Кољиво

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Кољиво

Кољиво или панаија (ријечи грчког поријекла), кувана пшеница — бјелија, заслађена и с додацима ароматничних зачина. За умрлу дјецу кува се пиринач. Служи се у склопу и српског народног обичаја приликом слава, сахрана и даћа — помена покојника.[1]

Вук Караџић о кољиву[уреди]

Вук Стефановић Караџић кољиво помиње и као послужење за славу.[2]

Поријекло обичаја[уреди]

Овај народни обичај је настао у паганству много прије настанка хришћанства. Употреба кољива одржала се преко цркве, према грчком култу мртвих. Хришћанство га је прихватило и канонизовало.[1]

Народни обичај[уреди]

Кољиво се спрема на дан сахране покојника и за вријеме обиљежавања године дана од његове смрти, даће. Понегде, само изузетно, спрема се за прославу крсног имена — слава.[1]

Кољиво не кувају жене које имају сву живу дјецу. У градовима се кувана пшеница згњечи и замијеси као тијесто. Прелива се унакрсно вином, а у средини се забоде запаљена свијећа. Окуша се прије јела и пића која се служе у даћама. Од ње се мало остави и за покојников гроб.[1]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Група аутора, Српски митолошки речник, НОЛИТ, Београд, 1970.г.
  2. ^ Стефановић Караџић В, Српски рјечник, НОЛИТ, Београд, 1972.г.