Нацрт:Ен Патчет

С Википедије, слободне енциклопедије


Ен Патчет (рођена 2. децембра 1963.) је америчка књижевница. У 2002, добила је ПЕН/Фолкнерову награду и Оринџ награду за фикцију исте године, за свој роман Бел Канто . [1] [2] Други Патчетови романи укључују: Светац заштитник лажова (1992), [3] Тафт (1994), [4] Магичаров помоћник (1997), Бежи (2007), [5] Стање чуда (2011), Комонвелт (2016) и Холандска кућа (2019). [6] Холандска кућа је била финалиста Пулицерове награде за фикцију у 2020 . [7]

Биографија[уреди | уреди извор]

Ен Патчет је рођена 2. децембра 1963. у Лос Анђелесу у Калифорнији од породице Френка Патчета (капетан полиције Лос Анђелеса који је ухапсио Чарлса Менсона и Сирхана Сирхана [8] ) и Џин Реј (медицинска сестра која је касније постала романописац). [9] Она је млађа од две ћерке. Њена мајка и отац су се развели када је била млада. Њена мајка се преудала, а када је Патчет имала шест година, породица се преселила у Нешвил у Тенесију . [10]

Патчет је присуствовала Академију Светог Бернарда, приватну католичку школу за девојчице у Нешвилу, у Тенесију, коју воде сестре милосрднице . [3] [4] Након дипломирања, присуствовала је на Сара Лоренс Колеџ . [11] [4]


У раним двадесетим Патчет се удала, међутим, брак је трајао само око годину дана. [12] У својим касним двадесетим, Патчет је добила стипендију за Фајн Артс Ворк Центер у Провинстаун, Масачусетс ; [3] током свог боравка тамо, написала је свој први роман Светац заштитник лажова, који је објављен 1992. [3] [9]


Касније је присуствовала на радионицу писаца у Ајови на Универзитету у Ајови, где је живела са мемоаристом и песникињом Луси Грили . Њихово време као цимери и њихово доживотно пријатељство било је тема њених мемоара Истина и лепота из 2004.


У току 2010 године, основала је књижару са Карен Хејс, Парназус Букс, у Нешвилу, Тенеси, која је отворена у новембру 2011. [13] Године 2016, Парназус Букс се проширио, додајући књижар како би проширио домет књижаре у Нешвилу. [14]

Патчет тренутно живи у Нешвилу, у држави Тенеси, са супругом Карлом ВанДевендером. [15] То је Патчетов други брак. [16]

Писање[уреди | уреди извор]

Патчет на Међународном сајму књига у Мајамију 2014

Пачетов први објављени рад био је у Париској ревији, прича која се појавила пре него што је дипломирала на колеџу Сара Лоренс . [9]

Девет година, Патчет је радила у часопису Севентин, [3] где је писала првенствено документарна литература и часопис је објавио један од сваких пет чланака које је написала. Она је прекинула везу са часописом након што се посвађала са уредником и узвикнула: "Никада више нећу затамнити ваша врата!" [3]

Патчет је писала за бројне публикације, укључујући Д Њујоркер, Д Њујорк Тајмс Магазин, Д Вашингтон Пост, О, Д Опра Магазин, ЕЛЛЕ, ЏиКју, Гурмет и Војиџ . [11] У 1992, Патчет је објавила <i id="mwhw">Светац заштитник лажова</i> . [4] По роману је снимљен телевизијски филм истог наслова 1998. [17] Њен други роман Тафт освојио је награду Жанет Хеидингер Кафка за белетристику, у 1994. [4] Њен трећи роман, Магичаров помоћник, објављен је 1997. [18] Године 2001, њен четврти роман Бел Канто је био њен пробој, поставши финалиста Националне награде круга критичара књиге [19] и освојивши награду ПЕН/Фолкнер . [1]

У току 2019, Патчет је објавила своју прву књигу за дјецу, Ламбслајд, [20] и роман Д Дуч Хаус , [21] финалисту Пулицерове награде за фикцију 2020 године . [22]

У новембру 2021, објавила је Ови драгоцени дани, збирку есеја коју описује као наставак књиге Ово је прича о срећном браку. Диз Пришс Дејс добили су широко признање, а агрегатор Бук Маркс га је оценио као „бесценето“ на основу 25 рецензија. [23]

Њени трудове су преведене на више од 30 језика. [24]

Награде и почасти[уреди | уреди извор]

За конкретне радове[уреди | уреди извор]

  • Нешвил Банер Тенеси, Награда за писца године, 1994. [25]
  • Награда Жанет Хеидингер Кафка ( Тафт ), 1994. [4]
  • Финалиста награде Националног круга књижевних критичара ( Бел Канто ), 2001. [19]
  • Награда ПЕН/Фолкнер ( Бел Канто ), 2002. [1]
  • Оринџ награда ( Бел Канто ), 2002. [2] [26]
  • БукСенс књига године ( Бел Канто ), 2003. [27]
  • Ужи избор за награду Веллком Труст Бук Прајс ( Стејт оф Вондер ), 2011. [28]

За корпусa[уреди | уреди извор]

  • Гугенхајмова стипендија, 1995. (средина каријере). [29]
  • 2012. године, Патчет је препозната на листи Тајм 100 као једна од најутицајнијих људи на свету од стране магазина Тајм . [30]
  • Пеги В. Хелмерицх Истакнуте Аутор Авард (тело рада), 2014. [31]
  • 2014 Кењон Ревју награда за књижевно достигнуће [32]
  • Америчка академија уметности и књижевности, 2017. [33]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в PEN/Faulkner Staff (2002). „Past Winners & Finalists: 2002—Ann Patchett, Bel Canto”. penfaulkner.org. Архивирано из оригинала 21. 12. 2013. г. Приступљено 14. 9. 2016. 
  2. ^ а б Mark Brown (17. 4. 2012). „Orange Prize 2012 Shortlist Puts Ann Patchett in Running for Second Victory”. The Guardian. Приступљено 14. 5. 2022. 
  3. ^ а б в г д ђ Weich, Dave; Patchett, Ann (27. 6. 2001). „Exclusive to Powell's, Author Interviews: Ann Patchett Hits All the Right Notes”. Архивирано из оригинала 4. 2. 2006. г. Приступљено 2022-05-14. 
  4. ^ а б в г д ђ Dukes, Jessica; Patchett, Ann. „Meet the Writers: Ann Patchett”. barnesandnoble.com. Архивирано из оригинала 8. 6. 2007. г. Приступљено 2007-07-02. 
  5. ^ Hart, Jennifer; Patchett, Ann (24. 9. 2008). „Book Club Girl Talks With Ann Patchett, Author of Run”. Приступљено 14. 9. 2016. 
  6. ^ „Ann Patchett”. Goodreads. Приступљено 2016-11-04. 
  7. ^ Maher, John (4. 5. 2020). „Moser, Whitehead, McDaniel, Grandin, Boyer, Brown Win 2020 Pulitzers”. Publishers Weekly. Приступљено 2022-05-14. 
  8. ^ Lesser, Wendy (22. 11. 2013). „What's In Store”. The New York Times. New York. Приступљено 6. 7. 2022. 
  9. ^ а б в Lundquist, Molly. „State of Wonder - Ann Patchett - Author Biography - LitLovers”. www.litlovers.com. Приступљено 2022-05-14. 
  10. ^ Giles, Wanda H.; Bonner, J. H. (2009). Twenty-First-Century American Novelists: Second Series. Dictionary of Literary Biography Vol. 350. Detroit: Gale Cengage Learning. ISBN 9780787681685 — преко Literature Resource Center. „Ann Patchett” 
  11. ^ а б Patchett, Ann. „About Ann” (autobiography). annpatchett.com. Приступљено 14. 9. 2016. 
  12. ^ Alex Witchel (2021-11-30). „Ann Patchett Has Thoughts on a Bunch of Subjects”. The New York Times. Приступљено 2022-05-14. 
  13. ^ Patchett, Ann (децембар 2012). „The Bookstore Strikes Back”. The Atlantic. Приступљено 6. 3. 2014. 
  14. ^ Alter, Alexandra (24. 3. 2016). „Ann Patchett's Nashville Bookstore Hits the Road, With Dogs in Tow”. The New York Times. Приступљено 2022-05-14. 
  15. ^ „Ann Patchett”. Amazon.com. 
  16. ^ Puig, Claudia. „'A Happy Marriage' weds Patchett's prose to essays”. USA TODAY (на језику: енглески). Приступљено 2021-12-14. 
  17. ^ Gyllenhaal, Stephen (1998-04-05), The Patron Saint of Liars, Приступљено 2016-11-11 
  18. ^ „The Magician's Assistant”. seattlecentral.edu. Приступљено 2016-11-11. 
  19. ^ а б NBCC Staff (2001). „All Past National Book Critics Circle Award Winners and Finalists: 2001 Awards, Fiction Finalists”. bookcritics.org [National Book Critics Circle]. Архивирано из оригинала 18. 10. 2015. г. Приступљено 14. 9. 2016. 
  20. ^ Hilboldt Allport, Brandy (4. 5. 2019). „Read All About It: Patchett tries hand at children's book with 'Lambslide'”. The Florida Times-Union (на језику: енглески). Приступљено 2020-04-28. 
  21. ^ „Ann Patchett Explains Why She Had to Totally Rewrite her New Novel 'The Dutch House' And Her Problem with Villains”. Time (на језику: енглески). Приступљено 2020-04-28. 
  22. ^ Maher, John (4. 5. 2020). „Moser, Whitehead, McDaniel, Grandin, Boyer, Brown Win 2020 Pulitzers”. Publishers Weekly. Приступљено 22. 1. 2021. 
  23. ^ „Book Marks reviews of These Precious Days: Essays by Ann Patchett”. Book Marks (на језику: енглески). Приступљено 2021-12-14. 
  24. ^ „In "These Precious Days," Ann Patchett reflects on her life and art”. WYPR (на језику: енглески). Приступљено 2022-04-02. 
  25. ^ Owens, Ann Marie Deer. „Vanderbilt Libraries host conversation with Moser and Patchett”. Vanderbilt University (на језику: енглески). Приступљено 2019-09-29. 
  26. ^ „Ann Patchett Wins Orange Prize for Fiction 2002”. WritersWrite.com. Writers Write Inc. 27. 6. 2002. Приступљено 14. 5. 2022. 
  27. ^ „Book Sense Book of the Year - Book awards - LibraryThing”. Приступљено 2018-03-16. 
  28. ^ Wellcome Collection Staff (2011). „All books A-Z: State of Wonder, By Ann PatchettS, Shortlist 2011”. wellcomebookprize.org [Wellcome Collection's Wellcome Book Prize]. Приступљено 14. 9. 2016. 
  29. ^ Guggenheim Fndn. Staff (1995). „Fellows: Ann Patchett, 1995; Field of Study, Fiction”. gf.org [John and Simon Guggenheim Memorial Foundation]. Приступљено 14. 9. 2016. 
  30. ^ Elizabeth Gilbert (18. 4. 2012). „The World's 100 Most Influential People, 2012: Ann Patchett, Writer”. Time. Архивирано из оригинала 19. 4. 2012. г. Приступљено 14. 9. 2016. 
  31. ^ Watts, Jr., James D. (30. 3. 2014). „Ann Patchett is 2014 Peggy V. Helmerich Distinguished Author Award Recipient”. Tulsa World. Приступљено 14. 9. 2016. 
  32. ^ „Kenyon Review for Literary Achievement”. KenyonReview.org. Архивирано из оригинала 2018-01-09. г. Приступљено 2017-08-20. 
  33. ^ „2017 Newly Elected Members – American Academy of Arts and Letters”. artsandletters.org. Приступљено 2021-12-14. 

Остала литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Нацрт:Ен_Патчет&oldid=26428378”