Пређи на садржај

Мухамед Омар

С Википедије, слободне енциклопедије
Мула Омар
ملا عمر
Мула Омар 1993. године.
Врховни вођа Авганистана
На дужности
27. септембар 1996. — 13. новембар 2001.
Оспорава Бурханудин Рабани (као Председник)
ПремијерМохамед Рабани
ЗаменикМохамед Рабани[1]
ПретходникБурханудин Рабани (као Председник)
НаследникБурханудин Рабани (као председник)
У егзилу
13. новембар 2001. — 23. април 2013.
Заменик
НаследникАктар Менсур
У егзилу
4. април 1996.[5] — 27. септембар 1996.
ЗаменикМухамед Рабани
Претходник„Канцеларија основана“
Личне информације
Рођење1960[6]
Кандахар, Авганистан[7][8][9][10]
Смрт23. април 2013. (52–53 година)
Забул, Авганистан[11] (оспоравано)
Узрок смртитуберкулоза[13][14][15]
ГробОкруг Шинкај, провинција Забул, Авганистан[12]
Супружникнајмање 3 жене
ДецаНајмање 5 (укључујући Мула Јакуб)
РођациАбдул Манан Омари (stepbrother)
Етничка припадностПаштуни
ПлемеХотак
РелигијаСунити
Судска праксаХанафи
Војна служба
Верност Пешаварска седморка (1979–1992)
Исламска партија Авганистана (1979–1992)
Шаблон:Подаци о застави Талибан (1994–2013)
Радни стаж1979–1992
1994–2013
Битке/ратови

Мухамед Умар Муџахид (1960 – 23. април 2013), познатији као Мула Омар, или Мухамед Омар, био је авганистански милитантни вођа и оснивач и први вођа талибана од 1994. до своје смрти 2013. године. Током Трећег авганистанског грађанског рата, талибани су се борили против Северне алијансе и преузели контролу над већим делом земље, успоставивши свој Први исламски емират у којем је Омар спорно почео да служи као врховни вођа 1996. године. Убрзо након што је Ал Каида извршила нападе 11. септембра, влада талибана је срушена америчком инвазијом на Авганистан, што је навело Омара да се сакрије. Успешно је избегао заробљавање од стране коалиције предвођене Американцима пре него што је умро 2013. године од туберкулозе.

Рођен у религиозној породици у Кандахару, Омар се школовао у локалним медресама у Авганистану. Након што је Совјетски Савез напао Авганистан 1979. године, придружио се авганистанским муџахединима да би се борио у совјетско-авганистанском рату, а обучавао га је Амир Султан Тарар. Служио је као важан побуњенички командант током неколико окршаја, изгубивши десно око у експлозији. Совјети су се на крају повукли из земље 1989. године, а авганистанска Демократска Република, коју су подржавали Совјети, срушена је 1992. године, што је покренуло Други авганистански грађански рат. Иако је у почетку остао тих и фокусиран на наставак студија, Омар је постајао све незадовољнији оним што је доживљавао као фасаду у земљи, што га је на крају навело да се врати борби у грађанском рату.

Године 1994, Омар је, заједно са верским ученицима у Кандахару, формирао талибане, који су до 1996. године изашли као победници над другим авганистанским фракцијама. Омар је предводио талибане да формирају сунитску исламску теократију на челу са Врховним саветом, познатим као Исламски Емират Авганистана, који је строго спроводио шеријат. Док су владали између 1996. и 2001. године, талибани су били широко осуђивани због масакра над цивилима; дискриминације верских и етничких мањина; забране женама школовања и већине запослења; и уништавања културних споменика, укључујући Буде из Бамијана, што је Омар лично наредио.[18]

Након што је Ал Каида, којој су талибани пружили уточиште у Авганистану, извршила нападе на Сједињене Државе 11. септембра 2001. године, амерички председник Џорџ В. Буш захтевао је да талибани изруче вођу Ал Каиде Осаму бин Ладена Сједињеним Државама. Талибани, под вођством Муле Омара, одбили су да га изруче САД без конкретних доказа који га повезују са нападима и тражили су доказ о његовој умешаности у нападе. Међутим, Сједињене Државе су имале довољно доказа да је он био у Авганистану и под заштитом талибана, те су потом започеле Глобални рат против тероризма и предводиле мултинационалну инвазију на Авганистан у октобру 2001. године, уз значајну подршку антиталибанске Северне алијансе. До децембра 2001. године, талибанску владу је свргнула коалиција предвођена Американцима; Омар је побегао из Кандахара, скривао се у провинцији Забул и делегирао оперативну контролу над талибанима својим заменицима. Под његовом командом, талибани су покренули побуну против нове авганистанске владе и коалиције. Иако је Омар био предмет деценије дуге међународне потраге, он се скривао до краја живота. Умро је 2013. године, наводно због туберкулозе, што није јавно откривено до 2015. године. Талибани су 2021. године свргли авганистанску владу и повратили власт након пада Кабула.

Омар остаје веома популарна личност међу талибанима, који га виде као кључног борца за слободу који је бранио исламске принципе Авганистана – прво против Совјетског Савеза, а касније против Запада. Други су га критиковали због његовог начина владавине и његовог верског догматизма.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Elias, Barbara. „The Taliban Biography – Documents on the Structure and Leadership of the Taliban 1996-2002” (PDF). National Security Archive. George Washington University. Приступљено 17. 6. 2022. 
  2. ^ Bezhan, Frud (27. 8. 2020). „The Rise Of Mullah Yaqoob, The Taliban's New Military Chief”. Radio Free Europe/Radio Liberty. Приступљено 22. 1. 2022. 
  3. ^ „'Taleban leader held' in Pakistan”. BBC. 2. 3. 2007. Приступљено 11. 2. 2022. 
  4. ^ „Mullah Omar: Taliban choose deputy Mansour as successor”. BBC. 30. 7. 2015. Приступљено 23. 1. 2022. 
  5. ^ Weiner, Tim (7. 12. 2001). „Man in the News; Seizing the Prophet's Mantle: Muhammad Omar”. The New York Times. Приступљено 7. 3. 2022. 
  6. ^ „Mohammad Omar: emir of Afghanistan”. www.britannica.com. 18. 5. 2023. 
  7. ^ „The Taliban and Their Leaders”. Defense Intelligence Agency (на језику: енглески). октобар 1996. Приступљено 10. 7. 2024. 
  8. ^ „Afghan Taliban publish Mullah Omar biography”. BBC (на језику: енглески). 5. 4. 2015. Приступљено 10. 7. 2024. 
  9. ^ „Mohammad Omar Emir of Afghanistan”. Afghan Biographies (на језику: енглески). 2022-11-07. Приступљено 10. 7. 2024. 
  10. ^ „Mullah Omar obituary”. The Guardian (на језику: енглески). 30. 7. 2015. Приступљено 10. 7. 2024. 
  11. ^ „How the Death of Mullah Omar Could Disrupt Progress in Afghanistan”. TIME. 29. 7. 2015. 
  12. ^ „Taliban Leadership Visits Mullah Omar's Grave”. CROX NEWS. 31. 8. 2021. Архивирано из оригинала 31. 12. 2021. г. 
  13. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом NYT_July.
  14. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом time-2015.
  15. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом auto2.
  16. ^ Abdul Salam Zaeef (2010). My Life with the Taliban. .
  17. ^ Arnaud de Borchgrave, "Osama bin Laden – Null and Void", UPI, 14 June 2001, quoted in Wright, Looming Tower, (2006), p. 226
  18. ^ Anderson, Jon Lee (28. 2. 2022). „The Taliban Confront the Realities of Power”. The New Yorker. Приступљено 19. 6. 2023. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Икона за клице

Овај биографски чланак је клица. Можете допринети Википедији тако што ћете га проширити.

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мухамед_Омар&oldid=29840344”