Портал:Медицина/Изабрани чланак април 2011.
Радијациона болест, радијациони синдром је скуп знакова и симптома који се јављају; у акутном облику у току шестонедељног периода после излагања зрачењу већем од 0,7 Gy (апсорбовано зрачење) у кратком временском периоду, неколико сати до 1-2 дана, и хроничном облику као последица кумулативног ефекта малих доза на два и више радиосензитивних ткива кроз дужи временски период (најмање пет година), без обзира да ли се ради о спољашњем или унутрашњем зрачењу. Смрт након зрачења може настати и без претходног развоја синдрома болести ако је доза зрачења преко 10.000 рема, јер тренутно оштећује централни нервни систем, дисање, циркулацију итд.
Према начину настанка радијациона болест може бити задесна (настала у току производње, примене, истраживања, манипулације или лечења радиоктивним материјалом) или намерна (након примене радиоктивног оружја у ратним или терористичким дејствима). На основу тежине клиничке слике и последица по здравље озрачених људи болест се дели на акутну и хроничну радијациону болест (синдром).
Сваки становник на земљи изложен је природном или „позадинском“ зрачењу и годишње прими количину до 3 mSv, (не рачунајући медицинске прегледе и радиотерапију), а особе професионално изложене зрачењу (они који се баве заштитом од зрачења, рендгенолози, инвазивни дијагностичари, запослени у нуклеарним електранама...), годишња не би требале да приме дозу зрачења већу од 20 mSv (..."мора се настојати да та доза буде значајно нижа"). Радијација се свакодневно акумулира у телу, али тело се свакодневно регенерише па излагање овој врсти радијације није опасно. Но када је тело изложено високој дози радијације у кратком временском периоду, процеси регенерације не могу санирати штету и настаје радијациона болест.