Лагранжева функција

С Википедије, слободне енциклопедије

Када се решава проблем кретања система више тела, користи се Лагранжев формализам који упрошћава праћење еволуције система. Тачније, користе се једначине:

где је Лагранжијан или Лагранжева функција, док је Т — кинетичка енергија система, а U — потенцијална енергија система, док су — генералисане брзине, а генералисане координате.[1]

Извођење[уреди | уреди извор]

Полазимо од Даламберовог принципа да је рад сила реакција подлоге при могућем или виртуелном померању тела једнак 0, тј. ако је:, где је маса ν-тог тела, аν — његово убрзање, — резултанта дејствујућих сила на ν-то тело и — реакција подлоге на ν-то тело, тада је: , односно 1.

; => , сада израз 1. постаје

уз , а

Како је кинетичка енергија, =>

=>

Па ако су силе потенцијалне, тј. важи , то израз

и коначно једначина 1 постаје:

Како су могућа померања произвољна, то следи:

Примери[уреди | уреди извор]

Математичко клатно[уреди | уреди извор]

Приказ клатна са дејствујућим силама, везама и генералисаном координатом

Круто тело занемарљиве масе ограничава кретање тела масе ṁ занемарљивих димензија, тако да се кретање прати замо углом θ — отклона штапа од вертикале, па се добије:=>

; ;

, па из

=> , па за произилази решење

Кретање у Кулоновом пољу сила[уреди | уреди извор]

Кулоново поље сила припада типу централних сила, код којих је момент импулса једнак 0., а по својству векторског производа , па је константа кретања.

Исти резултат лако добијамо из Лангражевог формализма:

=>,јер је

Ẕ — број протона у језгри атома или редни број атома, ṁ — маса електрона, е — наелектрисање електрона, ε0 — диелектричка пропустљивост вакуума.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Мушицки, Ђорђе (12. 02. 1987). „Увод у теоријску физику” (PDF).