Луције Тарквиније Колатин

Луције Тарквиније Колатин (лат. Lucius Tarquinius Collatinus) је био један од прва два конзула Римске републике 509. године прије н. е. Био је супруг Лукреције, чије силовање је било повод за пад монархије. Колатин је био један од четворице главних вођа револуције, у којој је срушена монархија и успостављена република. Током свога мандата на дужности конзула био је попустљив на захтеве монархиста, а када га је народ омрзнуо напустио је Рим. Иронично, због мржње коју је његово учешће у овим догађајима подстакло међу народом према бившој краљевској породици, Колатин је био приморан да се повуче са положаја конзула и оде у изгнанство.

Детињство и младост

Колатинов деда Арунс је био брат петог римског краља Луција Тарквинија Приска. Колатин је био син Арунса Тарквинија, познатијег као Егерије,^[1] због несрећног случаја, Арунс је рођен у сиромаштву. Приск је током рата са Сабињанима освојио Колатију, коју је на управу предао свом синовцу Егерију.^[2] Луције је ту живио и тако добио име Колатин. Оженио се Лукрецијом, ћерком патриција Спурија Лукреција Триципитина.

Силовање Лукреције

Према Ливијевој верзији официри на ратишту, а међу њима је био Колатин и краљеви синови, коментарисали су своје жене и хвалили се њиховим врлинама.^[3] Дошло је до расправе о томе чија жена је честитија, па су одлучили да то риеше изненадном посетом. Супруге краљевих синова су затекли на забавама, а Лукрецију су затекли како вредно ради.^[3] Краљевог сина Секста Тарквинија је приликом те посете обузела страст за Лукрецијом, па је након неколико дана отишао у Колатију без Колатиновога знања.^[4] Лукреција га је лепо дочекала и угостила и не слутећи његове намере.^[5] Током ноћи Секст Тарквиније је претио да ће је убити заједно са једним робом и рећи њеном мужу да ју је затекао у прељуби са робом, ако не пристане на сексуални однос са њим. Након тога је силовао Лукрецију, а она је следећега дана звала Колатина и свог оца да дођу са поверљивим пријатељима. Испричала им је шта се десило и затражила да се обавежу да ће је осветити и након тога се убила.^[5]

Револуција

Луције Јуније Брут се са Лукрецијиним окрвављеним бодежом заклео да ће срушити са власти краља Тарквинија Охолога, а након тога заклели су се Луције Тарквиније Колатин, Публије Валерије Публикола и Спурије Лукреције Триципитин.^[6] Лукрецијино тело су изложили на форуму, а онда су се састали са сенаторима, који су се сложили да сруше монархију. Искористили су прилику док је краљ Тарквиније Охоли био на ратишту. Сазвали су куријску скупштину, која је изгласала да се краљ протера из Рима. На центуријатској скупштини изабрали су 509. године прије н. е. два конзула, а то су били Луције Јуније Брут и Луције Тарквиније Колатин. То је представљало почетак Римске републике.

Више верзија Колатинове судбине

Према Титу Ливију, Луције Јуније Брут је истерао Колатина пре велике завере.^[7] Луције је носио исто презиме као и омрзнути краљеви, па је то био разлог да Брут и патрицији траже од њега да се повуче. Колатин се повукао из Рима на своје имање у Лавинијуму, а уместо њега за конзула је изабран Публикола.^[7] Према Плутарху и Дионизију, Колатин је напустио Рим након велике завере због попустљивог и сумњивог понашања.

Брут, који је као краљев сестрић био још ближи краљевској породици, поштеђен је исте непријатности, као припадник рода Јунија; међутим, исте године пао је у бици против краљевих трупа. Публије Валерије Публикола именован је за конзула суфекта уместо Колатина, а старији Спурије Лукреције уместо Брута; он је ускоро преминуо, па је Марко Хорације Пулвил заузео његово место као конзул, пети и последњи конзул прве године Републике.^[8]

Колатинова попустљивост

Тарквиније Охоли се склонио у Тарквинију у Етрурији. Етрурци су након тога тражили од Рима да прими натраг свога краља само да се обрати народу и да се тек онда одлучи о њему, а када Брут то није прихватио онда су тражили да се краљу и његовим људима врати одузети новац.^[9] Луције је био за то да се краљу врати његова имовина да се не би рекло да им је циљ био опљачкати краља, а са друге стране ако не врате имовину онда краљу дају изговор за рат.^[10] Брут је био против враћања имовине, а Сенат је био подјељен по томе питању, па је тек куријска скупштина тесном већином одлучила да се краљу врати имовина.^[11] Краљеви изасланици су добили прилику да остану у граду под изговором враћања новца. Они су за то време поткупили две патрицијске породице, Вителије и Аквилије, који су имали пет сенатора.^[9] Вителији су били повезани са Брутом, који се оженио њиховом сестром. Аквилији су били синови Колатинове сестре. Придобили су два Брутова сина.^[9] Завереници су се састали код Аквилијевих, а план им је био да убију конзуле.

Колатин се супроставља кажњавању својих рођака

Публије Валерије Публикола је конзулима открио велику заверу. Луције Јуније Брут је наредио да се погубе његова два сина због учешћа у завери. Према Плутарху, након тога отишао је препуштајући даљи поступак Луцију Тарквинију Колатину. Према Дионисију Колатин, након тога је од Брута тражио да се поштеде његови рођаци наводећи да су још премлади.^[12] Када није могао да наговори Брута да их пусти онда га је молио да их не казни смртном казном, а када није ни то успео онда је рекао да ће их он као конзул ослободити. Брут је онда сазвао скупштину и обавестио о Колатиновим намерама и тражио да им народ пресуди, али Колатин се и даље супростављао тражећи начин да заштити своје сестриће.^[13] Када је народ изгласао кажњавање сестрића, Колатин је одлучио да напусти Рим.

По Плутарху Брут је након кажњавања својих синова отишао и препустио Колатину даље кажњавање.^[14] Колатин је након тога оклевао и удовољавао је окривљенима, али Публикола му се супростављао, па је позвао Брута да се врати. Када се Брут вратио наредио је да народ гласањем пресуди завереницима.^[14] Колатин је због тога и због сумњи постао омрзнут код народа, па је напустио Рим.

Референце

^ Ливије, Од оснивања града (Ab Urbe Condita Libri), I, 57.
^ Ливије 1.38
^ ^а ^б Ливије 1.57
^ Ливије 1.57-58
^ ^а ^б Ливије 1.58
^ Дионизије 4.70
^ ^а ^б Ливије 2.2
^ Ливије, Историја Рима (History of Rome), II, 2.
^ ^а ^б ^в Плутарх Попликола 3
^ Дионизије 5.5
^ Дионизије 5.6
^ Дионизије 5.9
^ Дионизије 5.11
^ ^а ^б Плутарх Попликола 7

Литература

[1] Ливије, Од оснивања града (Ab Urbe Condita Libri), I, 57.

[2] Ливије 1.38

[automatski_generisano2-3] а ^б Ливије 1.57

[4] Ливије 1.57-58

[automatski_generisano5-5] а ^б Ливије 1.58

[6] Дионизије 4.70

[automatski_generisano4-7] а ^б Ливије 2.2

[8] Ливије, Историја Рима (History of Rome), II, 2.

[automatski_generisano1-9] а ^б ^в Плутарх Попликола 3

[10] Дионизије 5.5

[11] Дионизије 5.6

[12] Дионизије 5.9

[13] Дионизије 5.11

[automatski_generisano3-14] а ^б Плутарх Попликола 7

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]