Драгослав Андрић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Драгослав Андрић
Датум рођења(1923-11-10)10. новембар 1923.
Место рођењаЧачак
  Краљевина СХС
Датум смрти27. мај 2005.(2005-05-27) (81 год.)
Место смртиБеоград
  СЦГ

Драгослав Андрић (Чачак, 10. новембар 1923Београд, 27. мај 2005) је био српски писац, драматург, лексикограф, публициста и шахиста, састављач антологија и преводилац уметничке литературе на српски са француског, енглеског, немачког, холандског, руског и других језика. Превео је преко 130 књига поезије, прозе и драме.

Биографија[уреди]

Драгослав Андрић је рођен 1923. године у Чачку, од оца Јелисија, оксфордског ђака и мајке Зорке, учитељице. Након завршене Прве београдске мушке гимназије, школовао се на позоришном одсеку Музичке академије у Београду и у драмском студију Народног позоришта Србије. Завршио је енглеску филологију на Филозофском факултету.

Будући књижевник је матурирао у Првој београдској мушкој гимназији 1942, а потом дипломирао на Одсеку за енглески језик и књижевност Филозофског факултета у Београду. Истовремено студира и драматургију, па прву деценију свог рада ради управо као драматург у Београдском драмском позоришту, тада Савременом позоришту.

Постао је познат у 1970-им и 1980.им годинама по свом "Речнику жаргона“, хумористичкој збирки „Сваштара, уџбеник нонсенса“, антологији рок-поезије „Стерео стихови“ и неколико збирки и антологија светске поезије, између осталих и „Штихови“ Огдена Неша, Андрићевог омиљеног песника. Између 2003. и 2004. издаје антологију светске поезије у шест томова, „Америчка поезија данас“, „У име земље“ (канадска поезија), „Отисак срца у прашини“ (поезија америчких црнаца), „Ко, је л' ја?" (енглеска и америчка хумористичка поезија), „Свет у капи росе“ (класична кинеска поезија), „Не пали још светиљку“ (стара јапанска поезија).

У часопису „Време“ Андрић каже да преводиоци често знају свој језик боље од писаца, од којих се очекује да га усавршавају.[1]

У току 2005. завршава „Сваштара - виши курс“ и „Речник жаргона“ (друго издање) са око 20 хиљада речи и израза (два пута више од првог издања), али није дочекао његово објављивање.

Андрић је 10 година радио и као драматург у позоришту. Глумица Радмила Андрић му је била супруга.

Почетком 1990-их, као гостујући професор Универзитета у Чикагу, води курс о креативном превођењу литературе.

Осим књижевности, Андрић се занимао и шахом, са којим је дошао у додир са 11 година. У периоду 19481981. се активно такмичио, имао је титулу мајстора и био је државни репрезентативац.[2]

Члан Удружења књижевних преводилаца Србије, Удружења књижевника Србије и Српског ПЕН центра. Андрић је добитник награде "Милош Ђурић" за најбољи превод 1969. године и награде за животно дело Удружења преводилаца. Добитник је Вукове награде, највишег републичког признања за рад у просвети, науци и уметности.

Библиографија[уреди]

Књиге[уреди]

  • Двосмерни речник српског жаргона и жаргону сродних речи и израза, 1972, 2005.
  • Сваштара - уџбеник нонсенса, 1981.
  • Сваштара - виши курс, 2005.
  • Лексикон вицева. 1994. ISBN 978-86-7019-143-3..
  • Такнуто -Ћакнуто (ко-аутор са Љубивојем Ршумовићем)
  • Види мене - вежбе за духовно опуштање (ко-аутор са Љубивојем Ршумовићем)
  • Врт добре наде - песме и питалице о животињама из београдског Зоолошког врта.
  • Зезалице, или песме здесна налево, 1977.

„Само реч-две о овим - случајним - стилским вежбама...

Припремајући се за свој Речник сликова, кад бих зближио неке необичније риме - дакле оне које до сада нису имале срећу да се срећу - понекад бих ослушнуо шта једна другој имају да кажу. Тако су се стихови, тим неочекиванији што би необичније биле риме, оглашавали сами, здесна налево. И то шаљиви - што само доказује да се речи рађају ведре, а уозбиље се тек ако им не дамо мира. Најзад, сваки озбиљан проблем се понајбоље и решава - шалом. Око врата. Нарочито ако испод њих дува.

"P.S. Онај коме наслов смета - треба да зна да је зезалица чист народни израз за Михаилисов ромб или Михаилисов троугао (како би наслов, значи, могао и да гласи), тј. за предео између крсне кости (os sacrum) и тртичне (os coccygeus); консултовати у томе смислу проф. др Бранислава Берића, гинеколога-специјалисту, Нови Сад“ ”

— јануара 1977. Д. А.

Шах[уреди]

  • Шах - игра милиона, 1966, 1997.
  • Матни удар, 1989.
  • Шаховски забавник, 1985.
  • Школа за мале и велике пацере, 1989.

Преводи[уреди]

Антологије и збирке[уреди]

  • Антологија светске љубавне поезије (превод Драгослав Андрић, Данко Анђелковић, Данило Киш и др), 1970.
  • Новије фламанске приповетке, 1972.
  • Огден Неш, Штихови, 1972.
  • Боб Дилан, 1978. (ко-аутор са Душаном Латковићем)
  • Не пали још светиљку (антологија класичне јапанске поезије), 1981.
  • Ерскин Колдвел, Дувански пут, Нереди у јулу (превод Љерка Радовић, Драгослав Андрић), 1981.
  • Свет у капи росе (антологија класичне кинеске поезије), 1991.
  • Graffiti International (антологија графита), 2000.
  • Стерео стихови (антологија златне ере рок-поезије), 2000.
  • Америчка поезија данас. 2003. ISBN 978-86-7639-721-1..
  • Ко - је л' ја? (антологија енглеске и америчке хумористичке поезије). 2003. ISBN 978-86-7639-740-2..
  • У име земље (антологија канадске поезије). 2004. ISBN 978-86-7639-832-4. (обухвата енглеску и француску језичку област)

Драмска дела[уреди]

  • Кол Портер, Пољуби ме, Кејт
  • Ежен Јонеско, Позориште (сабрана дела), 1997 (група аутора у којој је учествовао и Драгослав Андрић)
  • Рон Кларк и Сем Бобрик, Јеси л' то ти, Нормане?
  • Жорж Фејдо, Хотел Слободан промет (позориште Јоаким Вујић, Крагујевац), 2003

Синхронизација[уреди]

Радио је превод за српску синхронизацију цртане серије „Приче о животињама“, за РТС. Све улоге, као приповедачица, тумачила је његова супруга - драмска уметница Радмила Андрић.

Крај живота[уреди]

Драгослав Андрић преминуо је 27. маја 2005. године. Само месец дана раније, са супругом, драмском уметницом Радмилом Андрић, у току 42. Дисовог пролећа посетио је родни град и чачанској Библиотеци даровао вредан поклон – око 400 књига из личне библиотеке. Последњи пут се обратио поштоваоцима свог дела на изузетно посећеној књижевној вечери, а публика је могла да погледа и изложбу његових књига у Одељењу за одрасле читаоце Градске библиотеке Владислав Петковић Дис. Њен аутор била је библиотекар мр Маријана Матовић, која је у 14. броју Гласа библиотеке публиковала студиозан преглед живота и рада Драгослава Андрића.[3]

Извори[уреди]

  1. ^ Преведена књижевност у Србији: Печат преводиоца
  2. ^ Шаховске партије Драгослава Андрића (1948 – 1981)
  3. ^ МАТОВИЋ, Маријана, 1965- Драгослав Андрић (1923—2005) / Маријана Матовић. - Слика Д. Андрића. - Доступно и на: http://www.cacak-dis.org.rs/elektronska_izdanja/Glas_biblioteke_14/mmatovic-dragoslav-andric.html[мртва веза]. - Напомене и библиографске референце уз текст. - Сажетак ; Summary

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]