Максим (митраљез)
| Максим | |
|---|---|
 Максим М.1909 МГ 10 Српске војске у Војном музеју Београд. | |
| Врста | Митраљез |
| Порекло | Велика Британија |
| Употреба | |
| Употреба у | Краљевина Србија, Уједињено Краљевство, САД, Руска Империја, Совјетски Савез, Немачко царство, Османско царство, Краљевина Италија, Финска. |
| Бојно деловање | Први светски рат, Други светски рат, Руски грађански рат, Други бурски рат, Боксерски устанак, Руско-јапански рат, Корејски рат |
| Производња | |
| Варијанте | Максим М1904, Максим М1908/1915, ПМ М1910, Шкода М1909 |
| Спецификације | |
| Маса | 27,2 kg |
| Дужина | 1.079 mm |
| Дужина цеви | 673 mm |
| Калибар | 7,62x54R mm |
| Врста операције | трзање цеви |
| Начин дејства | аутоматски |
| Брзина паљбе | 500 мет/мин |
| Брзина зрна | 744 m/s |
| Магацин | реденик са 250 метака |
| Нишан | механички |
Митраљез Максим је прво пешадијско аутоматско оружје у историји. Конструисао га је 1884. британски проналазач америчког порекла сер Хајрам Стивенс Максим, по коме је и добио назив.
Карактеристике
[уреди | уреди извор]Максим је могао да испали 600 метака у минути. Просечна тежина Максима је била 27,2 kg, дужина 107,9 cm, а дужина цеви 67.3cm. У поређењу са данашњим митраљезима, Максим је био претежак и гломазан. Иако је за његово коришћење био довољан само један војник, у ратним условима су га обично опслуживала неколицина војника, који би пунили митраљез муницијом, доносили воду за хлађење, одређивали мету. Неколико војника је било потребно и за транспорт и монтирање овог тешког оружја.
Историја употребе
[уреди | уреди извор]Хајрам Максим је свој митраљез пријавио као патент 1883. године, а рад митраљеза је демонстриран пред публиком 1884. године. Оружје је кориштено приликом британских експедиција у Африци, ради одбране од напада домородаца, пре свега зато што су се домородци плашили звука митраљеза. Прва војска која је добила Максимов митраљез је Сингапурски добровољачи корпус 1889. године. Први пут су га користиле Британске колонијалне снаге у рату Матабела (1893—1894), приликом колонизације Родезије.
Ускоро су многе Европске земље укључиле Максим у своје наоружање, а масовно га је користила руска војска у Руско-Јапанском рату. У Првом светском рату (1914—1918), Максим су у разним варијантама користили: Краљевина Србија, Аустроугарска, Уједињено Краљевство, Сједињене Америчке Државе, Руска Империја, Совјетски Савез, Немачко царство, Османско царство и Краљевина Италија. Такође су га у Руском грађанском рату, користиле разне формације: белоармејци, црвеноармејци, Црна армија (Анархисти). Током рата војници Црне армије, су Максим монтирали на коњска кола (тачанке).
Совјетски Савез је модернизовао Максим 1930. године, тако да га је Црвена армија користила и током Другог светског рата.
Корисници
[уреди | уреди извор]- Уједињено Краљевство
- САД
- Руска Империја
- Краљевина Србија
- Совјетски Савез
- Немачко царство
- Османско царство
- Краљевина Италија
- Дервишка држава
- Финска
Варијанте
[уреди | уреди извор]Максим М1904
[уреди | уреди извор]Максим М1904[а], конструисан у Великој Британији. Тешки митраљез произведен у два калибра - 7,71 мм (масе 52 кг) и 7,69 мм (масе 55,5 кг), монтиран на троношцу са точковима. Пунио се тканеним редеником са 250 метака. Брзина гађања теоријски је била 500-600 метака, али је у пракси ретко прелазила 250 метака у минуту, почетне брзине 745 м/с.[1]
Максим М1908/1915
[уреди | уреди извор]Максим М1908/1915, произведен у Немачкој. Лаки митраљез калибра 7,9 мм, монтиран на ножицама (укупна маса 13,1 кг) или троношцу (укупна маса 15,5 кг). Пунио се тканеним редеником са 100-250 метака. Теоријска брзина гађања била је 550, а практична 250 метака у минуту, почетне брзине 845 м/с.[2]
Максим М1910
[уреди | уреди извор]
ПМ М1910, произведен у Русији.[1]
Занимљивости
[уреди | уреди извор]Митраљез Максим због своје велике убојите моћи, имао је велики утицај на тадашњу културу, тако да је у српском језику до данас остао израз „Лупа као максим по дивизији“.[3][4] Руски председник Дмитриј Медведев, је свој обилазак војног полигона искористио да опали неколико рафала из овог старог оружја.[5] Британски писац Жозеф Илер Пјер Белок, је у својој поеми максиму посветио неколико стихова:
- "Whatever happens, we have got
- The Maxim gun, and they have not"
- „Шта год да се деси, ми имамо
- Максимов митраљез, а они не“.[6]
Галерија
[уреди | уреди извор]-
Музеј у Добоју -
Модел максима из 1895. -
Музеј у Добоју -
Председник Руске федерације Дмитриј Медведев пуца из максима
Види још
[уреди | уреди извор]Напомене
[уреди | уреди извор]- ^ Код ватреног оружја, број модела означава годину патентирања или почетка производње.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Мирковић & Хаџи-Дамјановић 1973, стр. 529.
- ^ Мирковић & Хаџи-Дамјановић 1973, стр. 528.
- ^ Veliki rat Srbije 1914-1918 :: www.domaci.de, Приступљено 11. 4. 2013.
- ^ Идиоми у српском језику, Приступљено 11. 4. 2013.
- ^ Президент России[мртва веза], Приступљено 11. 4. 2013.
- ^ Colonial Wargames - Poetry - Hilaire Belloc Архивирано на сајту Wayback Machine (28. август 2008), Приступљено 11. 4. 2013.
Литература
[уреди | уреди извор]- Иван Мирковић, Јован Хаџи-Дамјановић (1973). „Митраљез”. Ур.: Никола, Гажевић. Војна енциклопедија. 5 (2 изд.). Београд: Војноиздавачки завод.
- Anon, Vickers, Sons and Maxim Limited: Their Works and Manufactures. London (1898).
- Callwell, Colonel C.E. Small Wars, a Tactical Textbook for Imperial Soldiers. . London: Greenhill Books. 1990. ISBN 978-1-85367-071-8.
- Chivers, C. J. The Gun. Simon & Schuster. 2010. ISBN 978-0-7432-7076-2.
- Ferguson, Niall (2004). Empire. Penguin Books. ISBN 978-0-14-100754-0.
- Goldsmith, Dolf F. The Devil's Paintbrush. Sir Hiram Maxim's Gun. Collector Grade Publications, Toronto. 1989. ISBN 978-0-88935-056-4.
- McCallum, Iain (1999). Blood Brothers. Hiram and Hudson Maxim: Pioneers of Modern Warfare. London: Chatham Publishing. ISBN 978-1-86176-096-8.
- Ellis, John (1976). The Social History of the Machine Gun. London: Pimlico.
