби.

Ако је ЈА и даље изложено притисцима, одбране попуштају и коначно у низу догађаја долази до разградње која никада није потпуна у неурози. Разградња може бити знатнија код дјетета него код младих јер је дјететово ЈА и прије излагања напетости било недовољно изграђено. Контакт са спољашњим свијетом се одржава дјелимично, објектни односи остају релативно очувани, мишљење је и даље претежно логично и скундарни процеси мишљења нису преплављени примарним процесима. Опажање је очувано.

Дјелимична разградња ЈА и Над-ЈА има за посљедицу привремено, а затим трајније и дубље назадовање на мање зреле нивое функционисања. Неуротично назадовање је дубље, јаче, показује тежњу да се задржи и удружено је са фиксацијом.

Неуротично назадовање реактивира све раније сукобе кроз које су дјете или млада особа прошли и тако отвара пут да ови сукоби, захвањујући слабим одбранама ЈА продру до пресвјесног и свјесног нивоа у виду деривата несвјесних фантазија, импулса или архаичних Над-ЈА притисака. Враћање садржаја, који су већ једном били потиснути или обрађени изазива још јачу стрепњу и угрожава функције ЈА-система и његових одбрана.

Да не би дошло до нових продирања огољених пулзија, архаичних дијелова Над-ЈА и несвјесних мјешања у пресвјесни и свјесни систем, ЈА коме и даље пријети резграђивање, мобилише одбране и ствара компромисе између ових промјењених садржаја и одбрана у облику симптома који, иако неразумљиви и нејасни, и младој особи и њеној околини могу бити прихватљиви.

Треба нагласити да особа није свјесна ових процеса, као ни поријекла својих симптома и одбрана које су учествовале у њиховом стварању.

Када говоримо о формирању патолошких реакција у дјетињству, треба нагласити да симптоми који се јављају на дјечјем узрасту нису посљедица „суштинских“ патолошких процеса. Они су често тренутни, знаци пролазних недораслости захтјевима унутрашњих и спољашњих процеса и притисака. Често су промјенљиви и немају исту тежину као код одраслих. Код одраслих особа симптоми су посљедица унутрашњих конфликта, и у њиховом стварању учествују зрелији механизми, па самим тим имају већу тежину од симптома у дјетињству.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Boeree, C. George (2002). „A Bio-Social Theory of Neurosis”. Приступљено 21. 04. 2009. 

Литература[уреди]

  • Јован Марић "Клиничка психијатрија", Меграф, Београд 2005.
  • Невенка Тадић "Психијатрија дјетињства и младости", Научна књига, Београд 1985.
  • Невенка Тадић и сарадници "Психоаналитичка психотерапија дјеце и младих", Научна књига, Београд 1992.
  • Спасенија Ћеранић,Нормалан развој личности и патолошка уплитања, Завод за уџбенике и наставна средства, Источно Сарајево 2005.
  • Angyal, Andras. (1965). Neurosis and Treatment: A Holistic Theory. Edited by E. Hanfmann and R.M. Jones.
  • Fenichel, Otto. (1945) The Psychoanalytic Theory of Neurosis. New York: Norton.
  • Freud, Sigmund. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud. Translated by James Strachey. 24 vols. London: Hogarth, 1953–74.
  • Horney, Karen. Neurosis and Human Growth. Norton, 1950.
  • Horney, Karen. Our Inner Conflicts. Norton, 1945.
  • Horney, Karen. The Collected Works. (2 vols.) Norton, 1937.
  • Horwitz, A.V. and J.C. Wakefield. The Loss of Sadness: How Psychiatry Transformed Normal Sorrow into Depressive Disorder. Oxford University Press, 2007. ISBN 978-0-19-531304-8. 
  • Jung, C.G.; et al. (1964). Man and His Symbols. New York: Anchor Books, Doubleday. ISBN 0-385-05221-9. 
  • Jung, C.G. (1966). Two Essays on Analytical Psychology. Collected Works, vol. 7. Princeton University Press. ISBN 0-691-01782-4. 
  • Jung, C.G. [1921] (1971). Psychological Types. Collected Works, vol. 6. Princeton University Press. ISBN 0-691-01813-8. 
  • Jung, C.G. [1961] . Memories, Dreams, Reflections. New York: Vantage Books. . 1989. ISBN 0-679-72395-1.
  • Ladell, R.M.; T.H. Hargreaves (октобар 1947). „The Extent of Neurosis”. Br Med J. 2 (4526): 548—549. PMC 2055884Слободан приступ. PMID 20267012. doi:10.1136/bmj.2.4526.548. 
  • McWilliams, Nancy (2011). Psychoanalytic Diagnosis: Understanding Personality Structure in the Clinical Process (2nd изд.). Guilford Press. ISBN 978-1-60918-494-0. 
  • Russon, John. . Human Experience: Philosophy, Neurosis, and the Elements of Everyday Life. Albany: State University of New York Press. . 2003. ISBN 0-7914-5754-0.
  • Winokur, Jon. Encyclopedia Neurotica. 2005. ISBN 0-312-32501-0. 

Спољашње везе[уреди]

Класификација