Пређи на садржај

Манастир Ходош — разлика између измена

м
нема резимеа измене
м
 
Петар Аврамовић Текели, Србин официр, генерал у руској царској војсци оставио је 1812. године манастиру Ходошу 1000 рубаља прилога. То није било случајно, сетио се пред смрт завичаја, јер је био рођен 1720. године у Араду. Отац Ранко био је граничарски капетан, а деда Јован Текилија пуковник, био је комадант Потиско-поморишке границе 1699. године. Новац намењен манастиру је стизао у неколико рата.<ref>"Српски летопис", Будим 1833. године</ref> Текелије су одувек водиле бригу и жртвовале се за манастир Ходош. Поред свих прилога, манастир је од Саве Текелије и позајмице узимао. Када је 1841. године дуг са каматом достигао износ 5173 ф. 16 крајцара, Текелија је тај дуг "опростио" - тако даровао манастир. Прерачунавањем се узевши у обзир и дар руског генерала Петра, долази до још већег дара, од 5721 ф. 16 кр. Братство манастирско се захвалило јавно Текелијама.<ref>"Сербске народне новине", Пешта 1841. године</ref>
 
 
== Деоба са Румунима ==
 
Румуни су на сабору у Карловцима 1865. године званично поред осталог тражили манастир Ходош. Из тадашњег полазишта српских црквених великодостојника, види се како је Ходош у ствари поклоњен: "Што се тиче правне природе манастира као српских институција (установа), ту се Синод и Конгресни одбор слажу; но Синод не би био противан кад би народни Сабор одобрио: да се из братске љубави манастир Ходош, који у Арадској дијецези лежи, (Румунима) уступи".<ref>"Српски летопис", Будим 1866. године</ref>
Манастир је био за време деобе са Румунима, под јурисдикцијом Арадске епархије, па је ту и остао и даље. Многи српски црквени великодостојници су касније "жалили", што се нису ни мало борили, да се та "српска задужбина и српско црквено добро поврати у српску јерархију". Румуни нису имали никаква својинска права, нити законских могућности, али Срби су били несхватљиво пасивни. Одласком архимандрита Корнелија Живковића Србина, из манастира Ходоша 1887. године, није постављен више српски настојатељ, због чега су Срби изгубили тај манастир.<ref>"Српски сион", Карловци 1902. године</ref> Треба истаћи да је манастир формално прешао у састав нове румунске митрополије, од њеног установљења 1864. године. Српски црквено-народни сабор је 1902. године покушао да поврати манастир Ходош. Послати су тако др Жарко Миладиновић у Беч, а др Мита Мушицки у Будимпешту, да у тамошњим државним архивама нађу историјске податке о настанку манастира. Хтели су српски радикали да се спреми материјал за покретање парнице за манастир Ходош. Срби су мислили да је довољно рећи: манастир се увек називао у прошлости или српским или илирским, а никад румунским. Једино је српски народ водио бригу и жртве подносио за његов опстанак. Српски црквени сабор је и 1749. године решавао питање манастира Ходоша. Али све то није било довољно, јер православни Румуни којикада су изашли из црквене заједнице са Србима, добили су без проблема "за столом",. многоМного тога што им није припадало, присвојили су они лако, па тако и стару српску задужбину Јакшића и Текелија.<ref>"Мале новине", Београд 1902. године</ref>
 
== Културна хроника ==
Историчар Јанко Шафарик је користио за приређењесвоје издање књиге "Законик цара Душана српског", најстарији ходошки (манастирски) српски рукопис, онај из 1390. године. Он се одавно налазио далеко од манастира, у Прашком музеју.<ref>Стојан Новаковић: "Законик Стефана Душана цара српскога, 1349. и 1354. године", Београд 1870. године</ref>
Манастирско братство на челу са архимандритима, често су били купци српских књига, часописа и календара. Купци једне српске књиге 1832. године били су из манастира браћа: намесник Арсилај Маринковић и Геврасиј Митровић јерођакон.<ref>Антоније Арновљев: "Виргинија или крваба жертва освобожденија", Пешта 1832. године</ref> И две године касније 1834. они купују Стаматовићеву књигу.<ref>Павел Стаматовић: Младиј Сербљин у всемирном царству", Пешта 1834. године</ref> Манастирска браћа купује 1834. године и књигу "Турци у Босни или смерт Милоша". На челу "општежитељног" манастира Ходоша био је 1822-1837. године архимандрит Мојсеј Манојловић који годинама редовно купује српске књиге и претплатник је "Српског летописа". он је 1814. године био игуман манастира, када је купио књигу "Прикљученија Телемака сина Улисова" од Стефана Живковића. А купци календара "Сербска пчела" за ту годину били су ходошки калуђери: игуман Симеон Поповић, намесник Јулијан Недељковић, те чланови братства Архисилај Маринковић јеромонах и Севастијан Табаковић јерођакон.<ref>"Сербска пчела", Пешта 1837. године</ref> Из списка пренумераната једне српске књиге види се ко чини манастирско братство 1843: Лаврентије Гершић (из Футога родом) протосинђел и намесник (1843-1846), Јер. Николић јеромонах, Дамаскин Поповић јеромонах - купио две књиге за своје кћерке.<ref>"Златотворно село", по Чокеу, превод Димитрије Поповић, Сегедин 1843. године</ref> Калуђер Табаковић придворни иконом је набавио у Араду, књигу "Богомољка", од Аристида Николића, 1847. године. Свети Синод је 1853. године поставио архимандрита ходошког Емилијана Кенгелца за епископа вршачког. Архимандрит ходошки Антоније Нако премештен је 1857. године у манастир Месић, а на његово место је прешао ходошки протосинђел Корнелије Живковић. Архимандрит Живковић се иако Србин (родом из Даља), није таквим показао приликом једне расправе о црквеној равноправности Срба и Румуна. Заступао је другачији став, и критиковао адвоката Лончаревића, радећи у интересу румунске стране. Живковић је као архимандрит био учесник Сабора 1864. године у Карловцима, а остао је у Ходошу до 1887. године.
Књигу Вукову о српском народу, набавио је 1867. године јеромонах Самуило Брашованов из манастира Ходоша.<ref>Вук Ст. Караџић: "Живот и обичаји народа српскога", Беч 1867. године</ref>
27.345

измена