Механски занат у Кнежевини Србији

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Стара друмска механа породице Младеновић у Сараорцима, једна је од најстаријих механа у Кнежевини Србији, изграђена 1830.

Механски занат у Кнежевини Србији био је примарни облик уготитељства и једина и прва занатска делатност која се оријентисала на пружање услуга, а не на производњу као што је то случај код осталих заната. Прве механе, на простору данашње Србије, настале су с почетка новог века, за владавине Османског царства, прво у градовима, а у складу са временом и насталим променама у српском друштву, за владавине Милоша Обреновића, и у селима.[1] Тако је према попису из 1834. године у Београду радило 132 механџије,[2] а према попису из 1866. године, у Србији је радило 1.083 крчмара (механџије) и 83 кафеџија, изван окружних вароши, и 515 крчмара, лебара и воденичара у варошицама.[1]

Историја[уреди | уреди извор]

Механски занат зачет је на простору данашње Србије за време вишевековне владавине Османског царства. У том историјском периоду механа је била искњучиво доступна Османлијама, односно муслиманском становништву, да у њој попију кафу, чај, шербе и попуше дуван, у складу са њиховим обичајима и навикама.[3]

Подстицаји за развој механа[уреди | уреди извор]

На даљи развој механског заната у Србији утицао је став Кнежевине Србије, у време прве владавине кнеза Милоша, која је иако оскудним мерама, стимулисала рад механа, посебно оних у селима. Наиме, од 1834. године аренда за сеоске механе била је упола нижа од таксе за варошке и износила је само 5 талира годишње...и...изузетно повољна мера подстицаја, посебно ако се упореди са политиком државе према сеоским дућанима.[1][4]

Државни подстицаји, трајали су кратко. Окончани су већ 1840. године, када је уместо аредне уведено плаћање акциза, односно таксе према количини крчмљеног пића.[5][6][7]

Сузбијање лошег утицаја механа и кафана[уреди | уреди извор]

Период владавине кнеза Александра Карађорђевића (1842—1858) познат је као период владе уставобранитеља, јер су праву власт имали чланови Државног савета, који су заправо чинили једно олигархијско тело. Назив уставобранитељи потиче од њиховог залагања за строго поштовање Османског устава. Овај период представљао је период развоја Србије, јер су уставобранитељи своја широка овлашћења користили за доношење бројних закона, изградњу првих индустријских постројења и установљавање институција од значаја за младу државу. Србија ке са њима добила бирократски апарат, али и са политиком слања младих и перспективних студената на чувене иностране универзитете.

У време владавине уставобранитеља Кнежевином Србијом и током следеће деценије, државне власти, су промениле политику, према угоститељству, желећи да законским уредбама сузбију механско-кафански занат, уверени у лош утицај кафана и механа на морал и радну дисциплину, нарочито сеоског становништва. Разлог уставобранитеља да сузбије развој механа на селу у Кнежевини Србије, најбоље илуструје овај цитат Стевана Сремца из његове приповетке „Луминација у селу”:

Уредбе о механама[уреди | уреди извор]

Механа Узун Мирка Апостоловића у Мислођину је везана за име једног од највећих јунака у новијој историји Београда. Представља непокретно културно добро као споменик културе.[9] Као објекат јавног карактера била је центар политичког и друштвеног живота у време када је баш ова област преузела веома активну борбу за ослобођење Београда 1806. године. По свом архитектонском обликовању и просторној диспозицији механа представља репрезентативан примерак народне архитектуре специфичне намене веома карактеристичан за београдску околину.

Како су у првој половини 19 века, механе биле или попут објеката народног градитељства или попут објеката оријенталне архитектуре, са назадовољавајућим нивоом услуга Кнежевинма Србија је предузела низ мера како би изменила стање у овој занатској делатности.[10]

Дефиниција

Уредбом о механама Кнежевине Србије, механа се дефинише као — јавно место у коме су се поред хране и пића гостима пружало и премоћиште. За затварање механа или ограничавање њиховог броја, држава је користила разне изговоре, да би 1857. године прописала уредбу којом су нове механе морале градити типски, а постојеће прилагодити прописаном типу.[1] А ти прописи, који развртсавли су механе према месту где су се налазиле и врсти.

Механе према месту

Према месту на коме су се налазиле механе су подељене на:

  • Варошке
  • Сеоске
  • Друмске

Место за изградњу механе одобравало је Попичитељство внунутрарих дела Кнежевине Србије, јер је све више растао, и био превелик, број захтева за изградњу механа на атрактивним локацијама.[10]

Механе према врсти

Према врсти механе су се делиле у следеће три класе:

  • Механе прве класе — морале су да имају најмање пет соба, од којих су три собе морале да имају намештај
  • Механе друге класе — морале су да имају четири собе, од којих су две морале да имају намештај.
  • Механе треће класе — морале да имају четири собе, али је само једна требало да буде намештена.

Ненамештене собе намењене су за ручавање и преноћиште људи нижег реда. Поред просторија за госте, механе су морале да имају кухињу, ар (за стоку) и друге потребне помоћне просторије (чл. 3),[11] а сеоске механе и фуруну за печење леба и бунар или други извор пијаће воде (чл. 7).[11]

Ове мере су доста отежале услове за добијање дозволе за рад, поготово на селу, где је већина механа годинама радила у нехигијенским објектима и у грађевински лошим здањима, у којима је било скоро немогуће без градње нове механе ускладити рад с прописима.29 Колико је стање у механама било лоше може се сазнати из консултованих пописних књига из 1863. године у којима стоји да ниједна сеоска механа није била грађена од тврдог материјала – све су биле од слабог, а неке и од „веома слабог“ материјала.[11]


И поред свих предузетих мера Кнежевина Србија није успела да у потпуности сузбије механски занат на селу, који је био њен приимарни циљ иако су мере привредне политике неповољно утицале на ову делатности на селу и ограничиле њен развој. Да је то тако гооворе упоредени подаци са онима крајем владавине кнеза Милоша, када је готово исти број механа и кафана са онима према попису становништва по занимању из 1866. године, што је приказано на овој табели:[13][а][14][15]

Број занатлија крчмара (механџија) и кафеџија изван окружних вароши Кнежевине Србије 1866. године.[16]
Занат Предузетника Помоћника Укупно
Крчмар
(механџија)
1.083
1.029
2.112
Кафеџија
83
66
149

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Како у издвојеним табелама с подацима о занимањима у варошицама, многа занимања су груписана у једну колону према сличној делатности, али ниједном није дато објашњење која занимања су укључена у одређену групу, није могуће прецизно праћење броја и врста занатлија у варошицама. Тако су, на пример, једну групу чинили „обућари“, иакосу у основном попису поред обућара регистровани и чизмари. То је значајно збогтога, што у главном попису нису издвојене варошице, већ само окружне варошии Мајданпек, који је због значаја у рударској производњи имао статус вароши. У варошицама је регистровано 515 крчмара, лебара и воденичара и 535 њихових помоћника.[1]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д Бојана Миљковић Катић, СЕОСКО ПРОФЕСИОНАЛНО ЗАНАТСТВО КНЕЖЕВИНЕ СРБИЈЕ (1834–1866), ИСТОРИЈСКИ ЧАСОПИС, књ. LXII (2013). pp. 309–329
  2. ^ „Beogradski vekovnik - Beogradski esnafi i zanati”. Glas javnosti. 8.7.1990. Приступљено 8. 7. 2018. 
  3. ^ Petrović, Nikola. „Stari zanati - Mehandžija”. www.gminfo.rs 2. 11. 2016. Архивирано из оригинала 08. 07. 2018. г. Приступљено 8. 7. 2018. 
  4. ^ М. Петровић, Финансије и установе I, 387
  5. ^ М. Петровић, Финансије и установе обновљене Србије до 1842 III, Београд 1899, 77
  6. ^ Зборник закона и уредаба у Књажеству Србији (=Зборник закона) 30 Београд 1877, 117.
  7. ^ Аренда је плаћана сеоским општинама, а акциза уз аренду (Зборник закона 1,1840, 67, Зборник закона 2, 1845, 8)
  8. ^ Sremac 2014, стр. 17
  9. ^ Градски завод за заштиту споменика културе града Београда/Механа Узун Мирка Апостоловића
  10. ^ а б Менковић, Мирјана. Гласник Етнографског музеја у Београду књ. 78. Etnografski muzej u Beogradu. стр. 124. GGKEY:BGHYKANC39S. 
  11. ^ а б в Уредба о меанама, Зборник закона 15, 1863, 220.
  12. ^ Историјски архив Чачак, Лични фонд Фердинанда Крена, кут. V, 40 (2); АС, МФ, П, 1841, ф. III, РНо 25
  13. ^ Попис људства Србије по занимању на крају године 1866. (продужено из свезске XII), Државопис Србије 13, 1884 364.
  14. ^ Попис људства Србије по занимању на крају 1866, Државопис Србије 12, Београд 1883, 32–34, 44–47;
  15. ^ Попис људства Србије по занимању на крају године 1866. (продужено из свезске XII), Државопис Србије 13, 1884, 118–120, 130–133.
  16. ^ Попис људства Србије по занимању на крају 1866, 1–175

Литература[уреди | уреди извор]

  • Менковић, Мирјана. Гласник Етнографског музеја у Београду књ. 78. Etnografski muzej u Beogradu. стр. 124. GGKEY:BGHYKANC39S. 
  • Sremac, Stevan (2014). Limunacija u selu. eBook Portal. стр. 17. GGKEY:9U92JYXFA0H. 
  • Вујаклија, Милан (1991) Лексикон страних речи и израза, Београд.
  • Вукановић, Татомир (1975) Положај ситних занатлија у доба Светозара Марковића, Зборник историјског музеја Србије 11–12, Београд.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Медији везани за чланак Механски занат у Кнежевини Србији на Викимедијиној остави

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Механски_занат_у_Кнежевини_Србији&oldid=26936443”