Портал:Филозофија/10
Рана исламска филозофија или класична исламска филозофија је израз који се користи за период у развоју исламске филозофије који је започео у 2. веку по Хиџри, односно на почетку 9. века нове ере и трајао до 6. века по Хиџри, односно краја 12. века. Он кореспондира са периодом који се назива исламско златно доба, односно када су, између осталог, достигнућа исламске филозофије и науке имале значајан утицај на развој тих области у каснијим периодима, односно другим деловима света.
Ране филозофске школе у исламском свету се деле у две опште групе: исламска перипатетичка филозофија (хикмат ал-маша) и исламска илуминативна филозофија (хикмат ал-ишрак).
Исламска перипатичка филозофија у својим рационалним фундаментима је блиска Аристотеловом филозофском систему. Она је заснована на демонстрацији и рационалној валидности. Огромним залагањем Абу Јакуба Исхака ал-Киндија, Абу Насра Фарабија, Абул-Хасан Амирија, Ибн Сина, Фахрудина Разија и Ибн Рушда, ова филозофска школа је у великој мери усавршена. Историјски подаци сведоче о томе да је Аристотел углавном ходао док је износи своје теорије ученицима, а да су га они ходајући слушали и бележили. Историчари сматрају да се филозофија коју они представљају управо зато назива перипатетичком филозофијом.
Термин ал-ишрак у арапском језику означава осветљење, сијање и самопоказивање. Посматрано из историјског аспекта, исламска илуминативна филозофија је прва и настарија врста филозофије. У исламском свету, предводник ове школе филозофије је био Шихабудин Јахја ибн Набш Сухравади (погубљен 1191. године), а његови следбеници попут Шахразурија и Кутубина Ширазија су дотатно развили ову школу.