Просветитељство

Из Википедије, слободне енциклопедије
КЊИЖЕВНОСТ
Ако постоји нешто што знаш, изреци то. Ако постоји нешто што не знаш, истражи то.
— Илустрација на насловној страници француске Encyclopédie из 1772.; Истина у средишту слике окружена је светлом, а представљају је две фигуре десно Филозофија и Разум.

Просветитељство (или доба разума) је раздобље од 1650-их до 1780-их током којег су интелектуалне и културалне снаге у Европи давале нагласак разуму, анализи, и индивидуализму насупрот традиционалним линијама ауторитета. Промовисали су га филозофи и локални интелектуалци у урбаним кафанама, салонима и масонским ложама. Заговорници просветитељства доводили су у питање и изазивали ауторитет институција које су биле дубоко укорењене у друштву, као нпр. Католичке цркве и залагали се за реформу друштва утемељеном на толеранцији, науци и скептицизму.

Многи филозофи и научници као Франсис Бејкон (1562-1626), Рене Декарт (1596-1650), Џон Лок (1632–1704), Барух Спиноза (1632–1677), Пјер Бејл (1647–1706), Волтер (1694–1778), Францис Хачинсон (1694–1746), Дејвид Хјум (1711–1776), Чезаре Бекарија (1738-1794), Имануел Кант (1724-1804), и Исак Њутн (1642–1727)[1] утицали су на друштво објављујући врло популарне радове. Под утицајем идеја просветитељства, многи су се владари састајали с интелектуалцима тог доба и покушавали да примијене њихове реформе, уводећи принцип толеранције и прихваћајући саживот различитих религија, започевши процес који ће се касније звати просвећени апсолутизам. У истом раздобљу просветитељства збивала се научна револуција, предвођена Исаком Њутном.

Нове идеје и веровања шириле су се континентом потенциране и повећањем писмености услед удаљавања од искључиво религијских текстова. Међу најзначајнијим књижевним делима била је Encyclopédie (1751–1772) коју су уређивали Дени Дидро и (након 1759) Жан ле Рон д'Аламбер. Продано је око 25 000 копија ове енциклопедије у 35 свесака, половина изван Француске. Књижевна дела као Волтеров Dictionnaire philosophique (Филозофски речник, 1764) и Lettres philosophiques (1733) били су револуционарна штива која су ширила идеале просветитељства. Неки од тих идеала показали су се врло утицајним и одлучујућим током Француске револуције 1789. године. Након револуције уследио је супротни интелектуални покрет познат као романтизам.

Садржај

Кориштење појма[уреди]

Појам „просветитељство“ (немачки Aufklärung, енглески Enlightenment, италијански illuminismo) произлази из француске филозофије као еквивалент француског појма Lumières (први га је пут користио Дубос 1733. а постао је уобичајен око 1751). На немачком говорном подручју усталио се појам Aufklärung (од aufklären = осветлити; sich aufklären = разбистрити) према Кантовом есеју из 1784. „Beantwortung der Frage: Was ist Aufklärung?“ (Одговорити на питање: шта је то просветитељство?).

Међутим, историчари се никад нису слагали око дефиниције просветитељства, као ни око његовог хронолошког и географског распона. Појмови као les Lumières (француски), illuminismo (италијански), ilustración (шпански) и Aufklärung (немачки) односили су се на само делимично преклапајуће покрете. Тек након касног 19. века енглески су се научници сложили што подразумевају под појмом просветитељства.[2][3]

Историографија просветитељства почела је истовремено кад и сам период, из дела самих „фигура просветитељства“ који су писали о властитим делима. Доминантни елемент је интелектуално гледиште које су они заузели. д'Аламберово дело Preliminary Discourse of l'Encyclopédie пружа читаоцу увид у историју просветитељства као и хронолошку листу достигнућа у подручју општег знања, од којих је Encyclopédie представљена као врхунац.[4]

Други, више филозофски пример тога је такмичење у писању есеја из 1783. (такмичења у писању била су уобичајена појава у оно доба) у организацији берлинског часописа Berlinische Monatsschrift на задату тему: „Шта је просветитељство?“. Јеврејски филозоф Мозес Менделсохн био је међу онима који су се одазвали, те је дефинисао просветитељство као процес којим се човек образује користећи разум (Jerusalem, 1783).[5]

Имануел Кант је такође написао одговор и дефинисао просветитељство као „човеково ослобођење од властитиог самонаметнутог старатељства“, старатељства описаног као „човекову неспособност у кориштењу свог разумевања без усмеравања извана“.[6] За Канта је просветитељство било „коначно одрастање човечанства, еманципација човекове свести од незрелог стања незнања.“[7] Према историчару Роју Портеру, теза о ослобођењу људског ума од догматског стања незнања која је према његовом тумачењу била превалентна у оно доба, срж је онога што је доба просветитељства покушало досећи.

Према Бретранду Раселу, међутим, просветитељство је фаза једног постепеног развоја, који је започео још у антици, а разум и преиспитивање постојећег поретка били су стални идеали кроз целу историју.[8] Русел објашњава да је просветитељство на послетку произашло из протестантске реакције на католичку контрареформацију, кад су се филозофски ставови из задње две стотине година коначно кристализовали у кохерентан светоназор. Русел сматра да су се многи од филозофских ставова, као преферирање демокрације у односу на монархију, у почетку појавили међу протестантима раног 16. века као оправдање њихове жеље за раскидом односа с папом и Католичком црквом. Премда су многе од тих филозофских идеала касније преузели и католици током 18. века, просветитељство је према Раселовом мишљењу главна манифестација раскола који је започео Мартин Лутхер.[8]

Шартије (1991) објашњава да је просветитељство измишљено у каснијем раздобљу у сврху постизања политичких циљева. Он тврди да су основни текст канона просветитељства измислили вође Француске револуције, тако што су изабрали одређене ауторе и идентифицирали их са самим покретом просветитељства како би легитимирали своју републиканску политичку агенду.[9]

Џонатан Израел одбацује покушаје постмодерних и марксистичких историчара да се револуционарне идеје тог раздобља интерпретирају као пуки нуспродукти социјалних и економских трансформација.[10] Он се уместо тога фокусирао на историју идеја у раздобљу од 1650. до краја 18. века, те тврди да су саме идеје узроковале промене које су најзад довеле до револуција у задњој половини 18. и почетком 19. века.[11] Исраел објашњава да се западна цивилизација до 1650-их темељила „на широко прихваћеној језгри вере, традиције и ауторитета“.[12]

До тог раздобља већина интелектуалних расправа вртела се око „конфесионалног“ – тј. око католичких, лутеранских, калвинистичких и анангликанских питања, а главни циљ тих дискусија било је одређивање који ће верски блок имати „монопол истине и Богом дан наслов ауторитета“.[13] Након тог раздобља све што се пре темељило на традицији доведено је у питање и често замењено новим концептима у светлу филозофског размишљања. Након друге половине 17. века и током 18. века „усталио се општи процес рационализације и секуларизације и убрзо је потиснуо вековима стару хегемонију теологије на подручју знања“, тако да су религијске расправе постале од секундарног значења у корист „екскалирајућег контекста конфронтације између вере и скепсе“.[13]

Временско раздобље[уреди]

Не постоји сагласност око тачног почетка доба просветитељства, најчешће се као почетак просветитељства узима почетак 18. века (1701) или средина 17. века (1650). Ако се његов почетак повуче назад до средине 17. века, просветитељство вуче своје порекло из Декартовог Discours de la méthode, објављеног 1637. У Француској се често као почетак сматра Њутнова Principia Mathematica из 1687.[14] Многи историчари и филозофи сматрају да је просветитељство почело кад је Декарт помакао епистемолошку базу од спољашњег ауторитета на унутарњу извесност његовом фразом cogito ergo sum објављеном 1637.[15][16][17]

Као крај просветитељства већина научника узима задње године 18. века: или Француску револуцију 1789. или почетак Наолеонских ратова (1804—1815).[18]

Осим тога, појам просветитељство сматра се анакроним и често се примењује и на друга раздобља. У свом делу „Дијалектика просветитељства“, Макс Хоркхејмер и Теодор В. Адорно виде, на пример, нагли развој друштва у 20. веку као касну последицу просветитељства: људи су се самопрогласили „господарима“ света ослобођеног магије; истина се подразумева као састав; рационалност је постала инструмент и идеологија којом апарати моћи чувају власт; цивилизација је склизла у варварство и фашизам; цивилизацијски ефекти просветитељства преокренули су се у њихову супротност; и баш је то, како тврде они, последица проблематичне структуре начина размишљања у просветитељству. Јирген Хабермас се не слаже с гледиштем својих учитеља (Адорна и Хоркхејмера) о просветитељству као процесу пропадања. Он прича о „недовршеном пројекту модерности“[19] који, у процесу комуникацијског деловања, увек захтева рационално размишљање.

Циљеви[уреди]

Немачки филозоф Имануел Кант

Мада су мислиоци просветитељства генерално делили сличан скуп вредности, њихова су се филозофска гледишта и методолошки приступ у постизању циљева битно разликовали и често су били контрадикторни. Као што је Оутрам приметио, просветитељство је обухватало „многе различите путеве, који су се и географски и временски разликовали, ка постизању заједничких циљева напретка, толеранције и уклањања злоупораба унутар цркве и државе“.[20]

У својем есеју „Шта је просветитељство?“ (1784), Имануел Кант га једноставно описује као слободу појединца да користи властиту интелигенцију.[21] У ширем смислу, просветитељство је окарактерисано повећаним емпиризмом, научном прецизношћу и редукционизмом, паралелно с повећаним довођењем у питање религиозне ортодоксије.

Историчар Питер Геј тврди да је просветитељство продрло кроз тзв. „свети круг“,[22] чија је догма ограничавала размишљање. „Свети круг“ је појам који он користи за опис међузависног односа између наследне аристократије, црквених вођа и библијских текстова. Ова се међузависност манифестује код призивања доктрине „Божјег права краљева на владавину“ од стране самих краљева. Црква је стога благосиљала владавину краља, а краљ је штитио цркву.

Зафировски (2010) тумачи да је просветитељство било извор идеја као што је центалност политичке слободе, демократије, и разума као примарних вредности у друштву насупрот божанском праву краљева и традиције као владајућег ауторитета.[23] Ово гледиште имплицира да ће успостава права на уговорној бази довести до развоја тржишног модела и капитализма, развоја научне методе, религијске толеранције, и организације државе као самовладајуће републике на демократским основама. Према овом гледишту, посебно је тенденција примене рационалности сматрана суштинском променом.[24] Касније критике просветитељства, као оне романтичара у 19. веку, тврдиле су да су циљеви за постизање рационалности у људским пословима превише амбициозни да би се могли постићи.[25]

Различити покрети у 19. веку, укључујући и либерализам и неокласицизам, темеље своје интелектуално наслеђе на просветитељству.[26]

Варијације међу земљама[уреди]

Европа на почетку Рата за шпанско наслеђе, 1700.

Просветитељство се као покрет успоставило у већини европских земаља, често са специфичним локалним различитостима. У Француској је, на пример, асоцирано са противладиним и противцрквеним радикализмом, док је у Немачкој продрло дубоко у средњи слој и попримило је спиритуалистички и националистички тон без да угрожава власт или цркву.[27]

Одговор власти се увелико разликовао. Власт у Француској била је непријатељски оријентисана према просветитељству и његове присталице су се бориле против цензуре, а често су били затварани и терани у егзил. Краљевска власт је углавном игнорисала вође просветитељства у Енглеској и Шкотској, мада је Исаку Њутну доделила титулу витеза и врло добро плаћену службу у влади.

Просвећени апсолутизам[уреди]

У многим су нацијама моћни владари, које историчари називају „просвећеним деспотима“, поздрављали вође просветитељства на свом двору и тражили помоћ од њих у стварању закона и програма реформи политичког и друштвеног система, усмерених углавном на развој јаких националних држава.[28] Најистакнутији међу тим владарима били су Фридрих Велики краљ Пруске, Катарина Велика, руска царица од 1762. до 1796., Леополд II, који је владао Великим Тосканским војводством од 1765. до 1790. и Јозеф II, аустријски цар од 1780. до 1790. Јозеф је био претерани ентузијаста, те је започео многе реформе које су имале врло малу подршку изазвавши тако многе побуне. Његова је владавина постала предметом исмејавања и готово сви програми реформи су на крају повучени.[29] Старији министри Себастјан Хозе Помбал у Португалу и Јохан Фридрих Струензе у Данској такође су владали у складу с идеалима просветитељства.

Британија[уреди]

Шкотска[уреди]

Један од предводника шкотског просветитељства био је Адам Смит, отац модерне економске науке.

До 1750. у већим шкотским градовима већ је била створена умрежена интелектуална инфраструктура универзитета, дебатних друштава, библиотека, часописа, музеја и масонских ложа.[30] Ова мрежа институција у Шкотској била је „претежно либерално калвинистичка, њутновска и по карактеру орјентирана на дизајн,‏ што је играло велику улогу у даљем развоју прекоатлантског просветитељства“.[31] Волтер је у Француској изјавио „ми гледамо на Шкотску за све наше идеје о цивилизацији“, а Шкоти су исто тако будно пратили француске просветитељске идеје.[32] Историчар Брус Ленман је изјавио да је „средишње достигнуће Шкота била нова способност препознавања и интерпретације друштвених прилика.“[33] Први значајни филозоф шкотског просветитељства био је Франсис Хатчесон, професор филозофије на Универзитету у Глазгову од 1729. до 1746. Био је филозоф морала који је осмислио алтернативу идејама Томаса Хобса, а једна од његових значајнијих доприноса филозофији је утилитаристички и конзеквенцијалистички принцип да је врлина оно што по његовим речима „доноси највећу срећу што већем броју људи“. Велики део његових мисли инкорпорисан је у научну методу (природа знања, доказа, искуства и узрока), а неке модерне ставове о односу науке и религије развили су његови штићеници Дејвид Хјум и Адам Смит.[34] Хјум је постао значајна личност традиције скептицизма и емпиризма у филозофији. Он и други мислиоци шкотског просветитељства развили су науку о људској природи,[35] историјски изражену у делима Џејмс Бернет, Адама Фергусона, Џона Милара, и Вилијама Робертсона. Они су спојили научне студије о томе како се људи понашају у древним и примитивних културама с јаком свешћу о детерминантним силама модернитета. Из овог се покрета развила модерна социологија[36] и Хјумови су филозофски концепти директно су утицали на Џејмса Медисона (последично и на Устав Сједињених Америчких Држава) и популаризовани од стране Дугалда Стјуарта, те су тако постали темељ класичног либерализма.[37] Адам Смит објављује „Богатство нација“ (The Wealth of Nations), често сматраног првим делом модерне економије. Оно је имало тренутни учинак на британску економску политику која траје и данас у 21. веку.[38] Фокус шкотског просветитељства кретао се од интелектуалних и економских тема до научних, као што су радови физичара и хемичара Вилијама Кулена, агронома Џејмса Андерсона, хемичара и физичара Жозефа Блека и Џејмса Хатона, првог модерног геолога.[34][39]

Френсис Хачесон, Адам Смит и Дејвид Хјум утрли су пут модернизацији Шкотске и целог атлантског света.[40] Хатчесон, отац шкотског просветитељства, заговарао је политичку слободу и право народа на побуну против тираније. Адам Смит, у свом делу Богатство нација (Wealth of Nations) (1776), залагао се за слободу у сфери трговине и светске економије. Хјум је пак развио филозофске концепте који су директно утицали на Џејмса Медисона и последично на Устав САД.[41]

На напредак у науци је између осталог утицало откриће угљен-диоксида од стране хемичара Џозефа Блека, Џејмс Хатонов аргумент дубоког времена у геологији и Ватово откриће парне машине.[42] На сличан начин, Медицинска школа Универзитета у Единбургу је несумњиво била водећа научна институција Европе. Студенти из далека долазили су на овај универзитет како би изучавали хемију с Вилијамом Каленом, Џејмсом Блеком и Томасом Чарлсом Хопом, природне науке с Џоном Хопом, Џоном Вокером и Робертом Џејмсоном, те анатомију с Александером Монроом првим, другим и трећим.[43]

Другу фазу шкотског просветитељства, од 1780-их до 1810-их, чинила је млађа генерација научника усмерена ка популаризацији идеја својих претходника. Крајњи резултат била је реинтерпретација и популаризација шкотског просветитељства као скупа идеала који су пак имали битан утицај на развој либералне политике и на универзитетски систем Британије, САД-а и, касније, Аустралије. Вођа овог покрета је de facto био Дугалд Стјуарт. Остали значајни припадници млађе генерације шкотских просветитеља били су Волтер Скот, Александар Фрејзер Тајлер, Џејмс Хол и Џон Плејфер.

Дугалд Стјуарт је био студент Адама Фергусона у Единбургу. Касније је провео 1771. и 1772. годину под учењем Томаса Рида у Глазгову; Рид је имао пресудан утицај на Стјуартов филозофски развој, више него Фергусон. Од младог доба, Дугалд Стјуарт је показивао типичну интелигенцију полимата. Мада је негов основни интерес била филозофија, његовим талентом за математику добио је први посао, у својој 25. години живота, као професор математике у Единбургу. Држао је ту позицију најприје са својим оцем Метјуом Стјуартом, а касније га је и наследио. Привремено је и замењивао Фергусона на катедри моралне филозофије од 1778. до 1779., док је он боравио у Америци по налогу британске владе, да би на крају преузео позицију свог оца 1785. Држао је ту катедру 25 година и толико је добро предавао да је у тренутку пензионисања 1810. имао истакнуту репутацију у Европи и Северној Америци.[44] Стјуарт је имао огромни утицај на интелектуалну климу свог времена, делом кроз своја предавања, а делом кроз писана дела. Привлачио је студенте из Енглеске, Европе и Америке, као и локалне студенте, у бројевима који никад раније нису били виђени. Његов је утицај био изузетан. Лорд Кокберн, Стјуартов студент и касније истакнути шкотски судија, забележио је: „За мене су Стјуартова предавања била као отварање небеса. Осећао сам тада као да сам имао душу. Дугалд Стјуарт је један од највећих дидактичких говорника“. Стјуарт је предавао на Универзитету у Единбургу током 1790-их,[45] а касније је износио своје ставове британској публици преко својих књига и низа есеја објављеним у часописима који су излазили у Британском царству. Ове каснопросветитељске публикације, у комбинацији с многим његовим књигама, имале су дубоки утицај на утилитаризам, психологију, метафизику, политичку економију и пресудно на класични либерализам 19. века.

Енглеска[уреди]

Године 1651. Томас Хобс објављује књигу Левијатан, стварајући тако основе за теорију друштвеног уговора. Иако је био заговаратеч апсолутистичке монархије, Хобс је такође развио неке од основа европске либералне мисли: право појединца, природну једнакост свих људи, вештачки карактер политичког уређења (који је касније довео до разликовања између цивилног друштва и државе), стајалиште да свака легитимна политичка власт мора бити „заступничка“ и утемељена на пристанку људи, те либерално тумачење закона које оставља људе слободнима да чине шта год желе све док то није експлицитно забрањено законом.[46]

Џон Лок је био један од најутицајнијих мислилаца просветитељства.[47] Утицао је на многе друге мислиоце, између осталих и на Русоа и Волтера. „Он је један од отприлике десет мислилаца који су остали у сећању по утицајним доприносима у широком спектру филозофских подподручја – у Локовом случају то је епистемологија, филозофија језика, филозофија ума, метафизика, рационална теологија, етика и политичка филозофија.“[48]

Чврсто везан за Ентонија Ешлија Купера, првог грофа Шафтесберија, вође парламентарне групе која је касније израсла у партију виговаца. Лок је и данас познат по свом либерализму у политичкој теорији. Познат је по томе што је додатно развио теорију друштвеног уговора, идеју у политичкој филозофији типично повезану за Лока и Русоа. Теорија наводи да влада и њени субјекти улазе у неизговорени уговор кад влада преузме моћ. Уговор претпоставља да у замену за пренос неких друштвених слобода на владу и права владе да успостави законе, људи добивају и имају право да добију заштиту. Ауторитет владе лежи у пристанку оних којима се влада.[49] Лок је добро познат по својој изјави да појединци имају право на „живот, слободу и власништво“, и по свом веровању да природно право на власништво произлази из рада. Под подучавањем Лока, Ентонија Ешлија Купера, трећег грофа Шафтесберија, написао је 1706.: „Постоји снажно светло које се шири светом, посебно из ове две слободне нације, Енглеске и Холандије, према којима се европски послови сада окрећу.“[50]

Мери Вулстонкрафт је била једна од најранијих енглеских феминистичких филозофкиња.[51] Залагала се за друштво утемељено на разуму, и да жене исто као и мушкарци буду третиране као разумна бића. Највише је позната по свом делу A Vindication of the Rights of Woman (1791.).[52]

Тринаест америчких колонија[уреди]

Многи Американци, посебно Бенџамин Френклин и Томас Џеферсон, имали су значајну улогу у преносу идеја просветитељства у Нови свет, а истовремено су утицали на британске и француске мислиоце.[53]

Џон Трамбулово уље на платну „Декларација о независности“ приказује комитет за израду декларације како представља свој рад Америчком конгресу.

Амерички мислиоци чврсто су следили политичке идеје енглеских и шкотских просветитеља, као и неких француских мислиоца, на пример, Монтескјеа.[54] Као деисти, били су под утицајем идеја Џона Толанда (1670–1722) и Метју Тиндала (1656–1733).[55] За време просветитељства у америчким се колонијама давао јак нагласак на слободарство, демократију, републиканизам и религијску толеранцију. Покушаји помирења науке и религије резултирали су масовним одбацивањем пророчанстава, чуда и откривења, те преферирања деизма, што је видљиво у Пејновом делу „Доба разума“ (The Age of Reason) и код Томаса Џеферсона у његовој краткој Библији, из које су уклоњени сви надприродни аспекти.

Бенџамин Френклин је имао велик утицај у Енглеској, Шкотској и Сједињеним Америчким Државама[56] и Француској, због свог политичког активизма и због открића у физици.[57]

Културална размена током просветитељства текла је у оба смера преко Атлантика. Историчар Чарлс Ц. Ман истиче да су мислиоци као Пајн, Лок и Русо узимали обичаје америчких Индијанаца као пример природне слободе.[58]

Холандија[уреди]

Fранцуски филозоф Рене Декарт (1596-1650)

У Холандији се просветитељство развило за време холандског златног доба.

Достигнућа оног доба ће имати дубоки утицај у обликовању западне цивилизације, пошто је наука, уметност, филозофија и економски развој у Холандији процветао. Неке од кључних личности холандског просветитељства биле су: Рене Декарт, творац изреке cogito ergo sum, Барух Спиноза, филозоф који је писао о пантеизму и филозофији једне материје као критици Картезијевог дуализма; Пјер Бел, француски филозоф који се залагао за одвајање науке од религије; Ејсе Ејсинга, астроном и градитељ првог планетаријума; Лодевијк Мајер, радикални мислилац који је тврдио да је Библија мрачна и сумњива; Адријан Коербах, мислилац и критичар религије и конвенционалног морала; и природословац Бурчард де Волдер.[59]

Грчка[уреди]

Просветитељству у Грчкој значајан су потицај дали добростојећи грчки трговци у великим градовима Отоманског царства. Најважнији центри грчког учења, школе и универзитети, били су у Јањини, Киосу, Смирни (Измир) и Ајвалику.[60] Пренос идеја просветитељства у грчку колективну мисао, такође је утицао на развој националне свести. Публикација часописа Hermes o Logios су ојачале идеје просветитељства. Циљ овог часописа био је јачање грчке науке, филозофије и културе. Две значајније личности грчког просветитељства су: Рига од Фере и Адамантиос Кораис. Они су охрабривали су грчке националисте на прихватање модерне политичке мисли.[61]

Италија[уреди]

У Италији је дошло до великих промена за врјеме просветитељства, што је имало утицаја и на италијанску филозофију.[62] Просвећени мислиоци често су се окупљали у приватним салонима и кафанама, те организовали дебате, највише у Милану, Торину и Венецији. Градови с важним универзитетима као Падова, Болоња, Напуљ и Рим остали су, међутим, велики центри школства с истакнутим интелектуалцима као што је Ђанбатиста Вико (1668–1744)[63] и Антонио Ђеновези.[64] Делови италијанског друштва драматично су се променили током просветитељства, Леополд II од Тоскане је на пример укинуо смртну казну у Тоскани. Утицај цркве је значајно смањен, што је довело до раздобља јаког интелектуалног развоја и изума, током којег су научници Алесандро Волта и Луиђи Галвани дошли до нових открића и изразито много придонели западној науци.[62] Чезаре Бекарија, један од највећих италијанских писаца просветитељства, постао је познат по свом капиталном делу О злочинима и казнама (1764), касније преведеном на 22 језика.[62] Други истакнути интелектуалац био је Франческо Марио Пагано, аутор важнијих студија као што су Saggi Politici („Politički eseji“, 1783), један од значајнијих дела просветитељства у Напуљу, и Considerazioni sul processo criminale („Осврти о криминалном процесу“, 1787), који су га уздигли на статус интернационалног ауторитета у криминалном праву.[65]

Француска[уреди]

Волтер (1694—1778.)
Прва страница Encyclopedie објављена између 1751. и 1766.

Средином 18. века, Париз је постао центром праве експлозије филозофске и научне активности која је изазивала традиционалне доктрине и догме. Француски историчари обично смештају овај период, назван Siècle des Lumières (век просветитеља), између 1715. и 1789., од почетка владавине Луј XV до француске револуције. Филозофски покрет предвођен Волтером и Русоом, на основу принципа да би се друштво требало темељити на разуму уместо на вери и католичкој доктрини, залагао се за успоставу новог грађанског поретка према природном закону и на науци утемељеној на експериментима и проматрању. Филозоф политике Монтескје увео је идеју поделе власти код владања државом, концепт који су с ентузијазмом прихватили аутори Устава Сједињених Америчких Држава. Мада мислиоци француског просветитељства нису били револуционари, а многи од њих били су припадници племства, њихове су идеје играле велику улогу у поткопавању легитимитета Старог поретка и обликовању Француске револуције.[66]

Већи део научне активности догађао се у Лувру, где се налази Француска академија наука основана 1666., а имала је секције за геометрију, астрономију, механику, анатомију, хемију и ботанику. Под владавином Луја XVI додате су секције физика, природословље и минералогија. Француски научници били су на истом нивоу с британским научницима у математици и астрономији и напреднији у хемији и природословљу. Биолог и природњак Жорж-Луи Леклерк водио је ботанички врт Jardin des Plantes и учинио га водећим средиштем истраживања у ботаници. Математичари Жозеф Луј Лагранж, Жан-Шарл де Борда и Пјер Симон Лаплас; ботаничар Рене Дефонтен, хемичари Клод Луј Бертоле, Антоан Франсоа и Антоан Лавоазје, придонели су новој научној револуцији која се збила у Паризу.[66]

Паришки издавачи књига су својом активношћу проширили широм Европе нове идеале и открића тог раздобља. Између 1720. и 1780, удвостручио се број књига о науци и уметности издатих у Паризу, док је у исто време број књига о религији пао на само једну десетину укупно издатих књига.[66]

Дени Дидро и Жан ле Рон д'Аламбер објавили су између 1751. и 1766. своје енциклопедијско дело Encyclopedie у седамнаест томова. То је пружило интелектуалцима широм Европе висококвалитетни преглед људског знања. Научници из целе Европе и Сједињених Америчких Држава долазили су у Париз на размену идеја; Бенџамин Френклин је 1767. допутовао у Париз да би упознао Волтера и да би приказао своје експерименте с електрицитетом.

Нека од открића паришких научника, поготово на подручју хемије, брзо су ушла у практичну употребу. Експерименти Лавоазјеа нашли су примену у стварању првих модерних хемијских постројења у Паризу, а производња водоника омогућила је браћи Монголфје покретање првог људског лета балоном 21. новембра 1783, из дворца Château de la Muette у близини парка Bois de Boulogne.[67]

Пољска[уреди]

Просветитељство је дошло до Пољске касније него до Немачке или Аустрије, кад је утицај културе тамошњег племства (сарматизам) заједно с пољско-литванским политичким системом (Златне слободе) био у дубокој кризи. Раздобље пољског просветитељства почео је 1730-их1740-их, с врхунцем током владавине посљедњег пољског краља Станислава II Августа Поњатовског (друга половина 18. века), кренуло је слабити с трећом поделом Пољске (1795), и завршило је 1822, замењено романтизмом. Устав из 1791. изражавао је идеале просветитељства али био је на снази само годину дана, док Пољску нису поделиле суседне нације. Нешто трајнија су била достигнућа у култури, која су изградила дух национализма у Пољској.[68]

Прусија и Немачке државе[уреди]

Немачки покрет просветитељства се до средине 18. века развио као интелектуална снага у музици, науци и књижевности. Фридрих Велики (1712–1786), краљ Прусије 1740–1786, видео је себе као предводника просветитељства, те су под његовим покровитељством на двору у Берлину деловали многи филозофи и нучници. Био је одушевљен француским класицизмом и критиковао је германску културу, био је свестан значајног напретка којег он доноси. Волтер, којег је француска власт лишила слободе и злостављала, радо је прихватио Фредериков позив да живи на његовом двору. Фредерик је тврдио, „Моја основна преокупација је борба против незнања и предрасуде ... за просветљење умова, гајење морала, и чињење људи што срећнијима у складу с људском природом, колико год ми дозволе средства на мом располагању.“[69] Други су владари такође подржавали ова настојања, као Карл Фредерик од Бадена, који је владао Баденом 73 године (1738–1811).[70]

Вајмарско двориште муза приказује важност Вајмара. Шилер у првом плану чита, крајње лево (седе) Виланд и Хердер, Гете десно стоји испред стуба. Уље на платну Теобалд фон Ера из 1860.

Писац Христиан Волф (1679–1754) био је претеча који је изложио просветитељство немачким читаоцима, те је легитимизирао немачки језик као језик филозофије.[71] Јохан Готфрид фон Хердер (1744–1803) отворио је нова подручја у филозофији и поезији, поготово с проторомантистичким покретом Штурм унд дранг. Вајмарска класицизам („Weimarer Klassik“) био је културни и књижевни покрет утемељен у Вајмару, с настојањем да успостави нови хуманизам синтезом идеја романтизма, класицизма и просветитељства. Покрет је трајао од 1772. до 1805., а у њему су осим Хердера учествовали писац Јохан Волфганг Гете (1749–1832) и песник и историчар Фридрих Шилер (1759–1805). Хердер је тврдио да сваки народ има свој посебан идентитет, који се изражава кроз језик и културу. То је дало легитимизацију промовисању немачког језика и културе и олакшало обликовање и развој немачког национализма. Шилерова дела изражавала су немирни дух његове генерације, приказујући херојску борбу појединаца против друштвених притисака и снага судбине.[72]

Немачка музика, под спонзорством високих друштвених слојева, сазрела је с композиторима као Карл Филип Емануел Бах (1714–1788), Јозеф Хајдн (1732–1809) i Волфганг Амадеус Моцарт (1756–1791).[73]

У удаљеном Кенигсбергу, филозоф Имануел Кант (1724–1804) покушава да помири рационализам и религиозно веровање, слободу појединца и политички ауторитет, али и да исцрта гледиште о јавној сфери кроз приватно и јавно резоновање.[74] Кантово дело садржи темељне напетости које ће настављати обликовати немачку мисао и целу европску филозофију до дубоко у 20. век.[75]

Немачко просветитељство добило је подршку принчева, артистократа и средње класе и заувек је преобликовало тамошњу културу.[76]

Русија[уреди]

Просветитељство у Русији започело је средином 18. века владиним активним промицањем уметности и наука. У то доба отворили су се први универзитети, библиотеке, позоришта, јавни музеји и независна штампа. Као и остали просвећени апсолутисти, Катарина Велика игра главну улогу у подстицању уметности, наука и образовања. Промовисала је своју властиту интерпретацију идеала просветитељства, уз савете значајних интернационалних експерата као што је Волтер с којим је водила писану кореспонденцију, али и светски познатих научника који су деловали у Русији као што су Леонард Ојлер, Петер Симон Палас, Теодор Јанковић-Миријевски и Андреј Иванович Лексел. Руско просветитељство разликовало се од своје западноевропске варијанте тиме што је промовисало даљу модернизацију свих аспеката руског живота с посебним нагласком на борби против кметства у Русији. Историчари објашњавају да се руско просветитељство фокусирало на појединца, храбрећи га да живи просвећеним животом, уместо нагласка на друштвеним промјенама.[77][78]

Шпанија[уреди]

Карлос III, краљ Шпаније од 1759 до 1788, покушао је да спасе своје царство од заосталости кроз темељне реформе као што је слабљење Цркве и њених манастира, промовисање наука и универзитетског истраживања, олакшавање трговине, модернизације пољопривреде и систематско избегавање уласка у ратове. Није успео да контролише дефицит у државном буџету и све се више задуживао. Након његове смрти Шпанија је поново започела да заостаје.[79][80]

Историографија[уреди]

Дебате[уреди]

Историчар Кит Томас тврди да је просветителство одувек било контроверзно подручје. Његови га поборници:

„величају као извор свега напредног што се десило у свету. За њих оно подразумева слободу мишљења, рационално истраживање, критичко размишљање, религијску толеранцију, политичке слободе, напредак у наукама, потрагу за срећом и наду у бољу будућност.[81]

Он тврди да га, међутим:

„његови непријатељи оптужују за површни рационализам, наивни оптимизам, нереалистични универсализам, и морални мрак.”

Томас истиче да је од самог његовог почетка постојало антипросветитељство, током којег су клерикални и конзервативни поборници традиционалне религије нападали материјализам и скептицизам као зле силе које подстичу неморал. Од 1794, они указују на терор током Француске револуције као потврду њихових предвиђања. Крајем раздобља просветитељства, нове генерације филозофа романтизма тврдили су да је претерана зависност од разума била грешка коју је просветитељство одржавало, јер је занемаривало чврсте везе историје, митова, вере и традиције које су потребне да држе друштво на окупу.[2]

Политичка мисао[уреди]

Као и остали филозофи просветитељства, Русо је био критичан према атлантској трговини робљем.[82]

Као и француска револуција, просветитељство се дуго славило као темељ модерне западне политичке и интелектуалне културе[83] и често се везало за француску револуцију 1789. Међутим, као што Роже Шарте истиче, можда је револуција „измислила просветитељство у покушају учвршћења свог легитимитета у корпусу текстова и у помиреним и уједињеним ауторима утемељитељима ... у њиховој припреми за прекид са старим светом“.[84]

Другим речима, револуционари су подигли филозофе као Волтера и Русоа на статус хероја, како би их користили за оправдање њиховог радикалног прекида с старим поретком. У сваком случају, двоје историчара просветитељства из 19. века, Иполит Тен и Алексис де Токвил, пуно су учинили да би учврстили ову везу просветитељства као узрока револуције, као и интелектуалне перцепције самог просветитељства.

Алтернативни поглед на проблематику је да филозофски принцип „допуштења оних над којима се влада“ који је дефинисао Лок у свом делу Two Treatises of Government (1689) представља помак од парадигме старе феудалне владавине познат као „божанско право краљева“. Према том виђењу, револуције касних 1700-их и раних 1800-их биле су изазване чињеницом да се тај помак у парадигми владавине није могао решити мирним путем, стога су се као резултат тога збиле насилне револуције. Јасно је да је филозофија владавине према којој краљ никад није у криву у директној супротности филозофији где грађани по природном закону допуштају владавину властитих тела власти.

Џон Лок је био успешан у учвршћивању своје филозофије владавине на принципу друштвеног уговора, као претежне теме која је прожимала политичку мисао у доба просветитељства. Формално је енглески филозоф Томас Хобс био тај који је још 1651. увео ту мисао у дискорс са својим делом Левијатан. Џон Лок и Жан Жак Русо су развили властиту теорију друштвеног уговора у делима Two Treatises of Government и Discourse on Inequality. Иако врло различита, сва та три дела тврде да је друштвени уговор нужан човеку како би живео у грађанском друштву.

За Хобса, природно стање човека је стање сиромаштва, насиља и анархије у којем је живот појединца „усамљен, сиромашан, гнусан, бруталан и кратак“. Како би се одупро томе, Хобс објашњава да друштво склапа друштвени уговор само са собом како би изабрало свемоћног, апсолутног вођу, одричући се дела личних слобода у замену за сигурност и заштиту закона.

Године 1689. Џон Лок објављује своје дело Two Treatises of Government. У њему, он дефинише природно стање човека као стање у којем су људи рационални и следе природни закон, према којему су сви људи рођени као једнаки и с правом на живот, слободу и власништво. Међутим, ако један грађанин прекрши природни закон, и он и жртва улазе у стање рата из којег се привидно не може изаћи. Стога, Лок објашњава да појединци постају делом друштва како би заштитили њихова природна права путем „непристраног суђења“ или заједничког ауторитета, као што су судови којима се могу обратити.

У контрасту с Локом, Русоова концепција природног закона и грађанског друштва, те како човек прелази из једног у други, темељи се на претпоставци да је цивилизовани човек искварен. У свом делу Discourse on Inequality, Русо тврди да је природни човек свесно биће које нема жељу коју сам не може испунити. Природни човек је био истргнут из свог природног стања „кад је први појединац оградио део земље од оних којима је она била потребна и присвојио је за себе, те нашао довољно једноставних људи који су му то поверовали, тај је човек био први прави утемељитељ цивилног друштва“.[85] Једном кад се неједнакост утемељена на приватном власништву успоставила, друштво се искварило те наставило учвршћивати неједнакост кроз поделу рада и на крају односима моћи. С тим на уму, Русо у свом делу On the Social Contract сриче своју теорију уговора. Он тумачи да се људи удружују у грађанско друштво путем друштвеног уговора како би постигли јединство задржавајући личну слободу. То је утеловљено у суверенитету опште воље, моралном и колективном законском телу конституираном од грађана.

Премда су политичком мисли просветитељства увелико доминирали теоретичари друштвеног уговора, и Дејвид Хјум и Адам Фергусон критиковали су то подручје. У свом есеју, Of the Original Contract, Хјум тумачи да је власт која произлази из пристанка ретко виђена, пре је грађанска власт утемељена на владаревом ауторитету и сили. Управо је због владаревог ауторитета који је изнад и против индивидуе, разлог да га појединац прећутно поштује. Хјум тврди да појединци „никад не би могли замислити да их њихова сагласност чини суверенима“, пре ће ауторитет то постићи.[86] Слично њему, Фергусон није веровао да су грађани изградили државу, већ да је радије друштвено уређење израсло из друштвеног развоја. У свом делу из 1767. An Essay on the History of Civil Society, Фергусон користи четири развојна ступња, теорију која је својевремено била врло популарна у Шкотској, како би објаснио човеков развој од заједнице ловаца-сакупљача до трговачког и грађанског друштва без „потписивања“ друштвеног уговора.

Русоов и Локов друштвени уговор се оба темеље на претпоставци да човек има природно право. Природно право није дато човеку путем права и обичаја, већ је нешто што сви људи имају у претполитичким заједницама, стога је универзално и неотуђиво. Најпознатија формулација о природном праву је она Џона Лока у његовом Second Treatise, у којем он уводи концепт природног стања. Као што је претходно обрађено, човек је савршено слободан у природном стању, унутар закона природе и разума. За Лока је закон природе утемељен на узајамној сигурности, или идеји да нико не може прекршити природно право другога, пошто је сваки човек једнак и има иста неотуђива права. Та природна права укључују савршену једнакост и слободу, те право на очување живота и власништва.

На темељу те формулације, Џон Лок је аргументирао свој став против ропства на темељу чињенице да поробљавање себе крши природни закон; особа се не може предати својим властитим правима, слобода особе је апсолутна и нико јој је не може одузети. Осим тога, Лок тумачи да један појединац не може поробити другога зато што је то морално неприхватљиво. Лок је увео изузетак у своју осуду ропства, он је веровао да појединац може постати робом за време рата или сукоба, пошто је то једноставно продужење стања рата. Стога, нико не може продати другог појединца у робље, али ако неко законом постане роб, његово се ропство не коси с његовим природним правом.

Локова теорија о природним правима утицала је на многе политичке документе укључујући на пример Декларацију о правима човека и грађана Француске националне уставотворне скупштине и Америчку декларацију независности.

У свом делу Л’Анциен Рéгиме (1876), Иполит Тен вуче порекло Француске револуције назад у француски класицизам. То, међутим, не би било могуће без помоћи просветитељског светоназора, који је срушио „монархијску и религијску догму старог режима“.[87] Другим речима, Тен је био заинтересован просветитељством у тој мери колико је то водило напредном научном дискурсу и преносило оно што он сматра интелектуалним наслеђем француског класицизма.

Алексис де Токвил је у свом делу L'Ancien Régime et la Révolution (1850) више елаборирано одсликао просветитељство. За де Токвила, револуција је била неизбежан резултат радикалног суротстављања у 18. веку између монархије и мислилаца просветитељства. Ови мислиоци били врста „алтернативне аристократије која је била и свемоћна и без реалне моћи“. Ова привидна моћ произлазила је из подизања „јавног мнења“, рођеног након што је апсолутистичка централизација уклонила племство и буржоазију из политичке сфере. „Књижевна политика“ која је из тога произашла, промовисала је дискурс о једнакости, те је стога била у радикалној опреци с монархијским режимом.[88]

Дански министар Јохан Струензе, друштвени реформатор испред свог времена, био је погубљен 1772.

De Токвил „јасно оцртава ... културалне ефекте ове трансформације у облику кориштења моћи“.[89] Ипак је био потребан још један век пре него је културални приступ постао централан у историографији, као што је нагласио Роберт Дарнтон, The Business of Enlightenment: A Publishing History of the Encyclopédie, 1775–1800 (1979).

Де Дијн тумачи да је Питер Геј, у свом делу The Enlightenment: An Interpretation (1966), први формулирао интерпретацију да је просветитељство донело политичку модернизацију на Западу, у смислу увођења демократских вредности и институција и стварања модерних либералних демокрација. Иако ова теза има много критичара, њу су широко прихватили англофони научници и била је ојачана темељитим студијама Роберта Дарнтона, Роја Портера и у последње време Џонатана Израела.[90]

Дебата о религији[уреди]

Дебата о религији у доба просветитељства била је одговор на претходни век религијског ратовања у Европи, поготово Тридесетогодишњи рат.[91] Теолози просветитељства желели су да реформирају своју веру уопштено на темељима неконфронтације и да ограниче могућност да се религијске контроверзије прелију у политику и ратовање, још увек задржавајући истинску веру у Бога.

За умерене хришћане то је значило повратак Светом писму. Џон Лок напушта корпус теолошких коментара у корист „проучавања саме Божје речи без предрасуда“. Он је одредио да је бит хришћанства вера у Христа Спаситеља, те саветује избегавање детаљније дебате.[92] Томас Џеферсон је у Џеферсоновој библији отишао даље; изоставио је све делове који описују чуда, посете анђела, и Христово ускрснуће након смрти. Покушао је да извуче само практични хришћански морални кодекс из Новог завета.[93]

Мислиоци просветитељства настојали су да умање политичку моћ организоване религије и тиме спрече ново доба нетолеранције и религиозних ратова.[94] Спиноза је био одлучан у уклањању и оновремене и историјске теологије (изостављајући нпр. јеврејски закон) из политике.[95] Мозес Менделсон је саветовао недавање никакве политичке тежине организованој религији, већ препоручује да свака особа следи оно што му се чини најуверљивије.[96] Доброј религији утемељеној на инстинктивном моралу и вери у Бога не би теоретски требала сила како би држала ред међу својим следбеницима, а Менделсон и Спиноза обоје вреднују религију на темељу њених моралних плодова, а не по логици њених теологија.[97]

С вером у просветитељство јављају се многе нове религијске идеје, укључујући деизам и дискусију о атеизму. Деизам, према Томасу Пејну, је једноставно веровање у Бога створитеља, без икакве референце на Библију или икоји други натприродни извор. Уместо тога, деист се ослања искључиво на властити разум који води његову веру,[98] што је сагласно размишљању већине мислилаца оног доба.[99]

Атеизам је био предмет многих дискусија, али било је мало његових заговорника. Вилсон и Рил примећују да су „у бити, врло мало интелектуалаца просветитељства били атеисти, чак и они који су били гласни критичари хришћанства. Више су били критичари ортодоксног веровања и нагињали скептицизму, деизму, витализму и можда пантеизму.“[100]

Неки су следили мисао Пјер Бејл и тумачили да атеисти заиста могу бити морални људи.[101] Многи други, као нпр. Волтер, имали су став да би без Бога који кажњава зло, морални ред друштва био нарушен. Сматрају да би атеисти били пуно више склони ремећењу друштва, пошто не следе никакав виши ауторитет и његове законе.[102] Пјер Бејл (1647–1706) је приметио да је у његово време „опрезна особа увек одржавала привидну религиозност“. Он је веровао да и атеисти могу имати концепт части и прећи преко властитих интереса како би створили и интерагирали с друштвом.[103] Лок је сматрао да би последице за друштво у којем не постоји Бог и Божји закон били морална анархија. Сваки појединац „не би имао закон, већ само своју вољу, никаквог ауторитета осим себе. Био би бог самом себи и задовољење своје властите воље била би једина мера и циљ свега његовог деловања“.[104]

Интелектуална историја[уреди]

У то је време интелектуална историја остала доминантни историографски тренд. Немачки научник Ернст Касирер у свом делу Филозофија у просветитељству (1932) пише да је просветитељство „део посебне фазе у укупном интелектуалном развоју човека кроз који је модерна филозофска мисао добила оно карактеристично самопоуздање и самосвест“. Посуђујући од Канта, Касирер тврди да је просветитељство процес путем којег дух „постиже јасноћу и дубину разумевања о његовој природи и судбини и његовом властитом карактеру и мисији“.[105] Укратко, просветитељство је низ филозофских, научних и интелектуалних достигнућа која су се збила углавном у 18. веку - времену рођења интелектуалне модерности.

Савремене анализе[уреди]

Тек је 1970-их дошло до ширег и хетерогенијег сагледавања и интерпретације просветитељства, чак и изван европске перспективе. А. Овен Олдриџ је доказао како су се идеје просветитељства шириле у шпанске колоније и како су интегрисале с домородачким културама, док је Франко Вентури истраживао утицај просветитељства у обично непроученим срединама као Италији, Грчкој, Балкану, Пољској, Мађарској и Русији.[106]

Културни приступ Роберта Дарнтона покренуо је нову димензију проучавања тог подручја. Он је изјавио:

„Можда је просветитељство било пуно приземније од узвишене интелектуалне климе каквом је описују аутори књига, и ми би требали довести у питање ту одвећ узвишену, одвећ метафизичку визију интелектуалног живота у 18. веку.“[107]

Дарнтон анализира подземље француске индустрије књига у 18. веку, проучавајући свет кријумчарења књига и животе њихових писаца („Grub Street Hacks“) који никад нису досегли успех својих philosophe рођака. Укратко, уместо да се држи канона просветитељства, Дарнтон проучава „шта су Французи желели да читају“, и то је то писао, објављивао и дистрибуирао.[108] Слично томе, у свом делу The Business of Enlightenment. A Publishing History of the Encyclopédie 1775–1800, Дарнтон тврди да нема потребе проучавати саму Encyclopédie, пошто је „књига анализирана и антологизирана десетак пута: рекапитулирати све студије о њеном интелектуалном садржају било би редундантно“.[109] Он је уместо тога, како сам наслов његовог дела сугерише, проучио друштвене услове који су довели до писања Encyclopédie. То је репрезентативно за социјалну интерпретацију у целости, истраживање друштвених околности које су довеле до идеја просветитељства, а не проучавање самих идеја.

Рад немачког филозофа Јиргена Хабермаса била је кључна у интерпретирању друштвених услова. Његов пионирски рад „Структурна трансформација јавне сфере“ (објављена под насловом Strukturwandel der Öffentlichkeit 1962.) преведена је на енглески 1989. Књига оцртава стварање „буржоаске јавне сфере“ у Европи 18. века. У бити, ова јавна сфера описује нова састајалишта и начине комуникације која су омогућила размену идеја утемељенима на разуму у 18. веку. Хабермас објашњава да је јавна сфера била буржујска, егалитарна, рационална и независна од државе, чинећи је идеалним састајалиштем интелектуалаца који су критички преиспитивали тадашњу политику и друштво, далеко од ометања званичног ауторитета.

Хабермасов рад, иако утицајан, био је нападнут на свим фронтовима. Док је јавна сфера уопштено била инегрални део социјалних интерпретација просветитељства, бројни историчари довели су у питање да ли је јавна сфера била буржујска, опозицијска у односу на државу, независна од државе и егалитарна.[110]

Овај историографски развој је много учинио за отварање студија просветитељства разноврсним интерпретацијама. У свом делу A Social History of Truth (1994), на пример, Стивен Шејпин износи у великој мери социолошки аргумент да је у Енглеској 17. века мода друштвености као знак цивилизираности израсла у основни дискурс о истини. За тврдњу која има потенцијал да буде истинита, било је нужно да се изрази у складу с правилима цивилног друштва.

Према мишљењу Џонатана Израела, у овом су се раздобљу обиковале две јасне линије просветитељске мисли:[111][112] Прво, „радикално просветитељство“, углавном инспирирано филозофијом једне материје Баруха Спинозе, која се у свом политичком облику приклања: „демокрацији; расној и полној једнакости; личној слободи животног стила; потпуној слободи мишљења, изражавања и штампе; искорењивању религијског ауторитета из законодавног процеса и образовања; те потпуну одвојеност цркве од државе“.[113]

Друго, „умерено просветитељство“, које у многим различитим филозофским системима, као онима у делима Декарта, Џона Лока, Исака Њутна или Кристијана Волфа, изражава одређену подршку критичком преиспитивању и обнови старих начина размишљања, али су у другим подручјима тражили прилагођење старим системима моћи и вере.[114] Ове су се две струје размишљања пак сусретале с конзервативним антипросветитељством, који обухваћа оне мислиоце који су се држали традиционалног система размишљања утемељеног на вери.

Појавиле су се и феминистичке интерпретације, Дена Гудман је истакнути пример. У свом делу The Republic of Letters: A Cultural History of the French Enlightenment (1994), Гудман тумачи да су многе жене у бити имале значајне улоге у француском просветитељству, због њихове улоге salonnières у паришким салонима. Ови су салони „постали радни простори пројекта просветитељства“ и жене су, као salonnières, биле „легитимне управнице потенцијално бунтовних дискурса“ који су се у њима збивали.[115] С друге стране, Карла Хесе, у делу The Other Enlightenment: How French Women Became Modern (2001), објашњава да је „партиципација жена у јавном културном животу Старог режима била... релативно маргинална“.[116] Француска је револуција, с уништењем старих културалних и економских рестрикција и корпоративизма (гилда), та која је отворила француско друштво женској партиципацији, посебно у књижевној сфери.

Социјална и културална интерпретација[уреди]

У супротности с интелектуалним историографским приступом просветитељству, који проучава различите струје или дискурсе интелектуалне мисли унутар европског контекста у 17. и 18. веку, културални (социјални) приступ проучава промене које су се збиле у европској култури и друштву. Према том приступу, просветитељство је мање кохерентан скуп идеја, а више процес промене у друштву и у култури - и „садржај“ и процес којим се тај садржај преносио су важни у једнакој мери. Роже Шартје то објашњава на следећи начин:

Ово кретање [с интелектуалног на културни/социјални приступ] имплицира бацање сумња на две идеје: прво, да се праксе могу дедуковати из дискурса који их ауторизује или оправдава; друго, да је могуће латентно значење социјалних механизама превести у термине експлицитне идеологије.[117]

Један од примарних елемената културалне интерпретације просветитељства је успон јавне сфере у Европи. Јирген Хабермас је утицао на промишљање о јавној сфери више од било кога другога, иако се његов модел све више доводи у питање. Кључни проблем на који је Хабермас покушао да одговори тиче се услова за „рационалну, критичку и искрено отворену дискусију о јавним стварима“. Или, још једноставније, друштвени услови потребни да би се идеје просветитељства шириле и расправљале. Његов одговор било је формирање током касног 17. века и 18. века „буржоаске јавне сфере“, а „краљевство комуникације обелено новим поприштима дебате, отворенији и приступачнији облици урбаног јавног простора и социјализације и експлозија штампаног садржаја“.[118] Хабермас наглашава три кључна елемента јавне сфере:

  1. била је егалитаристичка;
  2. расправљала је о домену „заједничке бриге“;
  3. аргументи су утемељени на разуму.[119]
Немачки истраживач Александар фон Хумболт изражавао је гађење према робовласништву и често критиковао колонијалну политику. Увек је деловао у дубоко хуманистичком уверењу, рођеном из идеја просветитељства.[120]

Џејмс Ван Хорн Мелтон даје добар преглед вредности буржоаске јавне сфере: његови чланови су славили разум као врхунац, све је било подложно критици (јавна сфера је критичка) и њени су се суденици противили било којој врсти тајности.[121] То олакшава разумевање оног што је Хабермас сматрао под доменом „заједничке бриге“. Хабермас користи овај термин за опис оних подручја политичког/друштвеног знања и расправе која су пре била ексклузивна територија државе и религијског ауторитета, а сада се отварају критичком испитивању од стране јавне сфере.

Хабермас сматра да су два дугорочна историјска тренда заслужна за развој јавне сфере: појава модерне националне државе и појава капитализма. Модерна национална држава и њено консолидирање јавне моћи створили су као противтежу један приватни круг друштва независан од државе, омогучивши тако настанак јавне сфере. Капитализам је пак повећао аутономију и самосвест друштва и повећану потребу за разменом информација. Како се настајућа јавна сфера ширила, укључивала је разне институције. Најцитираније су кафане, дебатни салони и литерарна јавна сфера, сви фигуративно смештени у Res publica letteraria.[122][123]

Доринда Оутрам даље описује јачање јавне сфере. Контекст њеног јачања биле су економске и друштвене промене везане за индустријску револуцију: „економска експанзија, повећана урбанизација, повећање броја становника, и побољшање комуникација у поређењу са стагнацијом у претходном веку“.[124] Повећана ефикасност техника производње смањила је цену производа широке потрошње истовремено с повећањем разноликости доступних производа потрошачима (укључујући и литературу, нужну за развој јавне сфере). Истовремено је интеракција с колонијама (већина европских држава у 18. веку имала је колонијална царства) изложила европско друштво екстремно хетерогеним културама. Оутрам пише да је крајњи резултат био рушење „баријера између културалних система, религиозних подела, родних разлика и географских подручја“.[125]

Редукционистички поглед Хабермасовог модела кориштен је као подстицај за историјска истраживања развоја јавне сфере. Постоје многи примери суделовања и племства и нижих класа у круговима као што су кафане или масонске ложе, што доказује да је јавна сфера буржоаског доба била обогаћена међукласним утицајима. Грубом опису јавне сфере као независне и критичке у односу на државу противрече различити случајеви државно спонзираних јавних институција и суделовање владе у дебати, као и истовремени случајеви кориштења јавих простора од стране приватних особа за промовирање статуса кво.

Ексклузивност јавне сфере[уреди]

Реч „јавно“ имплицира највиши ниво инклузивности - јавна сфера би по дефиницији требала бити отворена свима. Међутим, анализа многих „јавних“ институција просветитељства показаће да је јавна сфера била јавна само до одређене мере. Као што то истиче Роже Шартје, мислиоци просветитељства су врло често супротстављали своју концепцију „јавног“ с концепцијом обичних људи: Шартје цитира Кондорсета, који супротставља „мишљење“ с популусом; Мармонтел супротставља „мишљење учених људи“ насупрот „мишљења мноштва“, а д'Аламбер, супростставља „истински просвећену јавност“ насупрот „слепог и бучног мноштва“.[126] Аристократија је у Француској одиграла кључну улогу у јавној сфери откад се пребацила из Версаја у сам Париз 1720. Њихово трошење новца стимулисало је трговину скупим и раскошним производима и уметничким делима, посебно ликовним делима високе уметности.[127]

Као што истиче Мона Озоуф, јавно мишљење се дефинисало у опозицији с широком популацијом. Иако је природу јавног мнења у просветитељству тешко дефинисати као што је она данас, јасно је да су носиоци јавне сфере тог доба ексклузивни више него инклузивни. Ово опажање постаје још више изражено код описа институција јавне сфере, већина којих искључује жене и нижу класу.[128]

Социјалне и културалне импликације у музици[уреди]

Пошто се придавао посебан нагласак на разум а не на празноверје, просветитељство је гајило уметност.[129] Нагласак на учењу, уметности и музици почео се све више ширити, посебно у све бројнијој средњој класи. Подручја учења као што су литература, фолозофија, наука, и ликовна уметности све више су истраживале теме које су ближе широј јавности, а не само у знатној мери одвојеним професионалцима и покровитељима уметности, као што је то раније био случај.[130]

Како су музичари све више постајали зависни од опште публике, јавни су концерти постајали све популарнији и доносили су додатне приходе извођачима и композиторима. Концерти су им олакшавали да допру до шире публике. Хендел је, на пример, то сажео у својој јавној музичкој активности у Лондону. Тамо се значајно прославио са својим операма и ораторијима. Хајднова и Моцартова музика, са својим бечким класичним стилом, обично се сматрала да је највише у складу с идеалима просветитељства.[131]

Једно важно дело које је настало као последица вредности просветитељства било је „Општа историја музике: од најранијег доба до данашњице“ (A General History of Music: From the Earliest Ages to the Present Period) Чарлса Барнија, оригинално објављена 1776. Ово је дело историјски преглед музике и покушај систематске рационализације елемената музике кроз време.[132]

С повећањем богатства средње класе, повећавао се и број музичара аматера. Једна од тих манифестација је обухватала и жене, које су се укључиле у свет музике на јавном нивоу. Жене су и пре биле ангажоване у улози професионалних певачица, али сад су повећале своју присутност на аматерској извођачкој сцени, поготово у извођењу на клавијатурама.[133]

Жеља за истраживањем, бележењем и систематизацијом знања имала је значајан ефект на објављивање музичких дела. Русоов Dictionnaire de musique (објављен 1767. у Женеви и 1768. у Паризу) био је водеће дело из тог подручја у касном 18. веку.[131] Овај широко доступан речник дао је кратке дефиниције речи као геније или укус, и јасно је на њега утицао покрет просветитељства. Осим тога, музички издавачи почели су да пружају услуге и музичарима аматерима, тако што су издавали музику коју су аматери могли да разумеју и свирају. Већина објављених радова била је за клавијатуре, певање и клавијатуре или коморни оркестар.[133]

Након што су се од средине 18. века на даље ови почетни жанрови популаризирали, аматерске групе почињу да певају у зборовима, што доводи до новог тренда окупљања на којима су издавачи могли зарадити. Повећано проучавање лепе уметности, као и олакшани приступ аматерима музичком издаваштву, довело је до повећаног броја људи који су се почели да се занимају за музику и да расправљају о њој. Почели су се објављивати музички часописи, рецензије и дела музичке критике прилагођене и аматерима и познаваоцима.[133]

Мада су идеали просветитељства одбачени у постмодернизму, они су још чврсто били присутни у модернизму и одржали су се далеко након 18. века, чак до данас. Недавно су музиколози показали обновљени интерес за идеје и последице просветитељства. На пример, Росе Росенгард Суботник у својим „Деконструктивним варијацијама“ (Deconstructive Variations) (с поднасловом Music and Reason in Western Society) упоређује Моцартов Die Zauberflöte (1791) користећи просветитељску и романтичарску перспективу и закључује да је ово дело „идеални музички приказ просветитељства“.[132]

Одвајање цркве од државе[уреди]

Према Џонатану Израелу, овај је период доживео обликовање „радикалног просветитељства“,[111][112] који је промовисао концепт одвајања цркве од државе.[113] Овај је концепт често приписиван радовима енглеског филозофа Џона Лока (1632–1704).[134] Према свом принципу друштвеног уговора, Лок објашњава да влада нема ауторитета у подручју индивидуалне савести и то је нешто што разумна особа не сме препустити влади или другоме у контролу. За Лока, то генерише природно право на темељу слободе савести, које према његовом мишљењу мора остати заштићено од ауторитета власти.

Ови погледи на религијску толеранцију и важност савести појединца, заједно с друштвеним уговором, постају посебно утицајни у америчким колонијама и код писања Устава САД.[135] У њему Томас Џеферсон позива на зид раздвајања између цркве и државе на федералном нивоу. Он је претходно подржавао успешна настојања да одвоји Англиканску цркву од власти у Вирџинији,[136] и написао је „Вирџинијски статут религијских слобода“.[137] На Џеферсонове политичке идеале увелико је утицао рад Џона Лока, Франсиса Бејкона, и Исака Њутна[138] које је сматрао тројицом најзначајнијих људи који су икад постојали.[139]

Ширење идеја[уреди]

Мислиоци просветитељства (philosophes) улагали су велику енергију у ширење својих идеја међу образованим мушкарцима и женама у космополитским урбаним срединама. Користили су се многим састајалиштима, некима од њих прилично новима.

Res publica literaria[уреди]

Главни чланак: ''Res publica literaria''
Француски филозоф Пјер Бејл

Појам Res publica literaria осмислио је француски филозоф Пјер Бејл 1664, у свом часопису Nouvelles de la Republique des Lettres. Око краја 18. века, издавач књижевног часописа Histoire de la République des Lettres en France описао је појам Res publica literaria као:

Усред свих тих влада које одлучују човекову судбину; у наручју толиких држава, већина којих су деспотске ... постоји једно царство које влада једино над разумом‏ ... којег ми славимо под именом Република, пошто оно чува меру независности, и пошто је слобода готово његова бит. То је царство талента и знања.[140]

Идеал Res publicae literariae је збир већег броја идеала просветитељства: егалитарно царство вођено знањем, које може деловати преко граница супарничке моћи државе.[140] Оно је било место размене идеја које је подржавало „слободно јавно преиспитивање питања религије и законодавства“.[141] Имануел Кант је сматрао писану комуникацију основном за његову концепцију јавне сфере. Једном кад свако буде део „читајуће публике“, друштво ће се моћи називати просвећеним.[142] Особе које су суделовале у покрету Res publica literaria, као Дидерот и Волтер, данас су најчешће познате као важне личности просветитељства. Личности које су писале Дидеротову Encyclopédie, неоспорно су чиниле микрокосмос шире „републике“.[143]

Дена Гудман тумачи да су жене одиграле значајну улогу у француским салонима – salonnières као комплементарне мушким philosophes. Дискурзивно, оне су темељиле Res publicu literariu на пристојној комуникацији и писању писама, а њихова основна друштвена институција је био салон.[144]

Роберт Дарнтоново дело The Literary Underground of the Old Regime било је прво важније историско дело које је изнело критику тог идеалног модела.[145] Он тумачи да су учени људи (gens de lettres) средине 18. века били фокусирани на елиту (les grands) француског друштва. То је видљиво код дефиниције појма Goût (укус), како га је пренео Волтер у Dictionnaire philosophique (дефиницију је позајмио од Дарнтона): „Укус је као филозофија. Она припада врло малом броју привилегованих душа ... Непозната је у буржујским фамилијама, у којима су чланови непрестано обузети пажњом за властито богатство“. По речима Дарнтона, Волтер је нашао идеју да би просветитељство требало почети с елитом (grands).[146] Историчари налазе сличне ставове и код д'Аламбера и Луја Себастјена Мерсјеа.[147]

Grub Street[уреди]

Насловна страна часописа The Gentleman's Magazine, јануар 1731.

Дарнтон објашњава да је резултат „фузије gens de lettres и grands“ био настанак опозицијске литерарне сфере: Grub Street, домена „мноштва стихотвораца и надриписаца“.[148] Ови људи, привучени славом Res publice literarie, долазе у Лондон како би постали писци, само да би открили да су њихови снови књижевне славе тек нешто више од илузија. Тржиште књижевности једноставно није могло да поднесе велик број писаца, њих су у сваком случају гилде издавача и продавача књига лоше плаћале.[149] Писци из Grub Street, тзв. Grub Street Hacks, осећали су крајњу горчину у према релативном успеху њихових литерарних рођака, учених људи (men of letteres).[150]

Ова горчина и мржња испољила се у произведеној литератури, обележеној као libelle. Писани углавном као памфлети, libelle су „клеветале двор, цркву, аристокрацију, академије, салоне, и све узвишено и угледно, укључујући и саму монархију“.[151] Дарнтон именује Le Gazetier cuirassé Шарл Тевено де Моранда као прототип овог жанра.

Grub Street литературу су највише читале писмене масе у време просветитељства.[152] Још важније, Дарнтон објашњава да су ти писци наследили „револуционарни дух“ који су некад показивали philosophes, те су отворили пут Француској револуцији тиме што су десакрализирали фигуре политичког, моралног и религијског ауторитета у Француској.[153]

Производња књига[уреди]

ESTC подаци од 1477. до 1799. по декади, диференцирани по регији.

Једна од кључних карактеристика „друштвеног“ просветитељства била је повећана потражња за писаним материјалом свих врста. Технолошки развој у индустријској револуцији омогућио је производњу робе широке потрошње у већим количинама и по мањој цени, што је подстакнуло већу доступност књига, памфлета, новина и часописа - „медија за пријенос идеја и ставова“. Развој трговине је пак повећао потражњу за информацијама, заједно с повећањем популације и појачаном урбанизацијом.[154] Потражња за писаним материјалом се, међутим, ширила изван домена саме трговине и изван високе и средње класе, као што је евидентно с Bibliothèque Bleue. Тешко је одредити ступањ писмености, али Роберт Дарнтон пише да се, бар у Француској, стопа писмености удвостручила током 18. века.[155]

Током 18. века читање је прошло темељне промене. Посебно је Ролф Енгелсинг наглашавао постојање праве револуције читања. До 1750., читање је било „интентензивно“, читатељи су углавном поседовали мали број књига које су више пута читали, често и на глас пред мањом публиком. Након 1750, људи су почели да читају „екстензивно“, налазили су што више књига, и све више их читали сами.[156] То је било подстакнуто повећаном стопом писмености, посебно међу женама.[157]

Највећи број писмених људи није могао да приушти приватну библиотеку. Иако је већина државних „универзалних библиотека“ основаних у 17. и 18. веку била отворена за јавност, то није био једини извор писаног материјала.

На једном крају спектра налази се Bibliothèque Bleue, збирка јефтино произведених књига издатих у Трои у Француској. Осмишљена за углавном сеоску и полуписмену публику, ова збирка је садржавала између осталог алманахе, препричане средњовековне романсе и сажете верзије популарних новела. Док историчари, као Роже Шартје и Роберт Дарнтон, тумаче да се просветитељство лоше пробило до ниже класе, Bibliothèque Bleue, у најмању руку представља жељу за суделовањем у друштвеним променама просветитељства, независно о тога је ли се то успело постићи.[158]

Велики је број институција нудио читаоцима приступ књигама без потребе плаћања. Започела је појава библиотека које су изнајмљивале писани материјал за ниску цијену, а понекад су трговине књигама нудиле клијентима у најам целе мале библиотеке. Кафане су често нудиле својим муштеријама књиге, новине и понекад чак и популарне новеле. The Tatler и The Spectator, два утицајна часописа у продаји од 1709. до 1714., била су тесно везана за културу кафана у Лондону, и били су читани и произведени у различитим установима у граду.[159] То је заиста био пример троструке или чак четвероструке функције кафана оног доба: писани материјал се често набављао, читао, дискутовао или чак штампао у истим просторијама.[160]

Денис Дидерот је најпознатији као уредник Encyclopédie.

Као што Дарнтон описује у свом делу The Literary Underground of the Old Regime, изузетно је тешко одредити шта су у ствари људи у доба просветитељства читали. Проучавајући, на пример, каталоге приватних библиотека оног доба не само да би се добила искривљена слика у корист онога што су читали довољно богати друштвени слојеви који су могли да приуште библиотеку, већ се занемарују цензурисана дела. Због тога Дарнтон објашњава да би проучавање издаваштва требало бити пуно плодније у спознавању читалачких навика.[161]

Широм континенталне Европе, посебно у Француској, трговци књига и издавачи морали су да преговарају о строгоћи закона о цензури. Encyclopédie је, на пример, тесно избегла цензуру. Спасио ју је Малшерб, челни човек француске цензуре. Многе издавачке куће су опортуно преместиле своја седишта изван Француске у покушају да избегну преревне француске цензоре. Оне су шверцовале своју робу, пиратске копије и цензурисана дела, преко границе, где су их продавали у илегалним трговинама књигама или код ситних уличних криминалаца.[162]

Дарнтон износи детаљну евиденцију активности илегалних продавача књига (један од њих је де Маувелајн) у граду Трои. У то време је број становника града био око 22,000. Имао је једну масонску ложу и једну „важну“ библиотеку, иако је стопа писмености била мања од 50%. Маувелајнова евиденција даје нам добар приказ шта су писмени Французи тог доба заиста читали, пошто је тајна природа његовог посла омогућавала мање рестриктиван избор. Најпопуларнија категорија књига била је она политичка (наручено 319 копија).[163]

Евиденција је укључивала и пет копија Холбаховог „Друштвеног система“ (Système social), али и око 300 тужби и памфлета. Читаоци су знатно више били заинтересовани за криминалце и политичку корупцију него за саму политичку теорију. Друга најпопуларнија категорија, „општи радови“ (ове књиге „нису имале доминантни мотив, већ су садржавале нешто што вређа готово свакога на власти“), такође одаје високу потражњу за генерално субверзивном литературом ниског нивоа. Ови радови, као и велика већина радова произведених од стране Дарнтонових grub street hacks, никад нису постали делом литерарног канона и данас су углавном заборављени.[163]

Просветитељство није било ексклузивни домен илегалне литературе, што је видљиво по здравој и већим делом легалној издавачкој делатности која је постојала у целој Европи. „Већим делом легалној“ пошто су се чак и афирмисани издавачи и продавци књига повремено упуштали у противзаконите активности. Encyclopédie коју је, на пример, осуђивао не само краљ већ и папа Клемент XII, ипак је пронашла свој пут до штампе уз помоћ горе споменутог Malesherbes и креативне интерпретације француског закона о цензури.[164]

Многи радови су пак продавани без икаквих проблема са законом. Евиденције позајмљивања из библиотека у Лондону, Немачкој и Северној Америци показале су да су више од 70% позајмљених књига били романи, а мање од 16% књига било је религизоне тематике, што је рефлектовало генерални тренд пада религиозности.[140]

Природне науке[уреди]

Главни чланак: Природне науке
Жорж Бјуфон се највише памти као аутор дела Histoire naturelle, енциклопедије у 44 тома која описује сво знање природног света.

Жанр којем је значајно повећана важност је научна литература. Посебно су природне науке постајале све више популарне међу припадницима високе класе. Неки од важнијих радова из природних наука су Histoire naturelle des insectes Рене Антоан Фершо де Реомира и La Myologie complète, ou description de tous les muscles du corps humain (1746) Жак Готје д'Аготија. Међутим, како то тумачи Франсоа-Александар Обер де Ла Шесно у Боасијевом Dictionnaire de la Noblesse (1770), природне науке су врло често биле и политичко питање. Е. Ц. Спари пише да класификација коју су натуралисти користили „креће између природног света и друштвеног ... како би успоставила не само стручност натуралиста над природним, већ и превласт природног над друштвеним“.[165] Из тих темеља, натуралисти могу да изграде своје властите друштвене идеале базиране на својим научним делима.[166]

Циљана публика натуралиста било је француско отмено друштво, што доказује више специфичан дискурс жанра него уопштено високе цене дела о њему. Натуралисти су својим радовима служили жељу високог друштва за образовањем, многи су, наиме, текстови имали експлицитно образовну намену. Али је идеја укуса (le goût) била прави друштвени индикатор: да би неко био истински способан да категоризује природу, мора да има прави укус, способност дискреције коју су делили сви припадници високог друштва. На тај начин природне науке су прошириле многа од научних достигнућа тог доба, што је омогућило нови извор легитимитета доминантној класи.[167]

Изван француског ancien régime, природне науке су чиниле важан део медицине и индустрије обухватајући подручја ботанике, зоологије, метеорологије, хидрологије и минералогије. Студенти на универзитетима и академијама просветитељства учили су те предмете како би се образовали за широк спектар каријера од медицине до теологије. Како је указао М. Д. Еди, природне науке су у том контексту биле права тежња средње класе и функционисале су као плодно интердисциплинарно подручје размене различитих научних идеја.[43]

Научни и књижевни часописи[уреди]

Многи научни и књижевни часописи (углавном рецензије књига) објављени у овом периоду такође представљају доказ интелектуалног духа просветитељства. Џонатан Израел објашњава да су стручни часописи од 1680-их надаље, утицали на европску интелектуалну културу у већој мери од било које друге „културне иновације“.[168]

Први се часопис појављује 1665, то је паришки Journal des Sçavans, али се ревије нису почеле значајније производити све до 1682. Доминанти језици у ревијама били су француски и латински језик, мада је било и сталне потражње за материјалом на немачком и холадском језику. Потражња за текстовима на енглеском језику била је врло мала у континенталној Европи, као што су последично у Енглеској били мало тражени часописи на француском. За ширење часописа била је важнија међународна трговина од самог језика, тако да су публикације на нпр. данском, шпанском или португалском имале мањи успех, док су се по правилу користили више раширени језици кориштени у трговини. Иако су на немачком језику излазиле бројне квалитетне публикације, француски је језик полако замењивао статус латинског као лингва франка интелектуалних кругова. То је подстакнуло развој индустрије публикација у Холандији, где се штампала велика већина тих ревија на француском језику.[169]

Исраел дели интелектуалну важност тих часописа на четири елемента. Први је њихова улога у скретању пажње „култивиране публике“ далеко од „званичних ауторитета“ према „ономе што је ново, иновативно, и изазовно“. Друго, они су много учинили у промовисању „просветитељских идеала толеранције и интелектуалне објективности“. Треће, часописи су били имплицитна критика постојећих идеја о универзалној истини монополисаној од стране монархија, парламената, и религијских ауторитета. Ови су часописи представљали нови извор знања кроз науку и разум, који је поткопавао старе изворе ауторитета. И најзад, они су представили хришћанско просветитељство које потврђује „легитимитет од Бога произашлог ауторитета“ — Библије — према којему мора постојати слагање између библијских и природних теорија.[170]

Школе и универзитети[уреди]

Већина дела просветитељства имало је тенденцију да наглашава шта интелектуалци мисле о томе како би образовање требало да буде, а не како је образовање било у време 17. и 18. века. Водећи теоретичари образовања, као Џон Лок у Енглеској и Жан Жак Русо у Швајцарској наглашавали су важност раног обликовања младих умова. У касном просветитељству повећала се потражња за универзалнијим приступом образовању, посебно након Америчке и Француске револуције.

Децу су у просветитељству учили да меморишу чињенице путем оралних и графичких метода утврђених током ренесансе.[171] Доминантна образовна психологија од 1750-их надаље, поготово у земљама Северне Европе била је асоцијационизам, мисао да ум асоцира и дисоцира идеје путем рутине понављања. Осим што је уводио просветитељске идеологије слободе, самоодређења, и личне одговорности, нудио је и практичну теорију ума која је омогућавала учитељима да трансформишу облике културе штампе и рукописа у ефикасне графичке алате учења за нижу и средњу класу.[172]

Многи водећи универзитети који су прихватили прогресивне принципе просветитељства смештени су у Северној Европи, најпознатији међу њима су универзитети у Лајдену, Гетингену, Халеу, Монпељеу, Упсали и Единбургу. Из ових универзитета, поготово оног единбуршког, произашли су професори чије су идеје имале значајан утјецај на Британске северноамеричке колоније и, касније, на Америчку Републику. Међу природним наукама, единбуршки медицински стручњаци истицали су се у хемији, анатомији и фармакологији.[173]

Међутим, универзитети и школе у Француској и већини Европе генерално су биле бастиони традиционализма и нису биле наклоњене просветитељству. Један већи изузетак у Француској био је медицински универзитет у Монпељеу.[174]

Академије[уреди]

Луј XIV у посети Академији наука 1671. „Широко је прихваћено да се 'модерна наука' појавила у Европи 17. века, и донела ново разумевање природног света.“ — Питер Барит[175]

Историја академија у Француској започиње с оснивањем академије наука, 1635. године у Паризу. Била је чврсто везана за француску државу и деловала је као владин продужетак у недостатку владиних научника. Помагала је у промовисању и организирању нових дисциплина и образовала је нове научнике. Суделовала је у јачању друштвеног статуса научника и сматрала их је „најкориснијима од свих грађана“. Академија је показивала повећани интерес за науку заједно с повећаном секуларизацијом, што је видљиво из малог броја чланова свештеника (око 13%).[176]

„У првом заносу научне смелости, мислиоци просветитељства су покушали да пренесу темељне принципе у сваки човечји интелектуални потхват, слично ономе што је с великим успехом остварено у Њутновој физици. Ова потрага донела је и скептични став према ауторитету, одбацујући све што нема сигурне темеље у искуственом. У историјском смислу, овај је став у просветитељству привремено превладао у домену морала, метафизике, и књижевности, што је подстакло изванредне амбиције француских енциклопедиста, и њихов материјалистички, готово механицистички, поглед на Свемир. То је произвело политичке теорије које су мотивирале Француску и Америчку револуцију, те систематска истраживања у хемији и биологији која су пак довела до развоја еволуционизма у 19. веку. Довело је такође и до техничких достигнућа која су преципитирала у модерни индустријализам и премда је тиме утрт пут за недаће револуције и фабричког рада, то је умове образованих класа инфицирало ведрином видика и поверења у људске капацитете који су одагнали препаде Хјумовог скептицизма, Вицеовог антирационализма и растуће интроверзије и судбином оптерећеног мистицизма романтичара. Ово је било августовско доба енглеске поезије, доба Џонсона и Голдсмита, Волтера, Дидерота и Русоа, Лесинга и Винкелмана. Из перспективе историчара то је веројатно најбогатија и најузбудљивија од свих интелектуалних ера, не толико због садржаја, колико због утицаја идеја које су тада биле заступљене.“[177]

A Short History of Modern Philosophy

Присутност француских академија у јавној сфери не може се објаснити друштвеним пореклом њихових чланова; премда је већина чланства припадала буржоазији, ове ексклузивне институције биле су отворене само елитним паришким научницима. Они су сами себе перципирали као „тумачи науке за становништво“. Заиста су с тим на уму академије кренуле у побијање популарне псеудонаучне теорије месмеризма.[178]

Међутим најважнији облик суделовања академија у јавној сфери била су concours académiques („академска надметања“) које су оне спонзирале широм Француске. Као што Џереми Л. Карадона објашњава у чланку објављеном у Annales, "Prendre part au siècle des Lumières: Le concours académique et la culture intellectuelle au XVIIIe siècle", ова академска надметања били су можда најјавнија од свих институција током просветитељства.

L'Académie française је оживела ову праксу која датира још из средњег века кад је расписала јавна надметања средином 17. века. Предмет надметања су у почетку углавном биле религијске или монархијске тематике и обухваћале су есеје, поезију и сликарство. Отприлике око 1725., међутим, теме надметања су се радикално прошириле и постале разнолике, а укључивале су и „краљевску пропаганду, филозофске битке и критичке дискусије о друштвеним и политичким институцијама Старог режима.“ Нису се избегавале контроверзне теме: Карадона цитира као пример теорије Њутна и Декарта, трговине робљем, образовање жена и правду у Француској.[179]

Антоан Лавоазје изводи експеримент сагоревања узрокованог пајачањем сунчеве светлости.

Још важније, натицања су била отворена свима, а присилна анонимност сваког доприноса гарантирала је да пол или друштвени статус не могу утицати на суђење. Мада је „велика већина“ учесника припадала добростојећим друштвеним слојевима („слободним уметницима, свештенству, припадницима судства и медицинских професијама“), било је појединачних случајева објављивања радова од стране нижих класа, понекад и победа.[180]

У надметањима је учествовао и побеђивао значајан број жена. Од укупно 2300 наградних такмичења одржаних у Француској, жене су победиле у њих 49. То је можда мали број према модерним стандардима, али врло значајан у доба кад велика већина жена није имала академско образовање. Већина жена победница била је у категорији поезије, пошто се то подручје стимулисало код образовања жена.[181]

Лондонско Краљевско друштво је такође одиграла значајну улогу у ширењу идеја просветитељства у јавној сфери Енглеске. Ово друштво основала је група независних научника, а енглески краљ им је доделио повељу 1662.[182] Краљевско друштво је играло важну улогу у ширењу експерименталне филозофије Роберта Бојла Европом и деловало је као центар за дистрибуцију интелектуалне кореспонденције као и за размену информација.[183] Као што Стивен Шејпин и Симон Шафер тумаче, Роберт Бојле је био „оснивач света експериментисања унутар која научници сада живе и делују“. Бојлово систематизовано знање утемељено је на експериментисању, при којем су присутни сведоци резултата експеримента што омогућава одговарајући емпиријски легитимитет. Овде Краљевско друштво игра важну улогу: експериментисање пред сведоцима је морао бити „колективни чин“, а просторије већа Краљевског друштва биле су идеално место за донекле јавна приказивања.[184]

Међутим, није се било који сведок сматрао поузданим: „оксфордски професори су се сматрали поузданијим сведоцима од сељака из Оксфордшира.“ Два су се фактора узимала у обзир: претходно знање сведока из тог подручја и сведоков „морални интегритет“. Другим речима, само се цивилно друштво узимало у обзир као публика за експерименте.[185]

Салони[уреди]

Кафане[уреди]

У кафеу Прокоп: у позадини, с лева на десно: Кондорсет, Ла Харп, Волтер (с подигнутом руком) и Дидро.

Кафане су биле посебно важне у ширењу знања у доба просветитељства, јер су стварале јединствени амбијент у којем су се врло различити људи могли састајати и размењивати идеје. Култура кафана је наилазила на критику племства, које се бојало и гнушало амбијента у којем се сталеж и титула с пратећим привилегијама занемарује. Овакав амбијент посебно је плашио краљеве чија власт добрим делом произлази из разлика међу друштвеним класама. Ако се класе удруже под утицајем просветитељског начина размишљања, могле би препознати свеобухваћајуће угњетавање и злоупорабу од стране властитих краљева и, захваљујући својој бројности, могли би покренути успешне побуне. Краљеви су такође одбијали идеју да њихови поданици наступају као један како би расправљали политичка питања, поготово питања спољне политике. Монарси су, наиме, сматрали да су политичка питања искључиво њихова ствар, као последица њиховог наводног Божјег права на власт.[186]

Прва енглеска кафана отворена је у Оксфорду 1650. године. Историчар Брајан Кован објашњава да су се оксфордске кафане развиле у „пени универзитете“, нудећи место стицања знања које је било мање формално од структурираних институција. Ови пени универзитети заузимали су значајну позицију у оксфордском академском животу, пошто су их посећивали виртуози. Према Ковану, „кафане су биле места састајалишта слично мислећих учењака, где су могли читати и учити из међусобних дебата“. Оне, међутим, нису биле универзитетске институције и тамошњи дискурс је увелико био на другачијем нивоу од универзитетског учења."[187]

Мада су многи покровитељи кафана били учењаци, велики део њих то није био. Култура кафана привлачила је различите врсте људи, не само образоване и добростојеће већ и мање образоване припаднике буржоазије, чак и нижу класу. Иако се могло чинити позитивним да учени покровитељи, као лекари, адвокати или трговци представљају готово све класе, амбијент кафане је будио страх у људима који су захтевали очување класних разлика. Према мишљењу исторчара Лавренца Е. Клејна, једна од популарних критика кафана тврдила је да „омогућава промискуитетну асоцијацију међу људима различитих сталежа на друштвеној лествици, од занатлија до аристократа“. Зато их се је успоређивало с Нојевом барком, „која прима у себе све врсте животиња, чисте и нечисте“.[188]

Ова јединствена култура послужила је као катализатор за журнализам када су Џозеф Адисон и Ричард Сил препознали потенцијал коју је она као читалачка публика имала. Стил и Адисон су заједно објавили The Spectator, дневно издање које је имало циљ, преко фикцијског карактера господина Спектатора, да забави и да изазове дискусију о озбиљним филозофским питањима. Стил је самостално објавио The Tatler, британски часопис о књижевности и друштву, који је обухватао у првом реду новости и трачеве из популарних кафана.

Франческо Прокопио деј Колтели основао је прву кафану у Паризу, кафе Прокоп, 1686. године, а до 1720-их било је око 400 кафана у граду. Посебно је кафе Прокоп постао центар просветитељства, у којем су биле добродошле личности као Волтер и Русо. Кафе Прокоп је место где су Дидро и Жан ле Рон д'Аламбер одлучили да створе Encyclopédie.[189] Посебно је Роберт Дарнтон до у детаље проучавао разговоре у паришким кафанама. Он описује како су кафане биле једни од многих „нервних центара“ за публику гласина, јавна шушкања или говоркања. Ова публика гласина је наводно била пуно бољи извор информација од новина оног доба.[190]

Поврх тога, кафане су представљале историјску прекретницу током које су људи открили да могу да имају угодни друштвени живот унутар својих заједница. Кафане су по први пут постајале домови изван домова за многе који су тражили суделовање у расправи са својим суседима и дискутирали о интригантним и мисаоним темама, посебно оним из подручја филозофије и политике. Оне су биле кључне за просветитељство, пошто су биле центри слободоумља и самооткривења.

Дебатна друштва[уреди]

Дебатна друштва која су се појавила око 1780. у Лондону представљају готово савршен пример јавне сфере из доба просветитељства. Дона Т. Андру тврди да она произлазе из четири различите реалности:[191]

  • Клубови од педесетак или више људи који су се почетком 18. века, налазили у кафанама и расправљали о религијским питањима и државним пословима.
  • Клубови симулисаног суђења, чести међу студентима права како би вежбали реторику.
  • Декламаторски клубови, основани су како би помогли глумцима у вежбању позоришних улога.
  • Ораторијум Џона Хенлија, који је мешао необуздано проповедање с још апсурднијим питањима попут „Би ли Шкотска била било где у свету?“[192]
Пример француског салона

У сваком случају популарна дебатна друштва у касним су 1770-има почела улазити у „господске“ или респектабилне просторије‏, што је била промена која је помогла да се успостави нови стандард друштвености: „ред, децентност, либералност“, по речима Религијског друштва Старопортугалске улице.[193] Респектабилност је такође била подстицана високим ценама пријема (у распону од 6 денара до 3 шилинга‏), што је допринело уздржавању нових установа. Негативност овог развоја догађаја је оно што Андру назива „експлозија интереса о теорији и пракси јавног говорништва“. Дебатна друштва су била трговачка предузећа која су одговорила на ту потражњу, понекад и врло успешно. Нека друштва су, заиста, знала угостити од 800 до 1200 гледалаца у једној вечери.[194]

Ова су друштва расправљала о врло широком распону тема. Једно опширно подручје биле су жене: друштва су расправљала о „мушким и женским квалитетама“, удварању, браку и улози жена у јавној сфери. Расправљало се такође о политичким питањима, од текућих догађаја до „природе и ограничења политичког ауторитета“, до природе права гласа. Расправе о религији заокружиле су тематику. Важно је нагласити да се критичност тема у тим дебатама није нужно рефлектовала у опозицији власти. Другим речима, резултати ових дебата врло су често потврђивали статус кво.[195]

Из историјске перспективе, једна од најважнијих обележја дебатних друштава била је отвореност јавности. Жене су присуствовале и чак суделовале у готово сваком дебатном друштву, која су такође била отворена свим друштвеним слојевима под условом да су у стању да плате улазницу. Гледаоци су могли да учествују у врло егалитаристичком облику друштвености што је помогло ширењу „просветитељских идеја“.[196]

Масонске ложе[уреди]

Церемонија масонске иницијације

Историчари су дуго расправљали до које је мере тајна мрежа масонства играла улогу у просветитељству. Они се слажу да су познати лидери просветитељства, као на пример, Дидро, Монтескје, Волтер, Поуп, Хорас Волпол, Сер Роберт Волпол, Моцарт, Гете, Фридрих Велики, Бенџамин Френклин,[197] и Џорџ Вашингтон[198] припадали масонима. Према дугорочној историјској перспективи, историчар Норман Дејвис објашњава да је масонство било моћна сила у корист либерализма у Европи, од 1700-их до 20. вијека. У доба просветитељства се брзо ширило, те је допрло до свих земаља Европе. Масонство је посебно било привлачно моћним аристократима и политичарима, као и интелектуалцима, уметницима и политичким активистима.[199]

Америчка историчарка Маргарет Џејкоб објашњава да је масонство у доба просветитељства обухватало интернационалну мрежу истомислећих људи, који су се често налазили у тајности у својим ложама и следили ритуалне програме. Промовисали су идеале просветитељства и олакшавали ширење истих дуж целе Британије и Француске према другим земљама. Масонство, као саставни кредо с властитим митовима, вредностима и системом ритуала, рођено је у Шкотској око 1600, те се најприје почело ширити Енглеском, а потом током 18. века дуж целог континента. Масони су подстицали нова правила понашања, укључујући и јавно разумевање идеала слободе и једнакости наслеђених из солидарности међу гилдама: „слобода, братство и једнакост“[200] Шкотски војници и шкотски јакобити проширили су идеал братства у Европу, који није рефлектовао локални систем шкотских обичаја, већ институције и идеале рођене у Енглеској револуцији против краљевог апсолутизма.[201] Масонство је посебно било заступљено у Француској. Године 1789. било је више од 100.000 француских масона, што је масонерију чинило најпопуларнијом од свих удружења просветитељства.[202] Масони су показивали своју склоност тајновитости и створили су низ нових обреда и чинова. Слична друштва, која су делимично опонашала масонство, основана су у Француској, Немачкој, Шведској и Русији. Један од примера били су Илуминати основани у Баварској 1776. Они су преузели многе карактеристике од масона, али никад нису били део њихове мреже. Илуминати су били отворена политичка група, док већина масонских ложа нису.[203]

Џејкоб додатно појашњава да су масонске ложе створиле приватни модел за јавне послове. Они су „реконструирали политику и успоставили уставни облик самоуправе, потпуно с уставима и законима, изборима и представницима‏“. Другим речима, микродруштво изграђено унутар ложа чинило је нормативни модел за друштво у целини. То је посебно било истакнуто на европском тлу: кад су наиме 1730-их основане прве ложе, њихово остварење британских идеала било је виђено као претња државном ауторитету. Паришку су ложу, на пример, 1720-их чинили енглески јакобити у егзилу.[204] Штавише, масони широм целе Европе отворено су се приклањали просветитељству у целини. У француским је ложама, на пример, реченица „да будем просвећен, тражим просвећене“ била је део њихових иницијацијских обреда. Британске ложе доделиле су себи задатак да „иницирају непросветљене“. То нужно не веже ложе за ирелигиозност, али исто тако их не искључује од повремених епизода херезе. Многе су ложе, уистину, славиле Великог архитекта, што је масонски термин за деистичко божанство које је створило и уредило свемир по правилима науке.[205]

Немачки филозоф Рејнхарт Коселек тврди да су „на Континенту постојале две друштвене структуре које су дале судбоносни печат добу просветитељства: Res publica letteraria и масонске ложе“.[206] Шкотски професор Томас Манк образлаже да „иако су масони промовисали међународне и међудруштвене контакте који су у суштини били нерелигиозни и у складу с вредностима просветитељства, они се у својој бити тешко могу дефинисати као значајна радикална и реформистичка мрежа“.[207] Чини се да су се многе од масонских вредности врло свиделе просветитељским мислиоцима. Дидро у Д'Алембертовом сну разматра везу између масонских идеала и просветитељства, проучавајући масонство као начин ширења просветитељских веровања.[208] Историчарка Маргарет Џејкоб наглашава важност масона у индиректном инспирирању просветитељске политичке мисли.[209]

У негативном смислу, Даниел Роше оспорава тврдње да је масонство промовисало егалитаризам. Он објашњава да је „права једнакост ложа била елитистичка“, те је привлачила особе сличних друштвених статуса.[210] За присуство племкиња у француским „адоптивним ложама“ које су се формирале 1780-их увелико су биле заслужне блиске везе које су те ложе делиле с аристократским друштвом.[211]

Масони и Француска и Америчка револуција[уреди]

Велики непријатељ масонства била је римокатоличка црква, тако да се у земљама с великом католичком већином као нпр. Француској, Италији, Шпанији и Мексику, много окрутних политичких битака збивало између, како их Дејвес назива, реакционарне цркве и просвећеног масонства.[212][213]

У појмовима њиховог утицаја на револуционарну политику, историчар Роберт Розвел Палмер закључује да су чак и у Француској масони били политички „безазлени, ако не и смешни“ и нису деловали као група.[214] Мада је познато да су Беџамин Франклин и Џорџ Вашингтон заиста били активни масони, амерички историчари умањили су важност масонства као узрока Америчке револуције, пошто је масонски ред био аполитичан и обухватао је и патриоте и њихове непријатеље лојалисте.[215]

Важни интелектуалци[уреди]

Волтер у седамдесетој години живота.
Монтескје је познат по артикулирању теорије о подели власти.
Бенџамин Френклин, једна од кључних личности америчког просветитељства
Антоан Лавоазје, познат је као отац модерне хемије.
Џон Лок, познат као „отац класичног либерализма“.
Једна од највећих фигура научне револуције, Сер Исак Њутн, био је члан енглеског Краљевског друштва.
Личност Животни век Националност Белешке
Томас Абт 1738–1766 немачка Аутор дела „Vom Tode für's Vaterland“ („О смрти за своју нацију“).
Жан ле Рон д'Аламбер 1717–1783 француска Математичар и физичар, један од твораца Encyclopédie.[216]
Франсис Бејкон 1561–1626 engleska Филозоф који је покренуо ревоуцију у емпиријској мисли карактеристичној за већи период просветитељства.[217]
Пјер Бејл 1647–1706 француска Књижевни критичар познат по уређивању часописа „Nouvelles de la république des lettres“ и творац значајног дела „Dictionnaire historique et critique“. Један од првих мислилаца просветитељства који се залагао за толеранцију између различитих религиозних веровања.
Чезаре Бекарија 1738–1794 италија Реформатор закона о криминалу, најпознатији по трактату Dei delitti e delle pene („O zločinima i kaznama“) (1764).
Балтазар Бекер 1634–1698 холандија Кључна фигура раног просветитељства. У својој књизи De Philosophia Cartesiana (1668) Бекер објашњава да теологија и филозофија имају своја одвојена подручја спознаје и да природа не може бити објашњена из светих списа, као што ни теолошка истина не може бити изведена из природе.
Џорџ Беркли 1685–1753 ирска Филозоф и математичар познат по развоју субјективног иделизма.[218]
Јустус Хенинг Бехмер 1674–1749 немачка Црквени правник, један од првих реформатора црквеног и грађанског права, која су била темељ каснијих реформи и које су се очувале до 20. века.
Руђер Бошковић 1711–1787 хрватска Физичар, астроном, математичар, филозоф, дипломата, песник, теолог и исусовац. Полимат рођен у Дубровачкој републици (садашњој Хрватској), студирао је и живео у Италији и Француској где је објавио већину својих дела. Осмислио је претечу атомске теорије и заслужан је за значајне доприносе астрономији, као што је први геометријски поступак за одређење екватора ротирајућег планета из три проматрања површинских својстава, и за прорачун орбите планета из три посматрања позиције језгра. Године 1753. открио је и непостојање атмосфере на Месецу.
Џејмс Босвел 1740–1795 шкотска Биограф Самјуела Џонсона, допринео је успостави општих норми за писање биографија.
Г.Л. Бјуфон 1707–1788 француска Биолог, аутор дела L'Histoire Naturelle узимао је у обзир теорију природне селекције и проучавао сличности између човека и мајмуна.
Едмунд Берк 1729–1797 ирска Парламентарни заступник и политички филозоф, најпознатији по прагматизму, сматра се значајним и за просветитељску и за конзервативну мисао.
Димитрје Кантемир 1673–1723 молдавска Филозоф, историчар, композитор, музиколог, лингвист, етнограф и географ.
Емили ду Шатле 1706–1749 француска Математичар, физичар и преводитељ. Превео је Њутнову Principia с властитим коментаром.
Андерс Чудениус 1729–1803 финско-шведска Свештеник и црквени члан Риксдага, данас познат као водећи класични либерал у нордијској историји.
Франциско Хавиер Клавихеро 1731–1787 мексичка историчар, најпознатији по свом делу Historia Antigua de México („Античка историја Мексика“) у којој описује историју и културу Астека.
Маркиз де Кондорсет 1743–1794 француска Филозоф, математичар, и рани политички научник који је осмисло концепт Кондорцетове методе.
Екатарина Дашкова 1743–1810 руска Директор Царске академије уметности и наука (данас Руска академија наука).
Дени Дидро 1713–1784 француска Оснивач Encyclopédie, анализирао проблем слободне воље и везивање за материјалне објекте, допринијео је теорији књижевности.
Бенито Херонимо Фејхо и Монтенегро 1676–1764 шпанска Најистакнутији заговарач критичког емпиризма на самом почетку шпанског просветитељства. Види још шпанскг учењака Мартина Сармиента (1695–1772)
Христлиб Фелдстрауч 1734–1799 руска и немачка Просветитељ и филозоф. Аутхор дела[219] Beobachtungen über den Geist des Menschen und dessen Verhältniß zur Welt
1700-их француска Енциклопедисти
Бернар ле Бовије де Фонтенел 1657–1757 француска Аутор.
Денис Фонвизин 1744–1792 руска Писац и драматург.
Хосе Гаспар Родригез де Франсија 1766–1840 парагвајска Први председник Парагваја. Увео је радикалне политичке идеје никад пре примењене у Јужној Америци, своју је земљу учинио богатијом и сигурнијом од било које друге јужноамеричке земље.
Бенџамин Френклин 1706–1790 америчка Државник, научник, политички филозоф, аутор. Као филозоф, познат је по својим текстовима о националности, економским питањима, афоризмима објављеним у Poor Richard's Almanac и полемикама у корист америчке независности. Суделовао је у писању Америчке декларације о независности и Устава САД-а из 1787.
Луиђи Галвани 1737–1798 италијанска Лекар, физичар и филозоф, пионир студија о биоелектрицитету.[220]
Антонио Ђеновези 1712–1769 италијанска Аутор дела о филозофији и политичкој економији.
Едвард Гибон 1737–1794 енглеска Историчар, најпознатији по свом делу Decline and Fall of the Roman Empire („Пропаст и пад Римског царства“).
Јохан Волфганг Гете 1749–1832 немачка Тесно везан за вредности просветитељства; вођа Вејмарског класицизма.
Олимпија де Гуж 1748–1793 француска Драматург и активист, залагао се за профеминистичку политику.
Александар Хамилтон 1755–1804 америчка Економист, политички теоретичар и политичар. Главни протагониста писања Устава Сједињених Америчких Држава, и најзначајнији појединачни аутор докумената The Federalist Papers, којима се заговара ратификација Устава кроз његов детаљни преглед, анализу његових филозофских и моралних темеља, те његову намеру.
Јозеф Хајдн 1732–1809 аустријска Композитор. Револуционирао је симфонијски облик.
Клод Адријан Хелвецијус 1715–1771 француска Филозоф и писац. Познат по свом делу De l'esprit („О уму“).
Јохан Готфрид фон Хердер 1744–1803 немачка Теолог и лингвист. Предложио је тезу да језик детерминира мисао, увео концепт је етничких студија и национализма, утицао је на касније романтистичке мислиоце. Рани присталица демокрације и републиканске самовладавине.
Томас Хобс 1588–1679 енглеска Филозоф, написао је дело Левијатан, кључни текст политичке филозофије. Мада Хобс оправдава апсолутистичку монархију, његово је дело прво које постулира да свјетовно право монарха не долази од Божје воље да он постане монарх, већ од народа који слободно одлучи да ће властиту моћ и слбоду ставити у његове руке. Другим речима, Хобс замењује божје право краљева с раном формулацијом друштвеног уговора. Хобсов рад је наишао на осуду и од реформатора због његове обране апсолутизма и од традиционалиста због његовог заговарања идеје да моћ владара произлази из народа, а не из Божје воље.
Барон Холбах 1723–1789 француска Аутор, енциклопедиста и први европски декларирани атеист. Подигао је јаке контроверзије због критике религије у целости у свом делу Système de la Nature ou Des Loix du Monde Physique et du Monde Moral.
Лудвиг Холберг 1684-1754 норвешка Писац, есејист, филозоф, историчар и драматург.
Хенри Хоум 1696–1782 шкотска Правник и филозоф. Заштитник Адама Смита и Дејвида Хјума
Роберт Хук 1635–1703 енглеска Веројатно водећи експериментатор свог времена, Кустос експеримената за Краљевско друштво. У сојим делима је квантификовао концепте као Бојлов закон и обрнуто пропорционални однос гравитације, отац је микроскопије.
Вилхелм фон Хумболт 1767–1835 немачка Лингвист, утемељитељ модерног образовног система, филозоф и дипломата.
Дејвид Хјум 1711–1776 шкотска Историчар, филозоф и економиста. Најпознатији по свом емпиризму и научном скептицизму, напредним доктринама натурализма и материјалног узрока. Утицао је на Канта и Адама Смита.[221]
Томас Џеферсон 1743–1826 америчка Државник, политички филозоф и едукатор. Као филозоф, највише је познат по доприносима Америчкој декларацији о независности (1776), поготово по реченици „Сви су људи учињени једнаки“, и његовом заговарању демократије у теорији и пракси. Као полимат, подстицао је високо образовање као начин подизања целе нације.
Гаспар Мелчор де Ховеланос 1744–1811 шпанска Истакнути државник. Главна личност шпанског просветитељства.
Имануел Кант 1724–1804 немачка Филозоф и физичар. Успоставио је критичку филозофију на систематској бази, предложио ја материјалистичку теорију стварања сунчевог система, писао је о етици и моралу. Описао је принципе просветитељства у свом есеју What is Enlightenment? (1784). Најважнија је личност немачког идеализма и значајан по свом утицају на Фихта и Хегела.
Василиј Каразин 1773–1842 руска и украјинска Интелектуалац, изумитељ и оснивач Министарства националног образовања у Руском царству. Објављивао научне радове у Украјини. Оснивач је Универзитета у Харкову, који и данас носи његово име. Познат је и по томе што се опирао, ономе што је по његовом мишљењу, колонијална експлоатација Украјине од стране Руског царства.
Хјуго Колатај 1750–1812 пољска Активан у Комисији за национално образовање и Друштву основношколских уџбеника, реформирао је Академију у Кракову, чији је био ректор од 1783. до 1786. Био је један од аутора Пољско-Литванског Устава из 3. маја 1791. и основао је Скупштину пријатеља устава каја је помагала у његовој имплементтацији.
Игнаци Красицки 1735–1801 пољска Водећи песник пољског просветитељства.
Жозеф Луј Лагранж 1736–1813 италијанско-француска Математичар, познат по својим доприносима математичкој анализи, теорији бројева, и небеској механици.
Антоан Лавоазје 1743–1794 француска Оснивач модерне хемије; осуђен на смрт за време Француске револуције због својих политичких идеја.
Готфрид Вилхелм Лајбниц 1646–1716 немачка Филозоф и математичар, Њутнонов ривал.
Ђакомо Леопарди 1798–1837 италијан Песник, есејиста, филозоф и филолог.
Готхолд Ефрајм Лесинг 1729–1781 немачка Позоришни писац, критичар, политички филозоф. Основао је позориште на немачком језику.
Карл фон Лине 1707–1778 шведска Ботаничар. лекар и зоолог, створио је темеље модерне биномске номенклатуре живих бића. Познат је као отац модерне таксономије.
Џон Лок 1632–1704 енглеска Филозоф, важан емпиричар који је проширио рад Франциса Бејкона и Томаса Хобса. Један од првих мислилаца који су обађивали однос државе и појединца, уговорног темеља функционирања државе и владавине закона. Залагао се за личне слободе наглашавајући право на власништво.
Михаил Ломоносов 1711–1765 руска Полимат, научник и писац, значајно је допринео на подручју књижевности, образовања и науке.
Џејмс Мадисон 1751–1836 америчка Државник и политички филозоф. Имао је кључну улогу у писању Устава САД-а и формирању његовог теоријског оправдања у Федералним списима; аутор америчког Bill of Rights.
Мозес Менделсон 1729–1786 јеврејско-немачко Филозоф јеврејског просветитељства у Прусији (Хаскалах)
Жан Мелије 1664-1729 француско Римокатолички свештеник, филозоф и први атеистички писац од антике. Аутор дела Тестамент, књиге-есеја чију су реторику и аргументе користили други аутори просветитељства као Дени Дидро, Барон Холбах и Волтер.
Ламетри 1709-1751 француска Лекар и рани присталица филозофског материјализма. Најпознатији по делу L'homme machine („Човек машина“).
Џејмс Бернет 1714–1799 шкотска Филозоф, правник, пререволуцијски мислилац, допринео је идеји језичне еволуције.
Јозеф Вратислав Монс 1733–1793 чешка Професор права на Универзитету у Оломоуцу, водећа личност просветитељства у Хабсбуршкој монархији
Монтескје 1689–1755 француска Политички мислилац. Познат по артикулацији теорије о подели власти, данас имплементираној у многим уставима света. Политички научник Доналд Лутц открио је да је Монтескје највише цитирани ауторитет о владавини у колонијалној Америци.[222]
Леандро Фернандез де Моратин 1760–1828 шпанска Писац драма и преводилац, подржавао је републиканство и слободно мишљење. Транзицијска личност према романтизму.
Волфганг Амадеус Моцарт 1756–1791 аустријска Водећи композитор свог доба.
Хосе Селестино Мутис 1755–1808 шпанска Ботаничар, водио је прве експедиције у сврху проучавања биљака у Јужној Америци и скупио је велику збирку биљака.
Исак Њутн 1642–1727 енглеска Физичар, математичар и астроном, прфесор математике на Универзитету у Кембриџу. Аутор је дела Philosophiae Naturalis Principia Mathematica.
Николај Новиков 1744–1818 руска Филантроп и новинар, настојао је подстакне културу руских читалаца.
Доситеј Обрадовић 1739–1811 српска Писац, лингуист и просветитељ, утицајни заговаратеч српског културалног национализма и оснивач Министарства националног образовања у Србији за власти Карађорђевића. Основао је и Универзитет у Београду.
Захарије Орфелин 1726–1785 српска Полимат-песник, писац, историчар, преводилац, графичар, издавач итд.
Франчесцо Марио Пагано 1748–1799 италијанска Правник и филозоф, један од пионира модерног казненог закона.
Томас Пејн 1737–1809 енглеска/америчка Памфлетист, најпознатији по памфлету Common Sense (1776) који позива на Америчку независност као најрационалније решење.
Маркиз од Помбала 1699–1782 португалска Државник, значајан по свом брзом и компетентном водству након потреса у Лисабону 1755. Имплементирао је економску политику која је регулисала трговачку активност и стандардизирала квалитет у земљи.
Станислав II Август Поњатовски 1732–1798 пољска Последњи краљ независне Пољске, водећа личност просветитељства пољско-литванског простора и коаутор једног од првих модерних устава у свету, пољског Устава 3. маја 1791.
Франсоа Кене 1694–1774 француска Економиста физиократске школе.
Александар Радишчев 1749–1802 руска Писац и филозоф. Истакнуо је традицију радикализма у руској књижевности
Јован Рајић 1726–1801 српска Писац, историчар, путник и педагог, сматра се једним од највећих српских академика 18. века.
Томас Рид 1710–1796 шкотска Филозоф, развио је здраворазумски реализам.
Жан Жак Русо 1712–1778 швајцарска Политички филозоф, утицао је на многе личности просветитељства, али није веровао у примат разума, те је ближи покрету романтизма.
Адам Смит 1723–1790 шкотска Економиста и филозоф. Написао је The Wealth of Nations („Богатство нација“), у којем објашњава да богатство није новац сам по себи, богатство произлази из одане вредности произведених добара од стране инвестираног капитала и рада. Понекад се сматра оцем економске политике laissez-faire, али се у ствари залаже за одређени ступањ државне контроле која би одржавала једнакост.
Јан Снјадецки 1756–1830 пољска Математичар, филозоф и астроном.
Анджеј Снјадецки 1768–1838 пољска Писац, лекар, хемичар и биолог
Барух Спиноза 1632–1677 холандско-јеврејска Филозоф који је припомогао створању оквира просветитељству 18. века.
Александар Сумароков 1717–1777 руска Песник и позоришни писац, творац класичног позоришта у Русији.
Емануел Сведенборг 1688–1772 шведска Природословац и теолог, његово проучавање односа душе и тела довело је до детаљног метафизичког модела односа духовног и природног.
Ђанбатиста Вико 1668–1744 италијанска Политички филозоф, говорник, историчар и правник.
Волтер 1694–1778 француска Врло утицајани писац, историчар и филозоф. Промовисао је њутново учење и осуђивао организовану религију као штетну.
Адам Вајсхаупт 1748–1830 немачка оснивач реда Илумината.
Христиан Волф 1679–1754 немачка филозоф
Мери Вулстонкрафт 1759–1797 британска Писац и једна од првих феминискиња.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Sootin, Harry. "Isaac Newton" New York, Messner (1955)
  2. 2,0 2,1 Thomas, 2014
  3. Lough, John (1985). „Reflections on Enlightenment and Lumieres”. 8#1. Journal for Eighteenth-Century Studies: 1—15. 
  4. Jean le Rond d'Alembert, Discours préliminaire de l'Encyclopédie
  5. Outram, 1. D'Alembert's introduction to l'Encyclopédie, for example, along with Immanuel Kant's essay response (the "independent thinkers"), both support the later model.
  6. Immanuel Kant, "What is Enlightenment?", 1.
  7. Porter (2001). стр. 1.
  8. 8,0 8,1 Russell, Bertrand. A History of Western Philosophy. стр. 492—494.
  9. Chartier, Roger. The Cultural Origins of the French Revolution (1991). The argument is expanded in Daniel Brewer, The Enlightenment Past: Reconstructing Eighteenth-Century French Thought Cambridge University Press, 2008.
  10. Israel, Jonathan I. A Revolution of the Mind: Radical Enlightenment and the Intellectual Origins of Modern Democracy. Princeton, 2010.. стр. 49—50.
  11. Israel, Jonathan I. Enlightenment Contested. Oxford University Press, 2006, pp. v - viii.
  12. Israel, Jonathan I. Radical Enlightenment; Philosophy and the Making of Modernity 1650–1750. Oxford University Press, 2002.. стр. 3.
  13. 13,0 13,1 Israel 2002.. стр. 4.
  14. J. B. Shank, The Newton Wars and the Beginning of the French Enlightenment (2008), "Introduction"
  15. Martin Heidegger [1938] (2002) The Age of the World Picture
  16. Ingraffia, Brian D. (1995) Postmodern theory and biblical theology: vanquishing God's shadow pp. 126.
  17. Swazo (2002). стр. 97.
  18. Frost, Martin (2008), The age of Enlightenment, Приступљено 18. 1. 2008 
  19. Die Moderne – Ein unvollendetes Projekt. Philosophisch-politische Aufsätze, Leipzig 1990.
  20. Outram, Dorinda. Panorama of the Enlightenment. Getty Publications, 2006.. стр. 29.
  21. Blissett, Luther (1997), Anarchist Integralism: Aesthetics, Politics and the Après-Garde, Архивирано из оригинала на датум 22. 12. 2007, Приступљено 18. 1. 2008 
  22. Gay, Peter (1996), The Enlightenment: An Interpretation, W. W. Norton & Company, ISBN 978-0-393-00870-8 
  23. Milan Zafirovski, The Enlightenment and Its Effects on Modern Society (201) pp. 144.
  24. Lorraine Y. Landry, Marx and the postmodernism debates: an agenda for critical theory (2000). стр. 7.
  25. Thomas D. D'Andrea, Tradition, rationality, and virtue: the thought of Alasdair MacIntyre (2006). стр. 339.
  26. Eugen Weber, Movements, Currents, Trends: Aspects of European Thought in the Nineteenth and Twentieth Centuries (1992)
  27. Livingstone, David N.; J, Charles W.. Withers (1999). Geography and Enlightenment. 
  28. Lee, Stephen J. (1990). Aspects of European history, 1494–1789. стр. 258—266. 
  29. Nicholas Henderson, "Joseph II", History Today (March 1991) 41:21-27
  30. Israel, Jonathan I. (2013). Democratic Enlightenment: Philosophy, Revolution, and Human Rights, 1750-1790. стр. 248—249. 
  31. A. Herman (2001). How the Scots Invented the Modern World. Crown Publishing Group. 
  32. Harrison (2012). стр. 92.
  33. R. A. Houston and W. W. J. Knox, The New Penguin History of Scotland (2001). стр. 342.
  34. 34,0 34,1 „The Scottish enlightenment and the challenges for Europe in the 21st century; climate change and energy”, The New Yorker, 11. 10. 2004, Архивирано из оригинала на датум 17. 5. 2011 
  35. M. Magnusson (10. 11. 2003), „Review of James Buchan, Capital of the Mind: how Edinburgh Changed the World, New Statesman, Архивирано из оригинала на датум 25. 5. 2011, Приступљено 27. 4. 2014 
  36. A. Swingewood, "Origins of Sociology: The Case of the Scottish Enlightenment", The British Journal of Sociology, tom 21, broj 2 (juni 1970). стр. 164—180. in JSTOR.
  37. D. Daiches, P. Jones and J. Jones, A Hotbed of Genius: The Scottish Enlightenment, 1730-1790 (1986).
  38. M. Fry, Adam Smith's Legacy: His Place in the Development of Modern Economics (Routledge, 1992).
  39. Repcheck, J. (2003). The Man Who Found Time: James Hutton and the Discovery of the Earth's Antiquity. Basic Books. стр. 117—143. 
  40. Israel. стр. 233-269, 443-479.
  41. David Daiches, Peter Jones and Jean Jones, A Hotbed of Genius: The Scottish Enlightenment, 1730–1790 (1986)
  42. Bruce P. Lenman, Integration and Enlightenment: Scotland, 1746–1832 (1993) excerpt and text search
  43. 43,0 43,1 Eddy, Matthew Daniel (2008). The Language of Mineralogy: John Walker, Chemistry and the Edinburgh Medical School, 1750-1800. Ashgate. 
  44. Haakonssen, Knud. Special Issue: Dugald Stewart: His Development in British and European Context. Abingdon: Routledge, 2012. Print.
  45. Eddy, Matthew Daniel (2006). „The Medium of Signs: Nominalism, Language and Classification in the Early Thought of Dugald Stewart”. Studies in the History and Philosophy of Biological and Biomedical Sciences. 37: 373.—393. doi:10.1016/j.shpsc.2006.06.013. 
  46. Pierre Manent, An Intellectual History of Liberalism (1994). стр. 20.–38.
  47. „John Locke > The Influence of John Locke's Works (Stanford Encyclopedia of Philosophy)”. Plato.stanford.edu. Приступљено 14. 1. 2014. 
  48. Mack, Eric (2009), John Locke: 2 (Major Conservative and Libertarian Thinkers), стр. 3 
  49. Lessnoff, Michael H. Social Contract Theory. New York: New York U, 1990. Print.
  50. Rand, B. (1900), The Life, Unpublished Letters and Philosophical Regimen of Anthony, Earl of Shaftesbury, стр. 353.  citirano u Porter, Roy (2000), Enlightenment, Britain and the Creation of the Modern World, Allen Lane, The Penguin Press, стр. 3. 
  51. Kreis, Steven (13. 4. 2012). „Mary Wollstonecraft, 1759-1797”. Historyguide.org. Приступљено 14. 1. 2014. 
  52. Mary Wollstonecraft, A Vindication of the Rights of Woman (Renascence Editions, 2000.) online
  53. Henry F. May, The Enlightenment in America (1978)
  54. Paul M. Spurlin, Montesquieu in America, 1760–1801 (1941)
  55. Holmes, Davdi L. „The Founding Fathers, Deism, and Christianity”. Encyclopædia Britannica. 
  56. Michael Atiyah, "Benjamin Franklin and the Edinburgh Enlightenment," Proceedings of the American Philosophical Society (decembar 2006.) 150#4 pp. 591–606.
  57. Jack Fruchtman, Jr., Atlantic Cousins: Benjamin Franklin and His Visionary Friends (2007)
  58. Charles C. Mann, 1491 (2005)
  59. Wiep Van Bunge, ур. (2003). The Early Enlightenment in the Dutch Republic, 1650-1750. BRILL. стр. 5. 
  60. Encyclopædia Britannica, Greek history, The mercantile middle class, 2008 ed.
  61. M. Kitromilides, Paschalis (1979). The Dialectic of Intolerance: Ideological Dimensions of Ethnic Conflict (PDF). Journal of the Hellnice Diaspora. стр. 4. 
  62. 62,0 62,1 62,2 „The Enlightenment throughout Europe”. History-world.org. Приступљено 25. 1. 2013. 
  63. Robertson, John (2005). The Case for The Enlightenment: Scotland and Naples 1680-1760. Cambridge University Press. стр. 45. 
  64. John Robertson, "Antonio Genovesi: The Neapolitan Enlightenment and Political Economy," History of Political Thought (1987) 8#2 str.: 335.–344.
  65. Roland Sarti, Italy: A Reference Guide from the Renaissance to the Present, Infobase Publishing, 2009.. стр. 457.
  66. 66,0 66,1 66,2 Petitfils (2005). стр. 99-105.
  67. Sarmant, Thierry, Histoire de Paris. стр. 120.
  68. John Stanley, "Towards A New Nation: The Enlightenment and National Revival in Poland", Canadian Review of Studies in Nationalism, 1983, tom 10, broj 2. стр. 83–110.
  69. Giles MacDonogh, Frederick the Great: A Life in Deed and Letters (2001). стр. 341.
  70. John G. Gagliardo, Germany under the Old Regime, 1600–1790 (1991). стр. 217.–234., 375—395.
  71. Matt Hettche, "Christian Wolff" Stanford Encyclopædia of Philosophy (2006) online
  72. Simon J. Richter, ed. The Literature of Weimar Classicism (2005)
  73. Samantha Owens et al. eds. Music at German Courts, 1715–1760: Changing Artistic Priorities (2011)
  74. Immanuel Kant. „"An Answer to the Question: What is Enlightenment?" (Was ist Äufklarung?)”. 
  75. Manfred Kuehn, Kant: A Biography (2001).
  76. Richard Van Dulmen and Anthony Williams, eds. The Society of the Enlightenment: The Rise of the Middle Class and Enlightenment Culture in Germany (1992)
  77. Elise Kimerling Wirtschafter, "Thoughts on the Enlightenment and Enlightenment in Russia", Modern Russian History & Historiography, 2009, tom 2, broj 2. стр. 1–26.
  78. Israel, Jonathan I. Democratic Enlightenment: Philosophy, Revolution, and Human Rights 1750–1790. Oxford University Press, 2011.. стр. 609—632.
  79. Nicholas Henderson, "Charles III of Spain: An Enlightened Despot", History Today, novembar 1968, tom 18, broj 10. стр. 673–682. i broj 11. стр. 760–768.
  80. Israel 2011.. стр. 374—412.
  81. Keith Thomas, "The Great Fight Over the Enlightenment," The New York Review 3. aprila 2014.
  82. "The Abolition of The Slave Trade"
  83. Daniel Brewer, The Enlightenment Past: reconstructing eighteenth-century French thought (2008). стр. 1.
  84. Roger Chartier, The Cultural Origins of the French Revolution, (1991). стр. 5.
  85. Discourse on the Origin of Inequality
  86. Of the Original Contract
  87. From Taine's letter to Boutmy of 31 July 1874, taken from Chartier, 8.
  88. Chartier, 8. See also Alexis de Tocqueville, L'Ancien Régime et la Révolution, 1850, Book Three, Chapter One.
  89. Chartier, 13.
  90. Annelien De Dijn, "The Politics of Enlightenment: From Peter Gay to Jonathan Israel", Historical Journal (2012) 55#3 pp. 785–805.
  91. Margaret C. Jacob, ed. The Enlightenment: Brief History with Documents, Boston: Bedford/St. Martin's, 2001, Introduction. стр. 1–72.
  92. Locke, John (1695). „Reasonableness of Christianity”. 
  93. R. B. Bernstein (2003). Thomas Jefferson. Oxford University Press. стр. 179. 
  94. Ole Peter Grell; Porter, Roy (2000). Toleration in Enlightenment Europe. Cambridge University Press. стр. 1—68. 
  95. Baruch Spinoza, Theologico-Political Treatise, "Preface," 1677.
  96. Moses Mendelssohn, Jerusalem: Or on Religious Power and Judaism, 1783.
  97. Goetschel, Willi (2004). Spinoza's Modernity: Mendelssohn, Lessing, and Heine. Univ of Wisconsin Press. стр. 126. 
  98. Thomas Paine, Of the Religion of Deism Compared with the Christian Religion, 1804, Internet History Sourcebook
  99. Ellen Judy Wilson; Peter Hanns Reill (2004). Encyclopedia Of The Enlightenment. Infobase Publishing. стр. 148. 
  100. Wilson and Reill (2004). Encyclopedia Of The Enlightenment. Infobase Publishing. стр. 26. 
  101. Pagden, Anthony (2013). The Enlightenment: And Why it Still Matters. Oxford University Press. стр. 100. 
  102. Brown, Stuart (2003). British Philosophy and the Age of Enlightenment: Routledge History of Philosophy. Taylor & Francis. стр. 256. 
  103. Bayle, Pierre (1741). A general dictionary: historical and critical: in which a new and accurate translation of that of the celebrated Mr. Bayle, with the corrections and observations printed in the late edition at Paris, is included; and interspersed with several thousand lives never before published. The whole containing the history of the most illustrious persons of all ages and nations particularly those of Great Britain and Ireland, distinguished by their rank, actions, learning and other accomplishments. With reflections on such passages of Bayle, as seem to favor scepticism and the Manichee system. стр. 778. 
  104. Waldron, Jeremy (2002). „God, Locke and Equality: Christian Foundations of Locke's Political Thought”. Cambridge University Press. 
  105. Ernst Cassirer, The Philosophy of the Enlightenment, (1951), p. vi
  106. Outram, 6. See also, A. Owen Alridge (ed.), The Ibero-American Enlightenment (1971)., Franco Venturi, The End of the Old Regime in Europe 1768–1776: The First Crisis.
  107. Robert Darnton, The Literary Underground of the Old Regime (1982). стр. 2.
  108. Darnton, The Literary Underground ..., 2.
  109. Robert Darnton, The Business of Enlightenment. A Publishing History of the Encyclopédie 1775–1800 (1979), 5.
  110. На пример, Robert Darnton, Roger Chartier, Brian Cowan, Donna T. Andrew.
  111. 111,0 111,1 Israel (2006). стр. 11.
  112. 112,0 112,1 Israel (2010). стр. 19.
  113. 113,0 113,1 Israel 2010, p. vii-viii.
  114. Israel (2010). стр. 15ff.
  115. Dena Goodman, The Republic of Letters: A Cultural History of the French Enlightenment (1994). стр. 53.
  116. Carla Hesse, The Other Enlightenment: How French Women Became Modern (2001), 42.
  117. Roger Chartier, The Cultural Origins of the French Revolution (1991), 18.
  118. James Van Horn Melton, The Rise of the Public in Enlightenment Europe (2001), 4.
  119. Jürgen Habermas, The Structural Transformation of the Public Sphere, (1989), 36, 37.
  120. Rupke, Nicolaas A. (2008). Alexander Von Humboldt: A Metabiography. University of Chicago Press. стр. 138. ISBN 978-0-226-73149-0. 
  121. Melton. стр. 8.
  122. Melton. стр. 4,5.
  123. Habermas. стр. 14–26.
  124. Outram, Dorinda. The Enlightenment (2. izdanje). Cambridge University Press. (2005). стр. 12.
  125. Outram (2005). стр. 13.
  126. Chartier, 27.
  127. Daniel Brewer, ур. (2014). The Cambridge Companion to the French Enlightenment. Cambridge UP. стр. 91ff. 
  128. Mona Ozouf, "'Public Opinion' at the End of the Old Regime
  129. David Beard and Kenneth Gloag, Musicology, The Key Concepts (New York: Routledge, 2005), 58.
  130. J. Peter Burkholder, Donald J. Grout and Claude V. Palisca, A History of Western Music, Seventh Edition, (New York: W.W. Norton & Company, Inc., 2006), 475.
  131. 131,0 131,1 Beard & Gloag, Musicology, 59.
  132. 132,0 132,1 Beard & Gloag, Musicology, 60.
  133. 133,0 133,1 133,2 Burkholder, Grout and Palisca, A History of Western Music, 475.
  134. Feldman, Noah (2005). Divided by God. Farrar, Straus and Giroux. стр. 29 ("It took John Locke to translate the demand for liberty of conscience into a systematic argument for distinguishing the realm of government from the realm of religion.")
  135. Feldman, Noah (2005). Divided by God. Farrar, Straus and Giroux. стр. 29. 
  136. Ferling (2000). стр. 158.
  137. Mayer (1994). стр. 76.
  138. Kayes (2008). стр. 10.
  139. Cogliano (2003). стр. 14.
  140. 140,0 140,1 140,2 Outram, 21.
  141. Chartier, 26.
  142. Chartier, 26, 26. Kant, "What is Enlightenment?"
  143. Outram, 23.
  144. Goodman, 3.
  145. Дарнтоново се дело примарно фокусира на француско просветитељство. Као резултат тога, његови се општи закључци не могу, без даљег истраживања, пресликати на остале културалне контексте.
  146. Darnton, The Literary Underground, 13.
  147. Darnton, The Literary Underground, 13, 17.
  148. Crébillon fils, quoted from Darnton, The Literary Underground, 17.
  149. Darnton, The Literary Underground, 19, 20.
  150. Darnton, "The Literary Underground", 21, 23.
  151. Darnton, The Literary Underground, 29
  152. Outram, 22.
  153. Darnton, The Literary Underground, 35–40.
  154. Outram, 17, 20.
  155. Darnton, "The Literary Underground", 16.
  156. from Outram, 19. See Rolf Engelsing, "Die Perioden der Lesergeschichte in der Neuzeit. Das statische Ausmass und die soziokulturelle Bedeutung der Lektüre", Archiv für Geschichte des Buchwesens, 10 (1969), cols. 944–1002 and Der Bürger als Leser: Lesergeschichte in Deutschland, 1500–1800 (Stuttgart, 1974).
  157. Tucker, David H. „History of publishing - Developments in the 18th century”. Encyclopædia Britannica. 
  158. Outram, 27–29
  159. Erin Mackie, The Commerce of Everyday Life: Selections from The Tatler and The Spectator (Boston: Bedford/St. Martin's, 1998), 16.
  160. See Mackie, Darnton, An Early Information Society
  161. In particular, see Chapter 6, "Reading, Writing and Publishing"
  162. See Darnton, The Literary Underground, 184.
  163. 163,0 163,1 Darnton, The Literary Underground, 135–147.
  164. Darnton, The Business of Enlightenment, 12, 13. Za detaljniji opis francuskog zakona o cenzuri vidi, Darnton, The Literary Underground
  165. Emma Spary, "The 'Nature' of Enlightenment" in The Sciences in Enlightened Europe, William Clark, Jan Golinski, and Steven Schaffer, eds. (Chicago: University of Chicago Press, 1999), 281, 282.
  166. See Thomas Laqueur, Making sex: body and gender from the Greeks to Freud (1990).
  167. Spary, 289–293.
  168. Israel, Radical Enlightenment, 142.
  169. Israel, Radical Enlightenment, 143, 144.
  170. Israel, Radical Enlightenment, 150, 151.
  171. Hotson, Howard (2007). Commonplace Learning: Ramism and Its German Ramifications 1543-1630. Oxford: Oxford University Press. 
  172. Eddy, Matthew Daniel (2013). „The Shape of Knowledge: Children and the Visual Culture of Literacy and Numeracy”. Science in Context. 26: 215—245. doi:10.1017/s0269889713000045. 
  173. Eddy, Matthew Daniel (2008). The Language of Mineralogy: John Walker, Chemistry and the Edinburgh Medical School, 1750-1800. Aldershot: Ashgate. 
  174. Elizabeth Williams, A Cultural History of Medical Vitalism in Enlightenment Montpellier (2003). стр. 50.
  175. Barrett, Peter (2004). Science and Theology Since Copernicus: The Search for Understanding. A&C Black. стр. 14. ISBN 978-0-567-08969-4. 
  176. Daniel Roche, France in the Enlightenment, (1998). стр. 420.
  177. Scruton, Roger (2001), A Short History of Modern Philosophy, Routledge, стр. 41, ISBN 978-0-415-26763-2 
  178. Roche, 515, 516.
  179. Jeremy L. Caradonna, "Prendre part au siècle des Lumières: Le concours académique et la culture intellectuelle au XVIIIe siècle", Annales. Histoire, Sciences sociales, vol.64 (mai-juin 2009), n.3, 633–662.
  180. Caradonna, 634–636.
  181. Caradonna, 653–654.
  182. „Royal Charters - First Charter (1662)”. The Royal Society. 
  183. Steven Shapin, A Social History of Truth: Civility and Science in Seventeenth-Century England, Chicago; London: University of Chicago Press, 1994.
  184. Steven Shapin and Simon Schaffer, Leviathan and the Air-Pump: Hobbes, Boyle, and the Experimental Life (Princeton: Princeton University Press, 1985), 5, 56, 57. Та иста жеља за више сведока довела је до покушаја репликовања експеримента на другим локацијама и развоја комплексне иконографије и књижевне технологије у покушају да прикажу визуални и писани доказ експериментирања. стр. 59–65.
  185. Shapin & Schaffer, 58, 59.
  186. Klein, Lawrence E. "Coffeehouse Civility, 1660-1714: An Aspect of Post-Courtly Culture in England." Huntington Library Quarterly 59.1 (1996): 30-51. JSTOR. Web. 10. decembar 2014. <http://www.jstor.org/stable/3817904>.
  187. Cowan, 90, 91.
  188. Klein, 35.
  189. Colin Jones, Paris: Biography of a City (New York: Viking, 2004), 188, 189.
  190. Darnton, Robert (2000). „An Early Information Society: News and the Media in Eighteenth-Century Paris”. 105#1. American Historical Review: 1—35. 
  191. This section is based on Donna T. Andrew, "Popular Culture and Public Debate: London 1780", This Historical Journal, Vol. 39, No. 2. (June 1996). стр. 405–423.
  192. Andrew, 406. Andrew gives the name as "William Henley", which must be a lapse of writing.
  193. From Andrew, 408.
  194. Andrew, 406–408, 411.
  195. Andrew, 412–415.
  196. Andrew, 422.
  197. J. A. Leo Lemay (2013). The Life of Benjamin Franklin, Volume 2: Printer and Publisher, 1730-1747. University of Pennsylvania Press. стр. 83—92. 
  198. Steven C. Bullock, "Initiating the Enlightenment?: Recent Scholarship on European Freemasonry", Eighteenth-Century Life, (1996) 20#1 pp. 81.
  199. Norman Davies, Europe: A History (1996) pp 634–635
  200. Margaret C. Jacob’s seminal work on Enlightenment freemasonry, Margaret C. Jacob, Living the Enlightenment: Free masonry and Politics in Eighteenth-Century Europe (Oxford University Press,) 1991 pp. 49.
  201. Margaret C. Jacob, "Polite worlds of Enlightenment," in Martin Fitzpatrick and Peter Jones, eds. The Enlightenment World (Routledge) (2004). стр. 272.-287.
  202. Roche, 436.
  203. Fitzpatrick & Jones, eds. The Enlightenment World pp. 281.
  204. Jacob. стр. 20, 73, 89.
  205. Jacob, 145–147.
  206. Reinhart Koselleck, Critique and Crisis. стр. 62, (The MIT Press,) 1988
  207. Thomas Munck, (1994). стр. 70.
  208. Diderot, Denis (1769). „D'Alembert's Dream” (PDF). 
  209. Margaret C. Jacob, Living the Enlightenment: Freemasonry and politics in eighteenth-century Europe (Oxford University Press, 1991.)
  210. Roche, 437.
  211. Jacob, 139. See also Janet M. Burke, “Freemasonry, Friendship and Noblewomen: The Role of the Secret Society in Bringing Enlightenment Thought to Pre-Revolutionary Women Elites”, History of European Ideas 10 no. 3 (1989): 283–94.
  212. Davies, Europe: A History (1996). стр. 634.–635.
  213. Richard Weisberger et al., eds., Freemasonry on both sides of the Atlantic: essays concerning the craft in the British Isles, Europe, the United States, and Mexico (2002)
  214. Robert R. Palmer, The Age of the Democratic Revolution: The struggle (1970). стр. 53.
  215. Neil L. York, "Freemasons and the American Revolution", The Historian Volume: 55. Issue: 2. (1993). стр. 315+.
  216. "The Encyclopedia of Diderot & D'Alembert Collaborative Translation Project." The Encyclopedia of Diderot & D'Alembert Collaborative Translation Project. N.p., n.d. Web. 17 Nov. 2014.
  217. Enlightenment (Stanford Encyclopedia of Philosophy), Plato.stanford.edu, 20. 8. 2010, Приступљено 17. 2. 2012 
  218. Downing, Lisa. "George Berkeley." Stanford University. Stanford University, 10. septembar 2004. Web. 16 novembar 2014.
  219. Feldstrauch, Christlieb (1790). „Beobachtungen über den Geist des Menschen und dessen Verhältniß zur Welt” (PDF). 
  220. Sabbatini, Renato. "The Discovery of Bioelectricity. Galvani and Volta." Sabbatini, R.M.E.: The Discovery of Bioelectricity. Galvani and Volta. The State University of Campinas, 1998. Web. 17. novembar 2014.
  221. Fieser, James. "David Hume." Internet Encyclopedia of Philosophy. N.p., n.d. Web. 17. novembar 2014.
  222. "The Relative Influence of European Writers on Late Eighteenth-Century American Political Thought", American Political Science Review 78,1 (March 1984), 189-197.

Литература[уреди]

  • Harrison, Lawrence E. (2012). Jews, Confucians, and Protestants: Cultural Capital and the End of Multiculturalism. Rowman & Littlefield. стр. 92. 
  • Becker, Carl L. The Heavenly City of the Eighteenth-Century Philosophers. (1932), a famous short classic
  • Bronner, Stephen. The Great Divide: The Enlightenment and its Critics (1995)
  • Burns, William. Science in the Enlightenment: An Encyclopædia (2003) 353pp
  • Chisick, Harvey. Historical Dictionary of the Enlightenment. 2005. 512 pp
  • Delon, Michel. Encyclopædia of the Enlightenment (2001) 1480pp
  • Dupre, Louis. The Enlightenment & the Intellectual Foundations of Modern Culture 2004
  • Gay, Peter. The Enlightenment: The Rise of Modern Paganism (1966, 2nd ed. 1995), 952 pp; excerpt and text search vol 1; The Enlightenment: The Science of Freedom, (1969 2nd ed. 1995), a highly influential study excerpt and text search vol 2;
  • Greensides F, Hyland P, Gomez O (ed.). The Enlightenment (2002)
  • Fitzpatrick, Martin et al., eds. The Enlightenment World. (2004). 714pp; 39 essays by scholars
  • Hazard, Paul. European thought in the 18th century: From Montesquieu to Lessing (1965)
  • Himmelfarb, Gertrude. The Roads to Modernity: The British, French, and American Enlightenments (2004) excerpt and text search
  • Israel, Jonathan. Democratic Enlightenment: Philosophy, Revolution, and Human Rights, 1750–1790 (2011), 1152pp; intellectual history focused on radicalism
  • Jacob, Margaret Enlightenment: A Brief History with Documents 2000
  • Kors, Alan Charles. Encyclopædia of the Enlightenment (4 vol. 1990; 2nd ed. 2003), 1984pp excerpt and text search
  • Munck, Thomas. Enlightenment: A Comparative Social History, 1721–1794 England. (1994)
  • Outram, Dorinda. The Enlightenment(1995) 157pp excerpt and text search
  • Outram, Dorinda. Panorama of the Enlightenment (2006), emphasis on Germany; heavily illustrated
  • Porter, Roy (2001). The Enlightenment (2nd изд.). ISBN 978-0-333-94505-6. 
  • Petitfils, Jean-Christian (2005). Louis XVI. Perrin. ISBN 978-2-7441-9130-5. 
  • Sarmant, Thierry (2012). Histoire de Paris: Politique, urbanisme, civilisation. Editions Jean-Paul Gisserot. ISBN 978-2-755-803303. 
  • Reill, Peter Hanns, and Wilson, Ellen Judy. Encyclopædia of the Enlightenment. (2nd ed. 2004). 670 pp.
  • Schmidt, James “Inventing the Enlightenment: Anti-Jacobins, British Hegelians, and the ‘Oxford English Dictionary,’” Journal of the History of Ideas 64, no. 3 (July 2003): 421–43 [1].
  • Yolton, John W. et al. The Blackwell Companion to the Enlightenment. (1992). 581 pp.

Наменске студије[уреди]

  • Aldridge, A. Owen (ed.). The Ibero-American Enlightenment (1971).
  • Andrew, Donna T. "Popular Culture and Public Debate: London 1780". The Historical Journal, Vol. 39, No. 2. (June 1996). стр. 405–423. in JSTOR
  • Brewer, Daniel. The Enlightenment Past: reconstructing 18th-century French thought. (2008).
  • Broadie, Alexander. The Scottish Enlightenment: The Historical Age of the Historical Nation (2007)
  • Broadie, Alexander. The Cambridge Companion to the Scottish Enlightenment (2003) excerpt and text search
  • Bronner, Stephen. Reclaiming the Enlightenment: Toward a Politics of Radical Engagement, 2004
  • Brown, Stuart, ed. British Philosophy in the Age of Enlightenment (2002)
  • Buchan, James. Crowded with Genius: The Scottish Enlightenment: Edinburgh's Moment of the Mind (2004) excerpt and text search
  • Campbell, R.S. and Skinner, A.S., (eds.) The Origins and Nature of the Scottish Enlightenment, Edinburgh, 1982
  • Cassirer, Ernst. The Philosophy of the Enlightenment. 1955. a highly influential study by a neoKantian philosopher excerpt and text search
  • Chartier, Roger. The Cultural Origins of the French Revolution. Translated by Lydia G. Cochrane. Duke University Press, 1991.
  • Cowan, Brian, The Social Life of Coffee: The Emergence of the British Coffeehouse. New Haven: Yale University Press, 2005
  • Darnton, Robert. The Literary Underground of the Old Regime. (1982).
  • Europe in the age of enlightenment and revolution. New York: The Metropolitan Museum of Art. 1989. ISBN 978-0-87099-451-7. 
  • Edelstein, Dan. The Enlightenment: A Genealogy (University of Chicago Press; 2010) 209 pages
  • Golinski, Jan. "Science in the Enlightenment, Revisited," History of Science (2011) 49#2 pp 217–231
  • Goodman, Dena. The Republic of Letters: A Cultural History of the French Enlightenment. (1994).
  • Hesse, Carla. The Other Enlightenment: How French Women Became Modern. Princeton: Princeton University Press, 2001.
  • Hankins, Thomas L. Science and the Enlightenment (1985).
  • Israel, Jonathan I. Enlightenment Contested: Philosophy, Modernity, and the Emancipation of Man 1670–1752 (2008)
  • Israel, Jonathan. Radical Enlightenment: Philosophy and the Making of Modernity, 1650–1750. (2001).
  • Israel, Jonathan. A Revolution of the Mind - Radical Enlightenment and the Intellectual Origins of Modern Democracy. (2009).
  • May, Henry F. The Enlightenment in America. 1976. 419 pp.
  • Melton, James Van Horn. The Rise of the Public in Enlightenment Europe. (2001).
  • Porter, Roy. The Creation of the Modern World: The Untold Story of the British Enlightenment. 2000. 608 pp. excerpt and text search
  • Redkop, Benjamin. The Enlightenment and Community, 1999
  • Reid-Maroney, Nina. Philadelphia's Enlightenment, 1740–1800: Kingdom of Christ, Empire of Reason. 2001. 199 pp.
  • Roche, Daniel. France in the Enlightenment. (1998).
  • Sorkin, David. The Religious Enlightenment: Protestants, Jews, and Catholics from London to Vienna (2008)
  • Staloff, Darren. Hamilton, Adams, Jefferson: The Politics of Enlightenment and the American Founding. 2005. 419 pp. excerpt and text search
  • Till, Nicholas. Mozart and the Enlightenment: Truth, Virtue, and Beauty in Mozart's Operas. 1993. 384 pp.
  • Tunstall, Kate E. Blindness and Enlightenment. An Essay. With a new translation of Diderot's Letter on the Blind (Continuum,) 2011
  • Venturi, Franco. Utopia and Reform in the Enlightenment. George Macaulay Trevelyan Lecture, (1971)

Примарни извори[уреди]

  • Broadie, Alexander, ed. The Scottish Enlightenment: An Anthology (2001) excerpt and text search
  • Diderot, Denis. Rameau's Nephew and other Works" (2008) excerpt and text search.
  • Diderot, Denis. "Letter on the Blind" in Tunstall, Kate E. Blindness and Enlightenment. An Essay. With a new translation of Diderot's Letter on the Blind (Continuum,) 2011
  • Diderot, Denis. The Encyclopédie of Diderot and D'Alembert: Selected Articles (1969) excerpt and text search
  • Gay, Peter, ed. The Enlightenment: A Comprehensive Anthology (1973) [2]
  • Gomez, Olga, et al. eds. The Enlightenment: A Sourcebook and Reader (2001) excerpt and text search
  • Kramnick, Issac, ed. The Portable Enlightenment Reader (1995) excerpt and text search
  • Schmidt, James, ed. What is Enlightenment?: Eighteenth-Century Answers and Twentieth-Century Questions (1996) excerpt and text search

Спољашње везе[уреди]