Месје 87

С Википедије, слободне енциклопедије
М87
M87 jet.jpg
Млаз материје дуг 5000 светлосних година избачен из објекта М87
Подаци посматрања (J2000.0 епоха)
СазвежђеДевица
Ректасцензија12h 30m 49,4s[1]
Деклинација+ 12° 23" 26'
Црвени помак0,004233[2]
Хелиоцентрична радијална брзина1266 km/s[2]
Удаљеност16,293 Mpc[3]
Привидна величина (V)8,6
Врстаелиптична галаксија
Величина8,30' x 6,6'
Позициони угао (V)170°
Фотографска магнитуда
(Б филтер)
9,6
Остале ознаке
NGC 4486, UGC 7654, MCG 2-32-105, CGCG 70-139, ARP 152, VCC 1316, IRAS 12282+1240, 3C 274, Virgo A, PGC 41361
Види још: Галаксија, Списак галаксија

Месје 87 (М87) је елиптична галаксија у сазвежђу Девица која се налази у Месјеовом каталогу објеката дубоког неба са око 1 трилион звезда. Она је једна од најмасивнијих галаксија у локалном свемиру.[а] Месје 87 има велику популацију збијених звезданих јата - око 12.000 у поређењу са 150–200 који круже око Млечног пута - и млаз енергетичне плазме који потиче из језгра и протеже се у најмање 1.500 парсека (4.900 светлосних година), путујући релативистичком брзином. То је један од најсјајнијих радио извора на небу и популарна је мета како за аматере тако и за професионалне астрономе.

Деклинација објекта је + 12° 23' 26" а ректасцензија 12h 30m 49,4s. Привидна величина (магнитуда) објекта М87 износи 8,6 а фотографска магнитуда 9,6. Налази се на удаљености од 16,293 милиона парсека од Сунца. М87 је још познат и под ознакама NGC 4486, UGC 7654, MCG 2-32-105, CGCG 70-139, ARP 152, VCC 1316, IRAS 12282+1240, 3C 274, Virgo A, PGC 41361.

Историја посматрања[уреди | уреди извор]

Године 1781, француски астроном Шарл Месје објавио је каталог од 103 објекта који су имали небулозан изглед као део списка намењеног идентификацији објеката који би се иначе могли помешати са кометама. У каснијој употреби, сваки унос у каталогу имао је префикс „М“. Тако је М87 био осамдесет седми објекат наведен у Месјеовом каталогу.[7] Током 1880-их, тај објекат је укључен као NGC 4486 у Нови општи каталог маглина и звезданих јата који је саставио данско-ирски астроном Јохан Дрејер, а који је он засновао првенствено на запажањима енглеског астронома Џона Хершела.[8]

Године 1918, амерички астроном Хебер Картис из Ликске опсерваторије приметио је недостатак спиралне структуре код М87 и уочио „чудан раван зрак ... очигледно повезан са језгром танком линијом материје“. Зрак се најсјајније појављивио у близини галактичког центра.[9] Следеће године, супернова унутар М87 достигла је врхунац фотографске магнитуде од 21,5, мада се о овом догађају није било извештаја док руски астроном Инокенти А. Балановски није прегледао фотографске плоче 1922. године.[10][11]

Identification as a galaxy[уреди | уреди извор]

Hubble classified galaxies according to their shape: ellipticals, lenticulars and spirals. Ellipticals and spirals have further categories.
У Хабловој галактичкој класификационој схеми, M87 је E0 галаксија

Године 1922. амерички астроном Едвин Хабл је категорисао М87 као једну од светлијих глобуларних маглина, јер јој је недостајала било каква спирална структура, али као и спиралне маглине, чини се да припада породици негалактичких маглина.[12] Године 1926, он је произвео нову категоризацију, разликујући екстрагалактичке од галактичких маглина, од којих су прве независни звездани системи. М87 је класификован као тип елиптичне екстрагалактичке маглине без очигледног издужења (класа Е0).[13]

Године 1931. Хабл је описао М87 као члана јата Девица и дао привремену процену од 1,8 милиона парсека (5,9 милиона светлосних година) од Земље. Тада је то била једина позната елиптична маглина за коју су се могле видети појединачне звезде, мада је истакнуто да се на таквим растојањима не могу разликовати глобуларна јата од појединачних звезда.[14] У свом Царству маглина из 1936. године, Хабл испитује тадашњу терминологију; неки астрономи су вангалактичке маглине означили као спољне галаксије на основу тога што су били то звездани системи на великим удаљеностима од наше галаксије, док су други преферирали конвенционални термин екстрагалактичке маглине, јер је галаксија тада била синоним за Млечни пут.[15] Насавило се са означавањем М87 као екстрагалактичке маглине, бар до 1954.[16][17]

Савремена истраживања[уреди | уреди извор]

Године 1947, идентификован је проминентни радио извор, Девица А, који се преклапао са локацијом М87.[18] Тај извор је потврђен као М87 до 1953. године, а као узрок предложен је линеарни релативистички млаз који излази из језгра галаксије. Овај млаз се протезао од језгра под позционим углом од 260° до угаоне удаљености од 20 са угаоном ширином од 2″.[16] У периоду 1969–70 утврђена је да је снажна компонента радио емисије уско усклађена са оптичким извором млаза.[19] Године 1966, ракета Аероби 150 Америчке морнаричке истраживачке лабораторије идентификовала је Девицу X-1, први рендгенски извор у Девици.[20][21] Ракета Аероби, лансирана са лансирног центра Вајт Сандс 7. јула 1967. године, произвела је додатне доказе да је извор Девица X-1 радио галаксија М87.[22] Накнадна рентгенска посматрања HEAO 1 и Ајнштајнове опсерваторије показала су сложен извор који је обухватио активно галактичко језгро М87.[23] Међутим, постоји мало централне концентрације рендгенске емисије.[19]

Најближи NGC/IC објекти[уреди | уреди извор]

Следећи списак садржи десет најближих NGC/IC објеката.[c]

Име Удаљеност од NGC 4486
(угловних минута)[24][c]
Ректасцензија (J2000)[24] Деклинација (астрономија) (J2000)[24] Тип[24]
IC 3443 0,12 12h 31m 15,6s +12° 19′ 56″ елиптична галаксија (E-S0)
NGC 4486A 0,12 12h 30m 57,7s +12° 16′ 16″ елиптична галаксија (E2)
NGC 4486B 0,12 12h 30m 32,0s +12° 29′ 26″ елиптична галаксија (E0)
NGC 4478 0,15 12h 30m 17,3s +12° 19′ 43″ елиптична галаксија (E2)
NGC 4476 0,21 12h 29m 59,0s +12° 20′ 55″ елиптична галаксија (E-S0)
IC 3463 0,32 12h 32m 5,0s +12° 19′ 12″ двострука звезда (*2)
IC 3459 0,35 12h 31m 55,9s +12° 10′ 29″ неправилна галаксија (Im)
IC 3440 0,37 12h 31m 5,1s +12° 1′ 46″ елиптична галаксија (E0)
IC 3445 0,37 12h 31m 19,4s +12° 44′ 16″ елиптична галаксија (E?)
IC 3457 0,37 12h 31m 51,4s +12° 39′ 26″ елиптична галаксија (E3)

Види још[уреди | уреди извор]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ "local universe" is not a strictly defined term, but it is often taken as that part of the universe out to distances between about 50 million to a billion light-years.[4][5][6]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Lambert, S. B.; Gontier, A.M. (јануар 2009). „On radio source selection to define a stable celestial frame”. Astronomy and Astrophysics. 493 (1): 317—323. Bibcode:2009A&A...493..317L. doi:10.1051/0004-6361:200810582Слободан приступ.  See the tables in particular.
  2. ^ а б SIMBAD база података, Стразбуршки центар астрономских података (CDS), Стразбур
  3. ^ NASA/IPAC вангалактичка база података - NED, JPL, Caltech, Калифорнија http://nedwww.ipac.caltech.edu/
  4. ^ „The Local Universe”. International Astronomical Union Division H. University of Leiden. Приступљено 1. 5. 2018. 
  5. ^ Courtois, H. M.; Pomarède, D.; Tully, R. B.; et al. (август 2013). „Cosmography of the Local Universe”. The Astronomical Journal. 146 (3): 69. Bibcode:2013AJ....146...69C. S2CID 118625532. arXiv:1306.0091Слободан приступ. doi:10.1088/0004-6256/146/3/69. 
  6. ^ „Local Universe”. Department of Astronomy, University of Wisconsin-Madison. University of Wisconsin-Madison. Приступљено 1. 5. 2018. 
  7. ^ Basu, B.; Chattopadhyay, T.; Biswas, S. N. (2010). An Introduction to Astrophysics (2nd изд.). New Delhi: PHI Learning Pvt. Ltd. стр. 278. ISBN 978-81-203-4071-8. 
  8. ^ Dreyer, J. L. E. (1888). „A New General Catalogue of Nebulae and Clusters of Stars, being the Catalogue of the late Sir John F.W. Herschel, Bart., revised, corrected, and enlarged”. Memoirs of the Royal Astronomical Society. 49: 1—237. Bibcode:1888MmRAS..49....1D. 
  9. ^ Curtis, H. D. (1918). „Descriptions of 762 Nebulae and Clusters Photographed with the Crossley Reflector”. Publications of the Lick Observatory. 13: 9—42. Bibcode:1918PLicO..13....9C. 
  10. ^ Hubble, E. (октобар 1923). „Messier 87 and Belanowsky's Nova”. Publications of the Astronomical Society of the Pacific. 35 (207): 261—263. Bibcode:1923PASP...35..261H. doi:10.1086/123332Слободан приступ. 
  11. ^ Shklovskii, I. S. (август 1980). „Supernovae in Multiple Systems”. Soviet Astronomy. 24: 387—389. Bibcode:1980SvA....24..387S. 
  12. ^ Hubble, E. P. (октобар 1922). „A general study of diffuse galactic nebulae”. The Astrophysical Journal. 56: 162—199. Bibcode:1922ApJ....56..162H. doi:10.1086/142698. 
  13. ^ Hubble, E. P. (децембар 1926). „Extragalactic nebulae”. The Astrophysical Journal. 64: 321—369. Bibcode:1926ApJ....64..321H. doi:10.1086/143018. 
  14. ^ Hubble, E.; Humason, M. L. (јул 1931). „The Velocity-Distance Relation among Extra-Galactic Nebulae”. The Astrophysical Journal. 74: 43—80. Bibcode:1931ApJ....74...43H. doi:10.1086/143323. 
  15. ^ Hubble, E. P. (1936). The realm of the nebulae. Mrs. Hepsa Ely Silliman Memorial Lectures, 25. New Haven: Yale University Press. ISBN 9780300025002. OCLC 611263346. Архивирано из оригинала на датум 5. 9. 2015. (pp. 16–17)
  16. ^ а б Baade, W.; Minkowski, R. (јануар 1954). „On the Identification of Radio Sources”. The Astrophysical Journal. 119: 215—231. Bibcode:1954ApJ...119..215B. doi:10.1086/145813. 
  17. ^ Burbidge, G. R. (септембар 1956). „On Synchrotron Radiation from Messier 87”. The Astrophysical Journal. 124: 416—429. Bibcode:1956ApJ...124..416B. doi:10.1086/146237. 
  18. ^ Stanley, G. J.; Slee, O. B. (јун 1950). „Galactic Radiation at Radio Frequencies. II. The Discrete Sources”. Australian Journal of Scientific Research A. 3 (2): 234—250. Bibcode:1950AuSRA...3..234S. doi:10.1071/ch9500234. 
  19. ^ а б Turland, B. D. (фебруар 1975). „Observations of M87 at 5 GHz with the 5-km telescope”. Monthly Notices of the Royal Astronomical Society. 170 (2): 281—294. Bibcode:1975MNRAS.170..281T. doi:10.1093/mnras/170.2.281Слободан приступ. 
  20. ^ Drake, S. A. „A Brief History of High-Energy Astronomy: 1965–1969”. NASA HEASARC. Архивирано из оригинала на датум 14. 5. 2012. Приступљено 28. 10. 2011. 
  21. ^ Charles, P. A.; Seward, F. D. (1995). Exploring the X-ray universe. Cambridge, United Kingdom: Cambridge University Press. стр. 9. ISBN 978-0-521-43712-7. 
  22. ^ Bradt, H.; Naranan, S.; Rappaport, S.; Spada, G. (јун 1968). „Celestial Positions of X-ray Sources in Sagittarius”. The Astrophysical Journal. 152 (6): 1005—1013. Bibcode:1968ApJ...152.1005B. doi:10.1086/149613. 
  23. ^ Lea, S. M.; Mushotzky, R.; Holt, S. S. (новембар 1982). „Einstein Observatory solid state spectrometer observations of M87 and the Virgo cluster”. Astrophysical Journal, Part 1. 262: 24—32. Bibcode:1982ApJ...262...24L. doi:10.1086/160392. hdl:2060/19820026438Слободан приступ. 
  24. ^ а б в г Rezultati za NGC 4486. „NASA/IPAC Extragalactic Database”. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Revised New General Catalogue and Index Catalogue, Wolfgang Steinicke, 2012. Доступно у овом фајлу са објашњењем на овој страници
  • SIMBAD база података, Стразбуршки центар астрономских података (CDS), Стразбур
  • (језик: енглески) Steinicke, Wolfgang (2007), Jakiel, Richard, ур., Galaxies and How to Observe Them, Springer, ISBN 978-1852337520 
  • (језик: енглески) R. J. Buta; H. G. Corwin, Jr.; S. C. Odewahn (2007). The de Vaucouleurs Atlas of Galaxies. Cambridge: Cambridge University. ISBN 978-0521820486. 
  • (језик: енглески) Sinnott, R. W. (1988). NGC 2000.0: The Complete New General Catalogue and Index Catalogues of Nebulae and Star Clusters. Sky Publishing. ISBN 978-0-933346-51-2. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]