Мелем

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search

Мелем је топикални лек из групе органских једињења (восак, зејтин, свињска маст, жуманце, ендодерм зове, зелени омотач плода ораха пржен у зејтину, семе неке биљке, делови разних лековитих биљака, тамјан, ракија...), који се у традиционалној медицини користи за лечење многих болести и стања.[1][2]

Може се дефинисати и као медицинска маст, или адхезивна супстанца за зарастање или лечење рана и чирева, или као средство које умирује, модификује или олакшава тегобе.

Реч мелем користи се и за означавање лека за душевну бол — мелем за душу.

Синоними[уреди]

Балзам, помазање, балсам, оближ, помаст, лекарија, медикамент, средство, фармакон рет., препарат, дерман, сало, масноћа, лој (у исхрани), уље, маз рег., мазиво (индустријска ~), помада, крем, крема (~ за кожу).[3]

Материје органског порекла које се користе за израду мелема у традиционалној медицини[уреди]

Посуде из древног Египта у којима су припремани и чувани мелеми

За израду мелема у традиционалној медицини користе се:

  • Биљне и животинјске масноће (восак, зејтин, свињска маст)
  • Јаја
  • Житарице и производи од житарица (уситњена кора хлеба испечена на врелој површини, пшеничне мекиње, кукурузно брашно, качамак с љутом паприком и празилуком, кафа од боба и пшенице,
  • Врела кора дрвета која се изнад ватре скида са сирове гране,
  • Лековите траве у белом вину
  • Љута ракија, црно вино, винско сирће.
  • Слатка храна (карамел шећер уз мало зејтина, ратлук, шећер — коцка или ситан шећер)
  • Чајеви (чај од цвета кукурека јединака са доста шећера за изазивање побачаја,
  • Кафа, сува кафа уз додатак лимуновог сока,
  • Кисела храна, расо.[4]

Од ових прерађевина најчешће се као мелем користе ракија или сирће од црног вина. Ракија се користи за дезинфекцију, масажу, хлађење, квашење и као растварач. Да би се појачало лековито дејство серигузе или паламиде, оне се квасе ракијом. У појединим приликама се користи комова, у другој обична ракија, а у трећој препек.

Сирће има сличну улогу, па се користи за облоге, масажу, хлађење, растварање; често у разним комбинацијама са свињском машћу, ракијом, бурјаном, маточином колутовима сировог кромпира, туцаним белим луком, празилуком, млевеним бибером, кукурузним брашном. Најчешће се користи винско сирће, а у неким приликама сирће од дивљих јабука.

За заштиту рана од загађења и инсеката као мелем користе се: катран, коломаст, машинско уље, фирнајз.

У остала лековита средства за мелеме спадају: земља, житко или густо блато (са размућеним јајетом, прополисом и младим несољеним сиром), косáт (садржај косачевог рога за брус), пепео, хладна вода, хладан камен белутак, ћерементúја, вода с лековитог извора, нека отровна течност за лечење зуба, мастило, нишадор, плави камен, сода бикарбона, сумпор, хлороводонична киселина (сóзгас).[5]

Међу овим средствима највише се користи кухињска со, ретко у праху, најчешће у виду разблаженог раствора жељене концентрације, а ретко у виду концентрованог раствора (цецéљ). Користи се у разноврсним комбинацијама с ракијом, слином, свињском масти, сирћетом, беланцем.[6]

Извори[уреди]

  1. ^ Драгутин Гостушки, Лечење лековитим биљем, Рад, Београд, 1954.Треће исправљено издање
  2. ^ Енциклопедија Блгарска народна медицина, изд. Петьр Берон, Софија,1999.
  3. ^ Павле Ћосић и сарадници, Речник синонима, Београд 2008. ISBN 978-86-86673-09-1.
  4. ^ Драгољуб Златковић, Људско и животињско у народној медицини пиротског краја, За здравље, из историје народне медицине и здравствене културе,VII научни скуп из историје народне медицине и здравствене културе, Рајачке пивнице, (Зајечар, 2000), 185–196.
  5. ^ Драгољуб Златковић, Традиционална медицина пиротског краја између магије и колективног искуства, Тимочки медицински гласник, бр.1-4, Зајечар, 2002. 84–87.
  6. ^ Драгољуб Златковић, Традиционална медицина између магије и праксе, Тимочки медицински гласник, (вол. 27, суплемент 1), Зајечар, 2002, 37.