Проза

Из Википедије, слободне енциклопедије

Проза представља писање у слободном слогу, тј. слогу без ритма и риме, за разлику од поезије.[1]

Проза је врста уметничке књижевности где су речи у књижевним делима пре свега схваћене преко њиховог директног, стварног значења, за разлику од поезије код које се речи организују на такав начин да се разумевање речи усмерава у правцу њихових асоцијација које нису нужно везане за стварна значења речи и у свету реалности.

Прозу каракатеришу слободни стил писања који, за разлику од поезије, не следи принципе ритмике и риме. За разлику од поезије која се остварује у стиховима, проза се остварује пуним смисленим реченицама чије се значење прихвата онако какво је њихово стварно значење.

Обично се дели на приповједну, научну и бесједничку прозу.

Позадина[уреди]

Вођена је критичка дебата о конструкцији прозе: „... разлика између стихова и прозе је јасна, док је разлика између поезије и прозе нејасна”.[2] Проза у својој једноставности и слободно дефинисаној структури широко је прилагодљива говорном дијалогу, чињеничном дискурсу, и тематском и фикцијском писању. Она се систематски производи и објављује у оквиру књижевности, новинарства (укључујући новине, часописе, и радиодифузију), енциклопедије, филмове, историју, филозофију, закон, и у скоро свим формама и процесима у којима је неопходна људска комуникација.

Етимологија[уреди]

Реч „проза” се први пут појавила у енглеском језику у 14. веку. Она је изведена из старофранцуске речи prose, који је формирана из латинског израза prosa oratio (дословно, непосредан или директан говор).[3]

Порекло[уреди]

Исак Њутн је у Хронологији древних краљевстава писао „Грчка антика је пуна поетских фикција, зато што Грци нису писали у прози, пре азијског освајања Персијанца Кира Великог. Затим су Ферекид са Сироса и Кадм из Милета увели писање у прози.”[4] Вебсајт Prose, између осталог пише „Наравно, Њутн није открио никакав закон лингвистичке природе који условљава да без обзира на то колико је слободна форма, спонтан или неструктуриран књижевни израз, увек ће садржати поетске елементе, баш као што нејонизовани елементи увек садрже електроне; најбоља проза садржи највећи поетски садржај настао најмањим поетским напором.”[5]

Структура[уреди]

Прози недостаје формалинија метричка структура стихова која се може наћи у традиционалној поезији. Проза се састоји од пуних граматичких реченица, које затим сачињавају параграфе при чему се не води пажња о естетској прилачности, док поезија обично садржи метричку и/или римску схему. Неки прозни радови садрже трагове метричке структуре или версификације и свесну мешавину два књижевна формата познату као прозна поезија. Стих се сматра да је више систематичан или доследан датој формули, док проза у већој мери одражава обичан (често конверзациони) говор. По овом питању, Семјуел Тејлор Колриџ је шаљиво захтевао да нови песници требају да знају „дефиниције прозе и поезије; то јест, прозна-речи у њиховом најбољем редоследу; најбоље речи поезије у свом најбољем реду”.[6]

Месје Жордан зе тражио да текст не буде написан ни као стихови, ни као проза. Филозофки мајстор је одговорио нема другог начина да се особа изрази него путем прозе или стихова, из једноставног разлога што све што није проза представља стихове, и све што нису стихови је проза. Молијер, Le Bourgeois Gentilhomme[7]

„Дакле, у вези с поменутом дефиницијом, може се рећи да је „размишљање превођење прозних идеја без помагала” пошто идеје (у мозгу) не прате било какву метричку композицију.”[8]

... Верујем да прича може бити уништена погрешним ритмом у реченици - нарочито ако се то догоди на крају - или грешком у параграфу, чак и интерпункцијом. Хенри Џејмс је маестро тачке-зареза. Хемингвеј је првокласни формирач параграфа. Са тачке гледишта слуха, Вирџинија Вулф никад није написала лошу реченицу. Ја не кажем да ја успешно практикујем оно што проповедам. Ја се трудим, и то је све.[9]

Типови[уреди]

Постоје многи типови прозе, међу којима су нефикциона проза, херојска проза,[10] прозна поема,[11] полифонсла проза, алитеративна проза, прозна фикција, и сеоска проза и руској књижевности.[12] Прозна поема је композиција у прози која има неке од квалитета поеме.[13]

Многе форме креативног или књижевног писања користе прозу, укључујући новеле и краке приче. Писац Труман Капоте је сматрао да је кратка прича „најтежи и дисциплинованији облик прозног писања”.[9]

Референце[уреди]

  1. "Verse", "Types-Of-Poetry", Screen 1
  2. Eliot T S 'Poetry & Prose: The Chapbook' Poetry Bookshop London 1921
  3. „prose (n.)”. Online Etymology Dictionary. Приступљено 19. 1. 2015. 
  4. Newton, Isaac. The Chronology of Ancient Kingdoms Amended. Gutenberg. Приступљено 19. 1. 2015. 
  5. „The Etymology of Prose”. Prose. Приступљено 24. 2. 2016. 
  6. „Webster's Unabridged Dictionary (1913)”. University of Chicago reconstruction. Архивирано из оригинала на датум 10. 7. 2012. Приступљено 31. 1. 2010. 
  7. „Le Bourgeois Gentilhomme”. English translation accessible via Project Gutenberg. Приступљено 31. 1. 2010. 
  8. Ziaul Haque, Md. "Translating Literary Prose: Problems and Solutions", International Journal of English Linguistics, vol. 2, no. 6; (2012). стр. 98. Retrieved on April 02, 2015.
  9. 9,0 9,1 Hill, Pati. „Truman Capote, The Art of Fiction No. 17”. The Paris Review. Spring-Summer 1957 (16). Приступљено 18. 2. 2015. 
  10. Merriam-Webster (1995). Merriam-Webster's Encyclopedia of Literature. Merriam-Webster, Inc. стр. 542. ISBN 978-0-87779-042-6. 
  11. Lehman, David (2008). Great American Prose Poems. Simon and Schuster. ISBN 978-1-4391-0511-5. 
  12. „Prose”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 27. 5. 2012. 
  13. „Prose poem”. Merriam-Webster. Приступљено 27. 5. 2012. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Медији везани за чланак Проза на Викимедијиној остави