Прабугари

Из Википедије, слободне енциклопедије

Прабугари (буг. Прабългари, лат. Bulgares, грч. Βoύλγαρoί, татарски језик Bolğarlar) или Булгари, је модерни назив за туркијски народ, претходнике данашњих Бугара, који су живели на просторима централне Азије, а у 2. веку населили се око реке Волге и на севернокавкаским степама. Доласком Протобугара на тло Балкана дошло је до етногенетског мешања са Словенима и настанка данашњих Бугара. Домовина Прабугара су били данашњи Таџикистан и Авганистан (Туран).

Етногенеза и лингвистика[уреди]

Протобугарске руне
Реконструкција Протобугара
Прапостојбина Протобугара, Хиндукуш и Памир, извор је мапа централне Азије из јерменског географског атласа ‘Ashharatsuyts’ (из 5-7 века), реконструкција академика С. Т. Еремијана.
Призор из битке код Ришког прелаза (Стара планина). Бугари убијају византијске војнике.

За порекло речи бугар има више теорија. По теорији реч долази од реке Волге, где су били једно време Прабугари насељени. Такође реч булга (куна) означава животињу чијим крзном су Прабугари трговали у својој прадомовини – централној Азији. Према бугарским историчарима термин Прабугари означава несловенски народ Бугара, па се тако та реч употребљава у Бугара који говоре словенским језиком. Резултат словенизације и похришћавања у 9. веку је био и преименовање термина Булгари у Бугари.

Оригинални језик Прабугара је данас изумро.

Иранска теорија говори, да потиче језик Прабугара из сатемске (иранске) групе и да су они иранско племе а турцизме у њиховом језику објашњавају хунском војном превлашћу. Бугарски лингвисти се више ослањају на ту теорију, која је код лингвиста и боље аргументована. По тој теорији, Прабугари долазе из планинског венца Хиндукуша и Памира[1], а њихов бог Тангра је истог порекла као и сумерски бог Дингир (сумерски: 𒀭, Cuneiform sumer dingir.jpg, касније B010ellst.png)[2].

Неки ипак сматрају да је тај језик био из групе туркијских језика и квалификован као бугарско-туркијски језик, чији једини ближњи је преживели чувашки језик на Уралу. Језик Прабугара је данас очуван на неким каменим записима [3]. На тим каменим записима се налазе и неке речи који потврђују турски извор прабугарског језика (таркан, боритаркан, ичергубоил, кан).

Прабугари су користили и 12-годишњи циклични календар. Главно божанство су називали Тангра, које је било врло познато и код турских племена.

Досељавање у Европу[уреди]

Крајем 2. века део Прабугара преселио се у источну Европу, тачније око Кавказа између реке Дњестар и Волге - Волшки Бугари. Први пут су поменути у неком римском летопису 354. Између 351. и 389. део Прабугара је прешао Кавказ и населио се у Јерменији. Топоними показују, да су и остали али су се асимиловали са Јерменима. Због притиска Хуна у 4. веку, део Прабугара се одселио из централне Азије и населио око Дона, где су били и бољи животни услови. При томе су наводно асимиловали тамошње остатке Сармата. Неки Прабугари остају на тим местима, док се остали насељавају са Хунима у Панонији. Тамо су били између 377. и 453. учесници хунских пустошења по централној и западној Европи. Након смрти хунског поглавара Атиле, Прабугари се насељавају у југоисточни део Европе.

Културни утјецај[уреди]

Становништво источнобалканског типа заузима области на истоку од Искре и од развођа између Искре и реке Марице (доњодунавска плоча), слив Марице са Тракијом и долине планина Родопи и Пирина, које су отворене према Егејском мору. Његова је права колевка доњодунавска плоча. Ту се формирао словенско-бугарски народ, где се је развила бугарска држава.

Утецај географске средине[уреди]

Доњодунавска плоча је једноставна област, много слабије израженог рељефа него остали делови полуострва, врло оскудна шумама и великим делом са степском климом. То је учинило да је њено становништво, насељено још почетком средњег века, постало земљорадничко. Она је допринела утврђивању централне власти која је била способна да одржи круту стегу, али је доцније исто тако привукла страног освајача. Због свога географског положаја ова је област одржала везе са Византијом и Малом Азијом, са јужном Русијом и са туранским народима. Њена се је историја стално мешала са историјом ових земаља и народа. Словенима који су заузели доњнодунавску плочу придолазили су једно за другим турансњки Бугари, Печенези, Кумани и Татари Златне Хорде, који су се мање или више утопили у ово словенско становништво. Из овога је произишла у етничком саставу између источнобалканског типа и осталих Јужних Словена. Више него све остало балканско становништво они су имали да се боре са Византијом и на њих је најпре наишла турска најезда. Исто су се тако међу њима населиле Османлије у највећем броју. Као последицу оваквог географског положаја бугарска је историја, мада понекад сјајна, имала и тамне, често трагичне стране, од кана Аспаруха и Крума до Стефана Стамболова. Суров је био средњевековни бугарски бојар; још суровији био и остао је сељак источнобалканског типа. Са другим Јужним Словенима нису одржавали тешње везе. Ове су се везе појавиле тек у доба највечег ширења Бугарске. Због оваквог географског положаја Бугари нису захваћени ни културним утецајем Ренесансе, који се осетио код Јужних Словена на западу. Напротив, више него сви остали Бугари су прожети турско-источњашким утицајима. Док су њихови западни суседи били под влашћу Турске, Млетака и Аустро-угарске, они су сви остали само под турском влашћу. Услед тода, цивилизација Бугара је остала једноставнија. Томе ваља додати, да су они готово сви православне вере.

Психофизичке особине[уреди]

Монголоидно око руског Калмика (према француског антропологу Жосефу Деникеру)

На истоку реке Искра и вароши Ихтиман у Бугарској јављаа велики број лица монголоидног типа. Са померањем према Црном мору утолико је овај тип изразитији. Док су динарски људи на западу врло високи, они су са Шкотима и неким алпијским планинама људи највишега раста у Европи. Раст се источно од реке Искре смањује, али су сељаци темељне грађе и развијених мишића (у Србији такве зову токмацима). Плави и смеђи са белом кожом су код њих све ређи. Кожа лица им је црно-жућкасте масти, коса и бркови црносјајне боје, а очи црнкасте и смеђе. Имају истакнуте јагодице, широк доњи део лица, врло развијене вилице, очи често примакнуте и дубоко увучене испод обрвских лукова.

Фолклор[уреди]

Уместо лаког и широког одела Јужних Словена на западу људи носе тешко одело од шајка, неукусно скројено али топло. То је најтоплије одело на балканском полуострву. Чак се и лети топло одевају шта даје утисак са виском азијским заравнима. Иако Бугари и Јужни Словени на западу имају заједничку језичку основу, између бугарског и српског језика има разлика. Оне су резултат различног развитка који је настао од почетка средњег века. Другачије је и дружтвено уређење, нарочито, после најезде Турака, вероватно је било друкчије још у доба бугарске државе у средњем веку.

Слава, племена и преци[уреди]

У Бугарској нема племена и задруга, а то је имало очевидних последица за породични живот. Бугари немају Славе и не сећају се својих далеких предака.

Етничка стапања народа[уреди]

Велика Бугарска (650)
Миграција Бугара у 7. веку
Крум напада Византијску војску (813)

Међу Словене на доњодунавској плочи су дошле многе групе становништва туранског порекла, а најпре Бугари. То је азијски народ, сродан Татарима, Хунима, Аварима и Печенезима. Напустившки Азију заджали су се на Волги, где се њихова држава звала Велика Бугарска или Црна Бугарска. Ова је држава постојала још у 15. веку. Један део ових Бугара се је поновно одселио према југозападу и после многих пустоловина и дужег боравка на левој обали Дунава населио се на другој обали ове реке. Бугарски канови су били неограничени господари, одвојени од својих поданика и врло строгим источњашким дворским прописима. Имали су врло дисциплинирану војску. Пошто су наметнули своју власт доњодунавским Словенима, појачали су ову војску прикупљајући је у новој средини и почели су се ширити на балканском полуострву. Ови су се номади претопили у Словене усред укрштања са њима, нарочито бавећи се земљорадњом и усвојивши начин живота доњодунавске плоче. Поред тога усвојили су исто тако и њихов језик али су турански Бугари дали Словенима своје име и нешто од менталитета.

У првом периоду своје историје, од 660. године до цара Бориса I (владање 852-889), турански су Бугари господарили судбином ове заједнице, под кановима Аспарухом, Тервелом, Крумом и Омуртагом. Покорени Словени нису имали никаква удела у државним пословима. Превласт Туранаца, већ увелико пословењених, осећа се и после смрти цара Симеона I; за време малолетства његовог сина Петра I Бугарског је управљао Туранац Сурвусул. Нова монголска најезда, најезда Печенега и Кумана у 11. веку је изменила словенско-бугарску мешавину. Они су се раширили чак и западно од реке Искаре, у један део од шопских крајева. Ово је била нека врста подмлађивања монголских утицаја. Године 1048. је печењешки кан Кеген (или Келен) са 20 тисућа војника примио хришћанство и настанио се у сред Славо-Бугара, у околини Силестре. Године 1064. многобројни Кумани пређу Дунав, око 60.000 од њих се насели у северној Бугарској и у околини Пловдива и Једрена. Многи су се Кумани раширили по Добруџи. Северна Бугарска је било скоро покумањена, и слив реке Марице су испунили Кумани. Примивши хришћанство Кумани и Печенези су се полако пословењавали. За време бугарских царева влашког порекла, Јована Асена I и Петра IV (владар 1185-1197), још увек држали у компактним масама и чинили велики део бугарске војске. Чак и 1206. године је бугарска војска цара Калојана била састављена готово једино од Кумана. Десељени Кумани су били врло моћни још и у 13. веку. Један од њихових вођа, Ђорђе I Тертер, крунисан је 1280. године за бугарскога цара. Али други претенденти, помогнути од Татара Златне хорде продрли су у Бугарску и цар Ђорђе I Тертер је био приморан да уда своју кћер за сина хана Ногаја и да плаћа данак (1285) У ово време, 1290. године[4][5][6], бојар Шишман, куманског порекла, основао је видинску краљевину и постао Михајло III Шишман.

Треће примање туранске примесе почиње турском најездом (1361-1396). У Бугарској је, у пределу Делиормана (Лудогорје), већ било татарског становништва, сродног Турцима, али су се прави Турци населили за време Османског царства. Осим тога је извршено мешање овога становништва и поисламљених Бугара који су заборавили словенски језик. Почетком 14. века су Турци и татари превлађивали источно од реке Јантре, а готово у свима варошима северно и јужно од Балкана Турци су били у већини. Овај се господарећи слој измешао са бугарским становништвом, али су потчињени Бугари подржавајући њему примамили његове навике и обичаје.

Словенско-бугарска мешавина се у средњем веку јасно разликовала од других Јужних Словена. Нарочито је падала у очи затворена боја коже. У српском фолклору се Бугарин увек зове црни Бугаринче[7][8]. И само бугарско становништво (например у околини Разграда) разликује још и данас црне и беле Бугаре. Јужнословенски фолклор сматра Бугаре и у психичком погледу за сасвим другу групу. Претапање Кумана и Печенега није још потпуно завршенно. На њихове последње остатке се налази у источној Бугарској и у Тракији; Гагаузи и Сургучи, хришћани труског језика. Друго је значајно претапање било претапање старијег становништва, Трачана, који су у почетку средњег века захватили велике просторије источног дела полуострва и равнице на обема обалама Дунава, Балкан и Родопе и пружали се до Мале Азије. Тачнијих података којим би могли пратити пословењивања немамо.

На Балкану и на Родопима је утвђено и присуство Влаха, који су били многобројни још у 11. веку и у 12. веку. Они су били појачање Византије, које је населио цар Алексије I Комнин (период владања 1081-1118). Тада је поред Влаха населио и Јермене. Балкански Власи, који су тада чинили вероватно компактну масу, устали су против Византије у 12. веку и са Бугарима су основали влашко-бугарску краљевину династије Асена. Његов брат Калојан је у Трнову крунисан од изасланика папе Иноћентија III, као dominus blacorum et bulgarorum[9] (Владар Влаха и Бугара). У Средњој гори и у Родопима је још у 18. веку било влашких села, која су касније побугарена и тамо данас има много номадских Џинцара. Тако је велики број бугарских породица, нарочито на Балкану и у Средњој гори, несумљиво влашког порекла. Иначе се чини да је становништво ових двеју области сачувало више словенскога и да је мањи утицај туранских елемената. Најзад, источнобалканско становништво је примило у себе и многобројне Грке, Јермене, Сирце који су већ живели у овим областима или су тамо дошли у току средњег века и за време турске управе, нарочито у маричком сливу.

Закључак[уреди]

Бугари су, дакле, у погледу етничког састава разликују од других Јужних Словена. Они су поглавито производ мешавине са разним народима туранског порекла и тако чине словенско-туранску групу. Они се чак, по неким особинама, толико разликују од других Словена на балканском полуострву, да се покушавало не рачунати их у Словене. Они сами увиђају ове разлике и њихови су научници по који пут предлагали да се сматрају за турански народ. Крај свих разлика језик их у сваком случају везује за Јужне Словене.

Владари[уреди]

Примањем хришћанске вере владари су добили словенске називе кнез, цар. Први владар који је ујединио прабугарска племена је био кан Кубрат, који је 632. основао каганат - Стару велику Бугарску.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Peter Dobrev, The language of the Asparukh and Kuber Bulgars, Vocabulary and grammar, Приступљено 23. 4. 2013.
  2. “Надписи и алфавит протобулгар”, Петар Добрев: второе (TANGRA) восходит к тому же корню, что и шумерское Dingir
  3. Proto-Bulgarian Epigraphic Monuments Vesselin Beshevliev (Издателство на Отечествения фронт, София, 1981), Приступљено 23. 4. 2013.
  4. F.Chandalon:Jean Comnene et Manel I Comnene (Pariz, 1912). стр. 48-51,324
  5. K.Jiriček:Einige Bemerkungen uber die Uberreste der Petchenegen und Kumanen,sowte uber die Volkerschaften der sog. Gagauzi und Šurgači (Praga 1889)
  6. G.Songeon:Historie de Bulgarie (Pariz 1913),p. 247
  7. Брезнички записи (Пљевља, 1990)
  8. Crni Bugarine - Peščanik
  9. Alexandru Madgearu:The Asanids,p.128 ISBN 978-90-04-33319-2

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]