Николај Поликарпов

Из Википедије, слободне енциклопедије
Николај Поликарпов
Polikarpov.jpg
Николај Поликарпов
Пуно име Николај Николајевич Поликарпов
Датум рођења 8. јул 1892.
Место рођења Ливенско
 Руска Империја
Датум смрти 30. јул 1944.
Место смрти Москва
 Совјетски Савез

Николај Николајевич Поликарпов (рус. Никола́й Никола́евич Полика́рпов; Ливенско, 8. јул 1892Москва, 30. јул 1944) је био совјетски конструктор авиона. Имао је надимак „краљ ловаца“, јер је конструисао више борбених авиона: двокрилни авион Поликарпов И-15 и једнокрилни И–16 тридесетих година двадесетог века. Учествовао у изведби лета Сикорског С 22 1916. године, под његовим вођством произведен је и први ловачки авион Григорович И–1, извиђачки авион П–1, борбени авион И–3 1927, извиђачки П–5 1928. и лаки школски авион У–2, који је након његове смрти преименован у По–2.

Биографија[уреди]

Детињство и младост[уреди]

Николај Поликарпов је рођен 8. јула 1892, у селу Свети Ђорђе, Ливенско, Орловска област, као син сеоског свештеника. Образовање је започео у Ливенској богословској школи, затим наставио као питомац Орловске Богословије. Међутим, Поликарпов ванредно полаже испите у гимназији 1911. и одлази на Политехнички факултет у Санкт Петербург. 1914. године, фасциниран и заинтересован ваздухопловством почео је да похађа ваздухопловне курсеве (аеродинамика) на Институту за бродоградњу. Године 1916, након што је одбранио свој дипломски рад, добија посао у пројектном бироу РБВЗ (рус. Русско-Балтийского вагонного завода — РБВЗ) где је до 1918 под руководством истакнутих руских конструктора као што је Игор Сикорски радио као шеф производње и учествовао у изградњи авиона „Иља Муромец“.

Револуција и робија[уреди]

После револуције, Сикорски наговара Поликарпова да побегне и да се склони из Русије, али је он одлучио да остане. У том периоду под његовим руководством, од марта 1918. до октобра 1929. је пројектовано, произведено и уведено у серијску производњу десет типова авиона, укључујући чувени У–2. 1929. године је био први талас хапшења „непријатеља народа“. Званично је оптужен за „контрареволуционарну саботажу у ваздухопловној индустрији“. Октобра 1929. је затворен и осуђен на смрт стрељањем.

Након две године чекања на извршење казне, 1931. године премештен је у ЦКБ-39, тајни совјетски истраживачки и развојни радни логор у строго контролисаном затвору Бутирка у Москви. 18. марта исте године му је казна промењена на десет година принудног рада, док је касније накнадно смањена, па је у јулу 1931. амнестиран заједно са још неколицином оптужених. Пре хапшења није се ни на који начин могло замислити да се могу окупити такви стручњаци на једном месту. У радном логору је радио заједно са Дмитријем Григоровичем, Косткиним, Надашкевичом и Мајорановим. Ова дружина истакнутих инжењера је успешно конструисала двокрилац И–5 који је уведен у ваздухопловство Црвене армије. Јуна 1931, по завршетку тест летова и демонстративних летова пилота Чкалова пред Стаљином и Ворошиловим, Поликарпов је добио помиловање, а коначно је рехабилитован 1. септембра 1956. године.

Поликарпов у совјетској Русији[уреди]

У периоду од 1931. до смрти 1944. Поликарпов је конструисао десет типови авиона, углавном војно борбених. Најзначајнији су ловци И–15, И–153 и И–16, авион И–180 и И–185. У мају 1931. Поред бораца И–15 и И–16 под његовим вођством је 1939. направен ловац јуришник И–153 „Чајка“. Који се води као један од најбољх совјетских борбених авион у предратном периоду. Између 1938. и 1944. под његовим руководством направљени су експериментални авиони И–180 И–185 и други. 15. децембра 1938. је при првом лету у авиону И–180 погинуо пилот Чкалов. Треба напоменути да је уз Поликарпова радио велики број талентованих инжењера, укључујући и Таирова. 1943. постигао је велики академски успех тако што је постављен за предавача Московског Института Авијације (МАИ). Последњи борбени авион Поликарпова је био И–185, који је уведен у серијску производњу 1943. године. Тада је био најсупериорнији у конкуренцији свих совјетских борбених авиона. По перформансама и летним способностима једино су му били блиски Лавочкин Ла–7 и Јаковљев Јак-3, али су они уведени у производњу 1944. Поликарпов је умро од рака желуца. Сахрањен је на гробљу Новодевичје у Москви.

Види још[уреди]