Корисник:Teodora Savic 118/песак2

С Википедије, слободне енциклопедије

Гроф Пјетро Вери (12. децембар 1728 — 28. јун 1797) био је економиста, историчар, филозоф и писац. Међу најзначајнијим личностима италијанске културе 18. века, сматра се међу очевима ломбардског реформистичког просветитељства и најважнијим предсмитским ауторитетом о јефтиноћи и обиљу.

Пјетро Вери
Пјетро Вери
Датум рођења12. децембар 1728.
Место рођењаМилано, Италија
Датум смрти28. јун 1797.
Место смртиМилан, Италија
ЗанимањеЕкономиста, писац

Биографија[уреди | уреди извор]

Пјетро Вери је рођен у конзервативној племићкој породици, био је најстарији син Габријела Верија и Барбаре Дати Дела Сомаље, у кући Архинта у Милану, тада под аустријском влашћу. Имао је три брата: Алесандра, Карла и Ђованија.[1] После смрти свог брата Карла, подигао је свог нећака Луиђија Кастиљонија и у великој мери утицао на младића.[2] Студирао је на колеџу у Монци, пет година (1740–44) на колеџу Варнабита у Сан Алесандру у Милану и две године (1744–45) у Риму у колеџу Назарено који је водио ред Сколопија. Добио је снажно верско образовање, од чега је почео да се буни када је стигао у двадесете.

Добровољно се пријавио да служи у Седмогодишњем рату како би избегао одлуку свог оца да га упише на студије права, али је одустао након годину дана. Средином септембра 1759. упознао је економисту Хенрија Лојда и са њим развио доживотно пријатељство.[3] Вери се убрзо уверио да политичка економија мора бити у центру свих озбиљних друштвених и политичких интереса. У раном животу преводио је Дестушова дела и писао сатиричне алманахе који су скандализовали миланско друштво.

Филозофска дела[уреди | уреди извор]

Већ 1763. написана је Веријева рана студија Медитације среће — која се обично класификује као филозофски памфлет. Вери износи основне делове свог приступа грађанском животу. Након тога, како је отпор његовом реформаторском раду у администрацији постајао све јачи, Вери се све више посветио филозофији. Године 1773. написао је Разговор о задовољству и болу,[4][5] а затим је 1777. написао Опажања о мучењу, у којима је нагласио бескорисност и окрутност мучења.[6][7]

Његова два најзначајнија остварења (Расправа о природи задовољства и бола, 1773; Медитације о срећи, 1781) садрже нове и генијалне идеје о функцији бола и закону контраста, које су касније усвојили Кант, Шопенхауер и Вундт. а о њима су расправљали Думонт, Боуилијер и Регалија.[8]

Каснији живот и дела[уреди | уреди извор]

Године 1777. започео је Историју Милана, два тома, 1783. и 1798. године, значајан пример просветитељске историографије. Црквене реформе Јосифа II Аустријског инспирисале су га на Дијалог између Пија VI и Јосифа II у Бечу 1782. године, након чега је уследио Папин пропад, обележен његовим разочарањем због недостатка утицаја идеја просветитељства на папство. Све већи деспотизам Јосифа II довео је Верија до тога да напусти било коју позицију у аустријској администрацији Ломбардије 1786; десет година касније, после француске инвазије, вратио се као члан миланске општине и био је један од оснивача Цисалинске републике. Иако није одобравао јакобинске ексцесе, Вери је, међутим, поздравио могућност моралног и економског побољшања након Француске револуције, за коју је сматрао да је опет под утицајем покрета просветитељства. Године 1786. изабран је за страног члана Краљевске шведске академије наука.

У ноћи 28. јуна 1797. године, током састанка у сали Општине, преминуо је од изненадног апоплектичног напада, у шездесет осмој. Сахрањен је у капели Светишта Пресвете Богородице Лазарето ди Орнаго, поред своје прве жене.

Двестогодишњица Веријеве смрти обележена је на италијанској поштанској марки 1997.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ ( ^ Angolani Bartolo, Gli Scritti di argomento familiare e autobiografico di Pietro Verri, Rivista di storia della filosofia. Fascicolo 3, 2007 (Firenze : [poi] Milano : La Nuova Italia ; Franco Angeli, 2007)
  2. ^ "Castiglioni, Luigi (1757-1832), naturalist, author, and politician". American National Biography. doi:10.1093/anb/9780198606697.article.2001595.
  3. ^ Porta, Pier Luigi. 2011. "Lombard Enlightenment and Classical Political Economy". European Journal of the History of Economic Thought. 18 (4): 521–550.
  4. ^ Il secolo dei lumi e l'oscuro. Piero Giordanetti, Giambattista Gori, Maddalena Mazzocut-Mis, Convegno Il secolo dei lumi e l'oscuro. Milano: Mimesis. 2008. ISBN 978-88-8483-789-9. OCLC 351296362. 
  5. ^ Felicità pubblica e felicità privata nel Settecento. Anna Maria Rao. Roma: Edizioni di storia e letteratura. 2012. ISBN 978-88-6372-461-5. OCLC 815378650. 
  6. ^ Italien in Europa die Zirkulation der Ideen im Zeitalter der Aufklärung. Frank Jung, Thomas Kroll. Paderborn. 2014. ISBN 978-3-7705-5087-6. OCLC 812208330. 
  7. ^ Rother, Wolfgang (2016). "Contractualism and Humaneness. The Philosophical Framework of Pietro Verri's and Cesare Beccaria's Arguments on Interrogational Torture and Capital Punishment". Beccaria. Revue d'histoire du droit de punir. 2: 69–89.
  8. ^ 1 Bouvy, Le comte Pietro Verri et son temps, Paris, 1893.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Teodora_Savic_118/песак2&oldid=24245804”