Прабугари

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Прабугари, Булгари или врло ретко Болгари, су били туркијска полу-номадска племена која су живела на просторима Централне Азије, а у 2. веку населила се око реке Волге и на севернокавкаским степама. Доласком Прабугара на тло Балкана дошло је до етногенетског мешања са Трачанима и Словенима и настанка данашњих Бугара. Домовина Прабугара су били скитскијске земље у данашњој Украјини, Русији, Казахстану, Киргистану, Авганистану, Ирану, Пакистану, Таџикистану и Узбекистану.

Етногенеза и лингвистика[уреди]

Прабугарске руне
Реконструкција Прабугара
Прапостојбина Прабугара, Хиндукуш и Памир, извор је мапа Централне Азије из јерменског географског атласа ‘Ashharatsuyts’ (из 5-7 века). Реконструкција академика С. Т. Еремијана.
Призор из битке код Ришког прелаза (Стара планина). Прабугари убијају византијске војнике.

Порекло етнонима Булгар, ко је био оригинални назив за Прабугаре, је нејасно, па зато за њега има више претпоставки. Једна е да реч долази од реке Волге, где су били једно време Прабугари насељени. Такође реч булга (куна) означава животињу чијим крзном су Прабугари трговали у својој прадомовини — Централној Азији. Према бугарским историчарима термин Прабугари означава несловенски народ Бугара, па се тако та реч употребљава у Бугара који говоре словенским језиком. Резултат словенизације и похришћавања у 9. веку је био и преименовање термина Булгари у Бугари.

Оригинални језик Прабугара је данас изумро.

Иранска теорија говори, да језик Прабугара потиче из сатемске (иранске) групе и да су они иранско племе а турцизме у њиховом језику објашњавају хунском војном превлашћу. Бугарски лингвисти се више ослањају на ту теорију, која је код лингвиста и боље аргументована. По тој теорији, Прабугари долазе из планинског венца Хиндукуша и Памира[1], а њихов бог Тангра је истог порекла као и сумерски бог Дингир (сумерски: 𒀭, Cuneiform sumer dingir.jpg, касније B010ellst.png)[2].

Неки ипак сматрају да је тај језик био из групе туркијских језика и квалификован као прабугаро-туркијски језик, чији једини ближњи је преживели чувашки језик на Уралу. Језик Прабугара је данас очуван на неким каменим записима [3]. На тим каменим записима се налазе и неке речи који потврђују туркијски извор прабугарског језика (таркан, боритаркан, ичергубоил, кан).

Прабугари су користили и 12-годишњи циклични календар. Главно божанство су називали Тангра, које је било врло познато и код осталих туркијских племена.

Досељавање у Европу[уреди]

Крајем 2. века део Прабугара преселио се у Источну Европу, тачније око Кавказа између реке Дњестар и Волге — Волшки Прабугари. Први пут су поменути у неком римском летопису 354. Између 351. и 389. део Прабугара је прешао Кавказ и населио се у Јерменији. Топоними показују, да су и остали али су се асимиловали са Јерменима. Због притиска Хуна у 4. веку, део Прабугара се одселио из Централне Азије и населио око Дона, где су били и бољи животни услови. При томе су наводно асимиловали тамошње остатке Сармата. Неки Прабугари остају на тим местима, док се остали насељавају са Хунима у Панонији. Тамо су били између 377. и 453. учесници хунских пустошења по централној и Западној Европи. Након смрти хунског поглавара Атиле, Прабугари се насељавају у југоисточни део Европе.

Културни утјецај[уреди]

Становништво источнобалканског типа заузима области на истоку од Искре и од развођа између Искре и реке Марице (доњодунавска плоча), слив Марице са Тракијом и долине планина Родопи и Пирина, које су отворене према Егејском мору. Његова је права колевка доњодунавска плоча. Ту се формирао словенски народ Бугари, где се је развила бугарска држава.

Утицај географске средине[уреди]

Доњодунавска плоча је једноставна област, много слабије израженог рељефа него остали делови полуострва, врло оскудна шумама и великим делом са степском климом. То је учинило да је њено становништво, насељено још почетком средњег века, постало земљорадничко. Она је допринела утврђивању централне власти која је била способна да одржи круту стегу, али је доцније исто тако привукла страног освајача. Због свога географског положаја ова је област одржала везе са Византијом и Малом Азијом, са јужном Русијом и са туркијским народима. Њена се је историја стално мешала са историјом ових земаља и народа. Словенима који су заузели доњнодунавску плочу придолазили су једно за другим Прабугари, Кумани, Печенези и Татари Златне Хорде, који су се мање или више утопили у ово словенско становништво. Више него све остало балканско становништво Бугари су имали да се боре са Византијом и на њих је најпре наишла турска најезда. Исто су се тако међу њима населиле Османлије у највећем броју. Због оваквог географског положаја Бугари нису захваћени ни културним утецајем Ренесансе, који се осетио код Јужних Словена на западу. Напротив, више него сви остали Бугари су прожети турско-источњашким утицајима. Док су њихови западни суседи били под влашћу Турске, Млетака и Аустро-угарске, они су сви остали само под турском влашћу. Услед тода, цивилизација Бугара је остала једноставнија. Томе ваља додати, да су они готово сви православне вере.

Фолклор[уреди]

Уместо лаког и широког одела Јужних Словена на западу људи носе тешко одело од шајка, неукусно скројено али топло. То је најтоплије одело на балканском полуострву. Чак се и лети топло одевају шта даје утисак са виском азијским заравнима. Иако Бугари и Јужни Словени на западу имају заједничку језичку основу, између бугарског и српског језика има разлика. Оне су резултат различног развитка који је настао од почетка средњег века. Другачије је и дружтвено уређење, нарочито, после најезде Турака, вероватно је било друкчије још у доба бугарске државе у средњем веку.

Слава, племена и преци[уреди]

У Бугарској нема племена и задруга, а то је имало очевидних последица за породични живот. Бугари немају Славе и не сећају се својих далеких предака.

Етничка стапања народа[уреди]

Велика Бугарска (650)
Миграција Прабугара у 7. веку
Крум напада Византијску војску (813)

Међу Словене на доњодунавској плочи су дошле многе групе становништва туркијског порекла, а најпре Прабугари. То је био азијски народ, сродан Хунима, Аварима, Куманима и Печенезима. Напустившки Азију заджали су се на Волги, где су основали државу Велике Бугарске, а затим и Поволшку Бугарску. Један део ових Прабугара се је поновно одселио према југозападу и после многих пустоловина и дужег боравка на левој обали Дунава населио се на другој обали ове реке где је основао Прво бугарско царство. Бугарски канови су били неограничени господари, одвојени од својих поданика и врло строгим источњачким дворским прописима. Имали су врло дисциплиновану војску. Пошто су наметнули своју власт доњодунавским Словенима, појачали су ову војску прикупљајући је у новој средини и почели су се ширити на Балканском полуострву. Ови су се номади претопили у Словене усред укрштања са њима, нарочито бавећи се земљорадњом и усвојивши начин живота доњодунавске плоче. Поред тога усвојили су исто тако и њихов језик, али су Прабугари дали Бугарима своје име и нешто од менталитета.

У првом периоду своје историје, од 681. године до цара Бориса I (владање 852-889), Прабугари су господарили судбином ове заједнице, под кановима Аспарухом, Тервелом, Кормесијом, Севаром, Кормисошом, Винехом, Телецом, Савином, Умором, Токтуом, Паганом, Телеригом, Кардамом, Крумом, Омуртагом, Маламиром и Персијаном. Покорени Словени нису имали никаква удела у државним пословима. Превласт Прабугара, већ увелико пословењених, осећа се и после смрти цара Симеона I; за време малолетства његовог сина Петра I Бугарског је управљао Прабугарин Сурвусул. Најезда Кумана и Печенега у 11. веку је мало изменила словенско-прабугарску мешавину. Они су се раширили чак и западно од реке Искаре, у један део од шопских крајева. Године 1048. је печењешки кан Кеген (или Келен) са 20 тисућа војника примио хришћанство и настанио се у сред Славо-Прабугара, у околини Силистре. Године 1064. Кумани пређу Дунав и око 60.000 од њих се насели у Северној Бугарској и у околини Пловдива и Једрена. Многи су се Кумани раширили по Добруџи, Северна Бугарска је било скоро покумањена, и слив реке Марице су испунили Кумани. Примивши хришћанство Кумани и Печенези су се полако пословењавали. За време бугарских царева влашког порекла, Јована Асена I и Петра IV (владар 1185-1197), још увек држали у компактним масама и чинили велики део бугарске војске. Чак и 1206. године је бугарска војска цара Калојана била састављена готово једино од Кумана. Десељени Кумани су били врло моћни још и у 13. веку. Један од њихових вођа, Ђорђе I Тертер, крунисан је 1280. године за бугарскога цара. Али други претенденти, помогнути од Татара Златне хорде продрли су у Бугарску и цар Ђорђе I Тертер је био приморан да уда своју кћер за сина хана Ногаја и да плаћа данак (1285) У ово време, 1290. године[4][5][6], бојар Шишман, куманског порекла, основао је видинску краљевину и постао Михајло III Шишман.

На Балкану и на Родопима је утвђено и присуство Влаха, који су били многобројни још у 11. веку и у 12. веку. Они су били појачање Византије, које је населио цар Алексије I Комнин (период владања 1081-1118). Тада је поред Влаха населио и Јермене. Балкански Власи, који су тада чинили вероватно компактну масу, устали су против Византије у 12. веку и са Бугарима су основали влашко-бугарску краљевину династије Асена. Његов брат Калојан је у Трнову крунисан од изасланика папе Иноћентија III, као dominus blacorum et bulgarorum[7] (Владар Влаха и Бугара). У Средњој гори и у Родопима је још у 18. веку било влашких села, која су касније побугарена и тамо данас има много номадских Џинцара. Тако је велики број бугарских породица, нарочито на Балкану и у Средњој гори, несумљиво влашког порекла. Иначе се чини да је становништво ових двеју области сачувало више словенскога и да је мањи утицај туркијских елемената. Најзад, источнобалканско становништво је примило у себе и многобројне Грке, Јермене, Сирце који су већ живели у овим областима или су тамо дошли у току средњег века и за време турске управе, нарочито у маричком сливу.

Владари[уреди]

Примањем хришћанске вере владари су добили словенске називе кнез, цар. Први владар који је ујединио прабугарска племена је био кан Кубрат, који је 632. основао каганат - Стару Велику Бугарску.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Peter Dobrev, The language of the Asparukh and Kuber Bulgars, Vocabulary and grammar, Приступљено 23. 4. 2013.
  2. ^ “Надписи и алфавит протобулгар”, Петар Добрев: второе (TANGRA) восходит к тому же корню, что и шумерское Dingir
  3. ^ Proto-Bulgarian Epigraphic Monuments Vesselin Beshevliev (Издателство на Отечествения фронт, София, 1981), Приступљено 23. 4. 2013.
  4. ^ F.Chandalon:Jean Comnene et Manel I Comnene (Pariz, 1912). стр. 48-51,324
  5. ^ K.Jiriček:Einige Bemerkungen uber die Uberreste der Petchenegen und Kumanen,sowte uber die Volkerschaften der sog. Gagauzi und Šurgači (Praga 1889)
  6. ^ G.Songeon:Historie de Bulgarie (Pariz 1913),p. 247
  7. ^ Alexandru Madgearu:The Asanids,p.128 ISBN 978-90-04-33319-2

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]