Неки то воле вруће (представа)

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије

Неки то воле вруће
Премијера представе Неки то воле вруће
СценариоБили Вајлдер
РедитељСоја Јовановић
СценографМиодраг Табачки
КореографМиљенко Штамбук
КостимографМиодраг Табачки
УлогеСветислав Гонцић, Жарко Степанов, Бојана Стефановић, Ивана Поповић, Зинаида Дедакин, Раде Марјановић
Премијера9. фебруар 2007.
Место премијереПозориште на Теразијама
Жанркомедија, мјузикл
Неки то воле вруће

Неки то воле вруће је мјузикл премијерно изведен у Позоришту на Теразијама у Београду 27. децембра 1990, а обновљен 9. фебруара 2007. године по оригиналној режији Соје Јовановић. У питању је представа „Пуслица" са њујоршког Бродвеја, која је била позоришни хит 70-их година 20. века, а заснивала се на сценарију филма „Неки то воле вруће“[1].

О представи[уреди | уреди извор]

Редитељ ове најдуже игране представе на репертоару Позоришта на Теразијама јесте Соја Јовановић. Режирана је према истоименом филмском хиту и мјузиклу на Бродвеју. На домаћој сцени прерађена је под насловом „Неки то воле вруће”. У причи о двојици музичара који се, зарад посла, преоблаче у жене, о плавуши из бајке што сања „милионера”, и о стварном милионеру који се заљубљује у мушкарца, испричана је, заправо, прича о тријумфу љубави и лепоте. Најбоља потпора том холивудском „сижеу” јесу гламурозна сценографија и костим, одлични музички аранжмани и кореографија, те истанчан осећај за комику протагониста комада.

У првој глумачкој постави играли су Ивана Михић, као Пуслица, Раде Марјановић, као Џо, и Светислав Гонцић, као Џери.

Током 25 година су се у улози Пуслице смењивале Бојана Стефановић, Ивана Јовановић и Ивана Поповић.[2]

У улози Џерија, све време игра Светислав Гонцић. Као Џо, до марта 2022. играо је Раде Марјановић, а од тада Жарко Степанов.[3]

Ауторски тим[уреди | уреди извор]

Улоге[уреди | уреди извор]

Садашња постава глумаца је:[4]

Глумац Улога
Бојана Стефановић / Ивана Поповић Пуслица
Жарко Степанов Џо / Џозефина
Светислав Гонцић Џери / Џералдина / Дафне
Бора Ненић / Бранислав Зеремски Гас Пламени
Зинаида Дедакин Слатка Џези
Раде Марјановић Бизгоу
Мирољуб Турајлија Камућо Камашна
Милан Антонић Чарли Чачкалица

О Пуслици (мјузикл)[уреди | уреди извор]

За ову, најдуже играну представу на репертоару Позоришта на Теразијама, одговорна је Соја Јовановић, која је имала смелости и велемајсторског умећа да се након истоименог филмског хита и Бродвеја, успешно упусти у реализацију „Неки то воле вруће” и на домаћој сцени. У причи о двојици музичара који се, зарад посла, преоблаче у жене, о плавуши из бајке што сања „милионера”, и о стварном милионеру који се заљубљује у мушкарца, испричана је, заправо, прича о тријумфу љубави и лепоте. Најбоља потпора том холивудском „сижеу” јесу гламурозна сценографија и костим, одлични музички аранжмани и кореографија, те истанчан осећај за комику протагониста комада…

Соја, Теразије и вруће[уреди | уреди извор]

Соја Јовановић је била везана за Позориште на Теразијама. Овде је од 1961. па до 1999. године режирала 11 представа, које је публика радо гледала: Лов на гавранове, водвиљ Ежена Лабиша (30. јануара 1961), Доживљаји Вука Бубала, комедија према прози Бранка Ћопића, (29. априла 1962), Карневал, мјузикл Мајкла Стјуарта, Боба Мерила и Ико Отрина (15. децембра 1966), Женске разговоре, оперету Душана Радовића и Војкана Борисављевића (15. марта 1973), водвиљ Везана Врећа, Жоржа Фејдоа (28. јануара 1980), мјузикл Мој дечко, Сенди Вилсона и Лидије Пилипенко (24. октобра 1984), Волим своју жену, мјузикл Мајкла Стјуарта, Саја Колмена и Лидије Пилипенко (26. септембра 1986), Позив у дворац, комедију Жана Ануја (6. новембра 1988), мјузикл Неки то воле вруће, Питера Стоуна и Боба Мерила, Џула Стајна и Миљенка Штамбука (27. децембра 1990), Кабаре, мјузикл Џоа Мастерофа и Фреда Еба, Џона Кандера и Љиљане Дуловић, Снежане Тодоровић и, најзад, водвиљ Жоржа Фејдоа, Умрла је госпођа мајка госпођина (26. новембра 1999).

Посебно место у сарадњи Соје Јовановић са Позориштем на Теразијама, несумњиво, заузима мјузикл Неки то воле вруће. Била је то последња премијера на „теразијској сцени” – након које почиње четрнаестогодишње „изгнанство” у Дому културе „Вук Караџић”.

Мјузикл „Неки то воле вруће“ су у режији поставци Соје Јовановић (овога пута, поново на „теразијској сцени”) реализовали Раде Марјановић и Светислав Гонцић – заправо је метафорички лук који спаја прошлост, садашњост и будућност нашег позоришта. Парабола исцртана у славу уметности, креативности људског духа и неуништиве воље за трајањем. Соја Јовановић је то знала и Соја је у томе умела да помогне.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Позориште на Теразијама о представи”. http://www.pozoristeterazije.com/index.php/predstave/neki-to-vole-vruce/ Неки то воле вруће].  Спољашња веза у |work= (помоћ); Недостаје или је празан параметар |url= (помоћ)
  2. ^ Неки то воле вруће - Двоструки јубилеј у Позоришту на Теразијама! Архивирано на сајту Wayback Machine (7. јануар 2017), Стори, 28. децембар 2015.
  3. ^ https://www.novosti.rs/c/kultura/vesti/1098756/promena-dvojcu-mjuzikla-neki-vole-vruce-posle-gotovo-pet-stotina-izvodjenja-umesto-radeta-marjanovica-podeli-zarko-stepanov
  4. ^ https://pozoristeterazije.com/predstave/neki-to-vole-vruce/

Галерија[уреди | уреди извор]

  • Сцена
    Сцена
  • Сцена
    Сцена
  • Сцена
    Сцена
  • Сцена
    Сцена
  • Сцена
    Сцена

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Неки то воле вруће на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Неки_то_воле_вруће_(представа)&oldid=27711558”