Мелем

Из Википедије, слободне енциклопедије

Мелем је топикални лек из групе органских једињења (восак, зејтин, свињска маст, жуманце, ендодерм зове, зелени омотач плода ораха пржен у зејтину, семе неке биљке, делови разних лековитих биљака, тамјан, ракија...), који се у традиционалној медицини користи за лечење многих болести и стања.[1][2]

Може се дефинисати и као медицинска маст, или адхезивна супстанца за зарастање или лечење рана и чирева, или као средство које умирује, модификује или олакшава тегобе.

Реч мелем користи се и за означавање лека за душевну бол — мелем за душу.

Синоними[уреди]

Балзам, помазање, балсам, оближ, помаст, лекарија, медикамент, средство, фармакон рет., препарат, дерман, сало, масноћа, лој (у исхрани), уље, маз рег., мазиво (индустријска ~), помада, крем, крема (~ за кожу).[3]

Материје органског порекла које се користе за израду мелема у традиционалној медицини[уреди]

Посуде из древног Египта у којима су припремани и чувани мелеми

За израду мелема у традиционалној медицини користе се:

  • Биљне и животинјске масноће (восак, зејтин, свињска маст)
  • Јаја
  • Житарице и производи од житарица (уситњена кора хлеба испечена на врелој површини, пшеничне мекиње, кукурузно брашно, качамак с љутом паприком и празилукомлуком, кафа од боба и пшенице,
  • Врела кора дрвета која се изнад ватре скида са сирове гране,
  • Лековите траве у белом вину
  • Љута ракија, црно вино, винско сиреће.
  • Слатка храна (карамел шећер уз мало зејтина, ратлук, шећер — коцка или ситан шећер)
  • Чајеви (чај од цвета кукурека јединака са доста шећера за изазивање побачаја,
  • Кафа, сува кафа уз додатак лимуновог сока,
  • Кисела храна, расо.[4]

Од ових прерађевина најчешће се као мелем користе ракија или сирће од црног вина. Ракија се користи за дезинфекцију, масажу, хлађење, квашење и као растварач. Да би се појачало лековито дејство серигузе или паламиде, оне се квасе ракијом. У појединим приликама се користи комова, у другој обична ракија, а у трећој препек.

Сирће има сличну улогу, па се користи за облоге, масажу, хлађење, растварање; често у разним комбинацијама са свињском машћу, ракијом, бурјаном, маточином колутовима сировог кромпира, туцаним белим луком, празилуком, млевеним бибером, кукурузним брашном. Најчешће се користи винско сирће, а у неким приликама сирће од дивљих јабука.

За заштиту рана од загађења и инсекта као мелем користе се: катран, коломаст, машинско уље, фирнајз.

У остала лековита средства за мелеме спадају: земља, житко или густо блато (са размућеним јајетом, прополисом и младим несољеним сиром), косáт (садржај косачевог рога за брус), пепео, хладна вода, хладан камен белутак, ћерементúја, вода с лековитог извора, нека отровна течност за лечење зуба, мастило, нишадор, плави камен, сода бикарбона, сумпор, хлороводонична киселина (сóзгас).[5]

Међу овим средствима највише се користи кухињска со, ретко у праху, најчешће у виду разблаженог раствора жељене концентрације, а ретко у виду концентрованог раствора (цецéљ). Користи се у разноврсним комбинацијама с ракијом, слином, свињском масти, сирћетом, беланцем.[6]

Извори[уреди]

  1. Драгутин Гостушки, Лечење лековитим биљем, Рад, Београд, 1954.Треће исправљено издање
  2. Енциклопедија Блгарска народна медицина, изд. Петьр Берон, Софија,1999.
  3. Павле Ћосић и сарадници, Речник синонима, Београд 2008. ISBN 978-86-86673-09-1.
  4. Драгољуб Златковић, Људско и животињско у народној медицини пиротског краја, За здравље, из историје народне медицине и здравствене културе,VII научни скуп из историје народне медицине и здравствене културе, Рајачке пивнице, (Зајечар, 2000), 185–196.
  5. Драгољуб Златковић, Традиционална медицина пиротског краја између магије и колективног искуства, Тимочки медицински гласник, бр.1-4, Зајечар, 2002. 84–87.
  6. Драгољуб Златковић, Традиционална медицина између магије и праксе, Тимочки медицински гласник, (вол. 27, суплемент 1), Зајечар, 2002, 37.