Неуроза

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Неуроза
Синоними Психонеуроза, неуротични поремећај
Специјалности Психијатрија

Неуротични поремећаји или неурозе су лакши психички поремећаји код којих је за одређено вријеме смањена способност сналажења у појединим ситуацијама и прилагођавања људима.[1] Код ових поремећаја обично је могуће одредити почетак обољења. У већини случајева радна способност је очувана, изузев код неких облика као што су, на примјер, фобије везане за кретање и излажење из куће. Ипак, радна продуктивност и креативност не функционишу на најоптималнијем нивоу. Обољење нема утицаја на цјелокупну личност у смислу отуђења од реалитета, али ипак лични, професионални и друштвени живот ових особа је у извјесној мјери осиромашен. Неуротски поремећаји се данас схватају као обољења код којих је анксиозност готово перманентан феномен, а она се појављује као посљедица психодинамских чинилаца.

За неуротичне поремећаје специфично је да су психогени, па се неурозе још називају психонеурозе и неуротични поремећаји. Неурозу карактеришу напади узнемирености, одређени облици депресије, хипохондрија, хистеричне реакције, опсесивно-компулсивни поремећаји, фобије, различите сексуалне дисфункције и неки тикови. Традиционално се сматра да је узрок неурозе емоционални конфликт у коме блокирани импулс покушава да се испољи као маскиран одговор или симптом. Бихевиористички психолози сматрају их наученим, неодговарајућим одговором на стрес.

Још је Сигмунд Фројд указао да у основи неурозе лежи неразјашњен Едипов комплекс. Он је сматрао да ако се на одговарајући начин не овлада кастрационом анксиозношћу, и ако услијед тога не дође до разрјешења Едиповог комплекса, то даље може водити неуротској структури. Али ми, исто тако, морамо имати у виду да неразрјешени конфликти из ранијих, преедипалних фаза развоја, могу бити уведени у Едипов комплекс, и компликовати његову еволуцију и разрјешење.

Најчешћи неуротски поремећаји[уреди]

Генерализовани анксиозни поремећај[уреди]

Код овог поремећаја ради се о стањима опште анксиозности код особа које имају одређени анксиогени конфликт. Анксиозност и брига су једини и доминантни симптоми. Ове особе су најчешће узнемирене, раздражљиве, напете, лако плану или се изнервирају и концентрација им је отежана.

Фобични поремећај[уреди]

Фобија се дефинише као ирационалан страх од специфичних објеката, ситуација и активности и свјесно избјегавање тих фобичних стимулуса. Данас фобичне поремећаје дијелимо на агорафобије, социјалне фобије и специфичне фобије.

  • Агорафобија није само страх од отвореног простора већ, шире, то је страх од гужве, од мјеста са којих се не може брзо и лако побјећи на сигурно, затим страх од напуштања куће, од уласка у радње, јавних мјеста, стајања у реду, гужве, преласка улице, путовања возом, аутобусом или авионом.
  • Социјална фобија је страх особе да ће се понизити или збунити у различитим социјалним ситуацијама.
  • Специфичне или изоловане фобијесу фобије од различитих објеката и ситуација. Оне могу бити: Фобије објеката, фобије мјеста, фобије природне средине, фобије ситуације и фобије живих бића.

Панични поремећај[уреди]

Овај поремећај се карактерише изненадном појавом спонтаних и неочекиваних напада интензивне анксиозности или страха који је праћен соматским знацима. Стање панике прате многобројни тјелесни симптоми, идеје виталне угрожености, когнитивни садржај панике, и снажан афект страха.

Опсесивно-компулзивни поремећај[уреди]

Овај поремећај карактерише постојање повратних присилних мисли и принудних радњи. Израз опсесиван се односи на присилну мисао, слику или импулс који су нежељени, али који се увијек изнова враћају на стереотипан начин, и који не могу да буду вољно искључени. Компулсија је повратни и необуздани импулс, односно подстицај да се учини нека радња или серија радњи, а компулсивне радње или ритуали су стереотипна понашања која се стално понављају.

Конверзивни и дисоцијативни поремећај[уреди]

Заједничка карактеристика конверзивног и дисоцијативног поремећаја је потпуни или парцијални губитак нормалне интеграције између сјећања на раније догађаје, свјесности идентитета, непосредних сјећања и контроле покрета тијела. Према дефиницији, конверзивни симптоми се односе на вољно моторне и сензитивне функције, а дисоцијативни симптоми на памћење и идентитет.

Депресивни поремећај[уреди]

Код депресивног поремећаја доминантна је депресивна афективна реакција, снижење расположења, и осјећања различитог степена са смањењем моторних и интелектуалних активности, осјећањем безнадежности, мање вриједности и друштвеним повлачењем.

Психодинамика настајања неуротских симптома[уреди]

Многи психодинамички оријентисани аутори дали су приказ ставарања неуротских симптома. Невенка Тадић позивајући се на Н. Камерона, Ана Фројд и В. Матић описује стварање неуротских симптома у сљедећим секвенцама: „Осујећења, губици, опасности и претње су свакодневна искуства кроз која пролази дјете и омладинац. Инстиктивне пулзије, агресивне и сексуалне, трајно су присутне, расту и ремете унутрашњу постојаност система уз истовремене спољне притиске. Ово повећава напетост, и као резултат сукобљавајућих односа и поремећене равнотеже јавља се повишена стрепња. Ако је однос снага неравномјеран, ЈА дјетета и младе особе неће успјети да управља напетошћу. Напетост и стрепња постају неиздрживе, а потискивање недовољно те се реактивирају ранији сукоби.

Ако је ЈА и даље изложено притисцима, одбране попуштају и коначно у низу догађаја долази до разградње која никада није потпуна у неурози. Разградња може бити знатнија код дјетета него код младих јер је дјететово ЈА и прије излагања напетости било недовољно изграђено. Контакт са спољашњим свијетом се одржава дјелимично, објектни односи остају релативно очувани, мишљење је и даље претежно логично и скундарни процеси мишљења нису преплављени примарним процесима. Опажање је очувано.

Дјелимична разградња ЈА и Над-ЈА има за посљедицу привремено, а затим трајније и дубље назадовање на мање зреле нивое функционисања. Неуротично назадовање је дубље, јаче, показује тежњу да се задржи и удружено је са фиксацијом.

Неуротично назадовање реактивира све раније сукобе кроз које су дјете или млада особа прошли и тако отвара пут да ови сукоби, захвањујући слабим одбранама ЈА продру до пресвјесног и свјесног нивоа у виду деривата несвјесних фантазија, импулса или архаичних Над-ЈА притисака. Враћање садржаја, који су већ једном били потиснути или обрађени изазива још јачу стрепњу и угрожава функције ЈА-система и његових одбрана.

Да не би дошло до нових продирања огољених пулзија, архаичних дијелова Над-ЈА и несвјесних мјешања у пресвјесни и свјесни систем, ЈА коме и даље пријети резграђивање, мобилише одбране и ствара компромисе између ових промјењених садржаја и одбрана у облику симптома који, иако неразумљиви и нејасни, и младој особи и њеној околини могу бити прихватљиви.

Треба нагласити да особа није свјесна ових процеса, као ни поријекла својих симптома и одбрана које су учествовале у њиховом стварању.

Када говоримо о формирању патолошких реакција у дјетињству, треба нагласити да симптоми који се јављају на дјечјем узрасту нису посљедица „суштинских“ патолошких процеса. Они су често тренутни, знаци пролазних недораслости захтјевима унутрашњих и спољашњих процеса и притисака. Често су промјенљиви и немају исту тежину као код одраслих. Код одраслих особа симптоми су посљедица унутрашњих конфликта, и у њиховом стварању учествују зрелији механизми, па самим тим имају већу тежину од симптома у дјетињству.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Boeree, C. George (2002). „A Bio-Social Theory of Neurosis”. Приступљено 21. 04. 2009. 

Литература[уреди]

  • Јован Марић "Клиничка психијатрија", Меграф, Београд 2005.
  • Невенка Тадић "Психијатрија дјетињства и младости", Научна књига, Београд 1985.
  • Невенка Тадић и сарадници "Психоаналитичка психотерапија дјеце и младих", Научна књига, Београд 1992.
  • Спасенија Ћеранић,Нормалан развој личности и патолошка уплитања, Завод за уџбенике и наставна средства, Источно Сарајево 2005.
  • Angyal, Andras. (1965). Neurosis and Treatment: A Holistic Theory. Edited by E. Hanfmann and R.M. Jones.
  • Fenichel, Otto. (1945) The Psychoanalytic Theory of Neurosis. New York: Norton.
  • Freud, Sigmund. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud. Translated by James Strachey. 24 vols. London: Hogarth, 1953–74.
  • Horney, Karen. Neurosis and Human Growth. Norton, 1950.
  • Horney, Karen. Our Inner Conflicts. Norton, 1945.
  • Horney, Karen. The Collected Works. (2 vols.) Norton, 1937.
  • Horwitz, A.V. and J.C. Wakefield. The Loss of Sadness: How Psychiatry Transformed Normal Sorrow into Depressive Disorder. Oxford University Press, 2007. ISBN 978-0-19-531304-8. 
  • Jung, C.G.; et al. (1964). Man and His Symbols. New York: Anchor Books, Doubleday. ISBN 0-385-05221-9. 
  • Jung, C.G. (1966). Two Essays on Analytical Psychology. Collected Works, vol. 7. Princeton University Press. ISBN 0-691-01782-4. 
  • Jung, C.G. [1921] (1971). Psychological Types. Collected Works, vol. 6. Princeton University Press. ISBN 0-691-01813-8. 
  • Jung, C.G. [1961] . Memories, Dreams, Reflections. New York: Vantage Books. . 1989. ISBN 0-679-72395-1.
  • Ladell, R.M.; T.H. Hargreaves (октобар 1947). „The Extent of Neurosis”. Br Med J. 2 (4526): 548—549. PMC 2055884Слободан приступ. PMID 20267012. doi:10.1136/bmj.2.4526.548. 
  • McWilliams, Nancy (2011). Psychoanalytic Diagnosis: Understanding Personality Structure in the Clinical Process (2nd изд.). Guilford Press. ISBN 978-1-60918-494-0. 
  • Russon, John. . Human Experience: Philosophy, Neurosis, and the Elements of Everyday Life. Albany: State University of New York Press. . 2003. ISBN 0-7914-5754-0.
  • Winokur, Jon. Encyclopedia Neurotica. 2005. ISBN 0-312-32501-0. 

Спољашње везе[уреди]

Класификација