Кутригури

С Википедије, слободне енциклопедије
Понтик–Каспијске степе

Кутригури су припадници хуно-прабугарских племена који су у 5. веку и 6. веку живели у степама североисточно од Црног мора и источно од реке Дон. У ранијем периоду су били у источном делу Хунског царства северно од Кавказа.

Кутригури су били турски номадски коњаници који су цветали у понтско-каспијској степи у 6. веку нове ере. Источно од њих су били слични Утигурима и обе групе су вероватно биле блиско повезане са Бугарима.[1] Ратовали су са Византијским царством и Утигурима. Крајем 6. века апсорбовали су их панонски Авари под притиском Турака.

Порекло[уреди | уреди извор]

Почели су да јачају после потчињавања једног дела Хуно-Прабугара Аварима. Хуно-Прабугари који су остали под владавином Утигура, првог Сандилчовог сина, су остали у историји познати као Утигури, а Хуно-Прабугари којима је владао Кутригур, а које су потчинили Авари остали су забележени у историји као Кутригури.

Историја[уреди | уреди извор]

Кутригури је помињао Бар Хебреус (Bar Hebraeus) у 6. веку у контексту освајања са Имаон планина (Imaon Mountains). Помињу се и у хроникама, које је у 12. веку написао антиохијски патријарх Михајло Сиријац (Michael the Syrian).[2]

Били су под утицајем Гоктурских кланова (Göktürks), а у 7. веку су се полако повлачили према горњој Волги падајући под разне утицаје и власт. Од тада су се све мање помињали и нестали су са историјске позорнице.

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Peter Benjamin Golden (1990), „The peoples of the south Russian steppes”. The Cambridge History of Early Inner Asia. Cambridge University Press. стр. 256—284. ISBN 9781139054898. doi:10.1017/CHOL9780521243049.011. „Негде око 463. године нове ере покренута је серија номадских миграција у Унутрашњој Азији... Археолошки и литерарни докази нам дозвољавају да домовину ових придошлица, Огурских племена, сместимо у Западни Сибир и казахстанске степе... Огури су били део велике турске племенске групе познате у кинеским изворима као Тиех-ле, који су се налазили иу унутрашњој Азији. Флуидност ситуације у степама огледа се у нашим изворима, калеидоскопу распада и реформисања племенских заједница. Иако су неки од претходника ове важне миграције још увек нејасни, нема сумње да су племена 0гхур сада постала доминантни елемент у понтско-каспијским степама. Израз Огур је означавао „групу сродних племена, племенску заједницу” и личности у њиховим етнонимима: Оногур, Сарагхур, итд. Језик ових огурских племена, који је данас опстао само у Чувашу, био је различит од језика обичног турског. У 480. налазимо наше најраније чврсто обавештење о Бугарима („мешовити“), великом конгломерату Огурских, Хунских и других елемената. Поред тога, имамо извештаје о активностима Кутригура и Утригура који се у нашим изворима појављују под сопственим именима, као „Хуни“, а можда чак и као „Бугари“. Њихов прецизан однос са овим последњим не може се са сигурношћу утврдити, али сва тројица очигледно потичу из истог хуно-огурског миљеа.. 
  2. ^ В. Златарски, Известието на Михаил Сирийски за преселението на българите. Том V: Избрани произведения, София, 1972, pp. 52. (Белешка Михајла Сиријца о миграцији Бугара. Одабрани радови, књига 5, Софија, 1972, pp. 52)