Румунска православна црква

С Википедије, слободне енциклопедије
Румунска православна црква
Biserica Ortodoxă Română
Patriarchenpalast Bukarest.jpg
Зграда Румунске патријаршије
Основни подаци
Оснивање1872.
Канонско признањеКанонски призната
ПредстојатељПатријарх румунски Данијел
СједиштеБукурешт
Канонска јурисдикција Румунија
 Молдавија (спорно)
ДијаспораБесарабијска митрополија
КалендарНовојулијански календар
Званични веб-сајт
Статистика
Архијереја53
Епархија20 епископија, 13 архиепископија и 10 митрополија
Манастира637
Храмова14.500
Вјерника18.806.428
Romanian Orthodox Church11.svg

Румунска православна црква (рум. Biserica Ortodoxă Română) је помесна и аутокефална црква са достојанством патријаршије. Налази се на седмом месту у диптиху Цариградске патријаршије помесних православних цркава. Друга је по величини православна црква на свету, са 20 милиона верника[1][2]

Историја[уреди | уреди извор]

Црквена организација на територији Румуније је позната још од 4. века. Ту је постојала римска провинција Дакија која је улазила у састав Илирика, због чега су се и дакијски епископи налазили под јурисдикцијом архиепископа сирмијских, који су били под јурисдикцијом римског епископа. Након пада Сирмијума под Хуне (5. век), црквена област Дакије је прешла под јурисдикцију архиепископа солунског, који се некада потчињавао Риму, а некада Цариграду. Након што је у 6. веку византијски цар Јустинијан I основао град Јустинијана Прима, центар црквене администрације Дакије се од тада налазио ту.

Митрополија влашка је улазила у састав Охридске, а затим Трновске патријаршије (1234—1393), након чега је попримила словенско писмо и црквенословенски језик у својству литургијског језика.

Око 1324, Влашка је постала независна држава; године 1359, влашки војвода Николај Александар I је добио од цариградског патријарха дозволу да црквену организацију у Влашкој подигне на ранг митрополије. Митрополија се налазила у канонској зависности од Цариградске патријаршије све до почетка 18. века.

За разлику од других земаља под влашћу Османског царства, у Влашкој и Молдавији, под покровитељством месних господара, сачувана је пуна слобода богослужења, наставили су се градити нови храмови и основати манастири, сазивали су се црквени сабори. Црквена имовина је била неприкосновена; на основу тога су источне патријаршије и светогорски манастири стицали ту имовину и отварали подворја, што је био један од главних извора за њихове приходе.

Молдавија је 1711, а Влашка 1716. године прешла под управу кнезова које је именовао султан из реда неколико породица грчких фанариота. Црквени живот се подвргао хеленизацији; црквенословенски језик је био замењен у градовима са грчким, а у селима га је потиснуо румунски језик. Године 1776, влашком митрополиту је додељена титула „намесника Кесарије Кападокијске“ — најстарије по части катедре Цариградске патријаршије, коју је у 4. веку преводио Свети Василије Велики.

Према резултатима руско-турских ратова из друге половине 18. века, Русија је добила право покровитељства над православима на тој територији. Године 1789, за време Руско-турског рата (1787—1792), од стране руског Светог синода је била успостављена „Молдо-влашка егзархија“, чији је архијереј администратор од 22. октобра те исте године постао бивши архиепископ екатеринославски и Херсонеса Тауријског Амвросије (Серебреников). Године 1792, за митрополита молдавско-влашког с титулом егзарха Молдавије, Влашке и Бесарабије је именован Гаврил (Банулеско-Бодони); али је 1793, након заробњеништва у Цариграду и осуде од стране Светог синода Цариградске патријаршије, именован био на Екатеринославску катедру, и задржао је титулу егзарха.

На почетку 19. века владика молдавскe митрополиje Венијамин (Костаки) иступа против власти фанариота и поздравља руску окупацију Молдавије.

У периоду руске војне окупације (1808—1812), Молдавија и Влашка су потпале под руску црквену јурисдикцију. Марта 1808, руски Свети синод Руске православне цркве је одлучио да се пензионисани кијевски митрополит Гаврил (Банулеску-Бодони) именује за члана Синода и постави за егзарха Молдавије, Влашке и Бесарабије. Након склапања Букурештанског мира, Бесарабија је припала Русији, где је 1813. године основана Кишињевска и Хотинска епархија, на чијем челу се налазио митрополит Гаврил.

Након Грчког рата за независност (1821), султан је 1822. године усвојио молбу молдавских и влашких бољара о обнови права да самостално бирају румунске владаре. Од тог тренутка, политичка зависност Румуније од Османског царства је почела знатно да слаби; на све већем значају је добијао културни и политички утицај Француске и Аустрије (Трансилваније). Упоредо с антигрчким осећањима, у том периоду је био распрострањен и непријатељски однос националне елите према империјалистичкој руској политици; када је 1853. године руска војска прешла Прут и приближила се Дунаву, румунске кнежевине су замолиле султана да им заузме територију и успостави отпор према Русима.

Године 1859, дошло је до уједињења кнежевина Влашке и Молдавије у Румунију. Изабрани кнез фанариот Александар Куза, који је био под француским утицајем, извршио је реформе које су се многим црквеним историчарима чиниле да су усмерене против Православне цркве. Био је основан нови орган црквене управе — Генерални национални синод, који је у свом саставу имао све епископе и по три депутата из реда свештенства и лаика из сваке епархије. Синод је имао право да се састаје једном у две године и био је под потпуном контролом световне власти. Архијерејска постављења су се вршила одлуком кнеза. Законом из 1863. године била је спроведена потпуна конфискација (секуларизација) све црквене и манастирске имовине. Оваквој антиклерикалној политици владе су се активно противили браћа Скрибани: епископ Филарет и епископ Неофит.

Године 1865, три године након оснивања румунске државе, помесна црква је прогласила себе за аутокефалну, али је Цариградска патријаршија то признала тек 1885. године.

Године 1918, Румунији се припојила Бесарабија. Године 1919, одржан је Сабор који је окупио епископе из Румуније, Трансилваније и Буковине. Дана 1. фебруара 1919, у Румунији је био усвојен грегоријански календар.

Устав Румуније из 1923. године је признао Румунску православну цркву као националну цркву у земљи.

Одлуком Светог синода од 4. фебруара 1925, Румунска црква је била подигнута на ранг патријаршије. Овакво стање је било канонски признато томосом Цариградске патријаршије од 30. јула 1925. године. Дана 1. новембра 1925, било је извршено свечано увођење митрополита-примаса Мирона Кристја у достојанство архиепископа букурештанског, митрополоита Мунтеније и Добруџе, намесника Цезареје Кападокијске, патријарха све Румуније. Од 1. фебруара 1938. до 6. марта 1939, патријарх Мирон је био такође премијер Румуније, именован од стране румунског краља Карола II.

На основу тајног протокола у оквиру споразума између Нацистичке Немачке и Совојетско Савеза о међусобном ненападању, Совјетски Савез 28. јуна 1940 окупира Бесарабију и северну Буковине; црквене структуре су биле од тада потчињене Московском патријархату. За Кишињевску епархију је био назначен епископ Алексиј (Сергејев), који је подигнут на чинархиепископа (на крају је био архиепископ Алма-Атински; био је познат по своме неморалном животу; до 1939. године био је под забраном свештенодејствовања и био је предан суду архијереја).

Дана 22. јуна 1941, Краљевина Румунија је заједно с Нацистичком Њемачком напала Совјетски Савез. Сагласно обостраном договору закљученом у Бендерију дана 30. августа 1941, област између река Дњестра и Буга, под именом Транцнистрија, дата је на административну управу Румунији. У састав ње су ушли на левој обали реони Молдавске Аутономне Социјалистичке Републике, Одеска област и део територије Николајевске и Виницке области. Румунска црква је проширила на Транснистрију своју јурисдикцију. Септембра 1941, у Транснистрији је била отворена православна мисија на челу с архимандритом Јулијем (Скрибаном). Отворени су храмови и манастири који су прекинули да врше своју делатност у совјетској држави. Нарочита пажња се поклањала обнови црквеног живота на територији Молдавије. У Транснистрији је била забрањена делатност других тзв. православних организација, укључујући Украјинску православну цркву, које су слободно постојале у Рајхскомесаријату Украјини. Дана 30. новембра 1942, била је отворена Духовна семинарија у Дубосараху. Од 1. марта 1942, при Одеском универзитету су почели са радом богословски курсеви за студенте свих факултета. Од јануара 1943, у Одеси је деловала православна Духовна семинарија. У богослужбене књиге се уводио румунски језик, румунске литургијске традиције и грегоријански календар.

После успостављања поновне совјетске контроле над Транснитријом у августу 1944, територија је прешла под јурисдикцију Московског патријархата.

Године 1948, у Румуније је био успостављен комунистички режим. За разлику од већине других комунистичких држава, у Румунској православној цркви није било много гоњења или притисака, иако је сав црквени живот био под јаком контролом државе. Од 1948. до 1977, на челу Румунске цркве се налазио патријарх Јустинијан.

На челу Цркве се од 1968. године налазио патријарх Феоктист. После пада комунистичког режима у јануару 1990, подноси оставку, али је бива враћен одлуком Синода у априлу исте године. Године 1990, била је поновно успостављена до тада забрањена Гркокатоличка црква Румуније.

Године 1992, бивши епископ Московског патријархата Петар (Педурару) се налазио на челу обновљење Бесарабијске митрополије у својству архијереја адмниситратора. Године 1995. бива хиротонисан у чин митрополита.

Дана 30. јула 2002, влада Владимира Вороњина је доделила Бесарабијској митрополији званични статус, били су регистровани њен грб и статут. Митрополија у саставу Румунске патријаршије је била призната за наследницу Бесарабијске митрополије која је постојала у Бесарабији од времена њеног уједињења са Румунијом (1918) па све до совјетске окупације (1940).

Распрострањеност[уреди | уреди извор]

Припада јој већина Румуна (18.817.975 вјерника тј. 86,8% од укупног становништва, према попису из 2002), као и велики део Румуна из Републике Молдавије.

Румунска православна црква је једина православна црква која користи романски језик у литургијама.

Устројство[уреди | уреди извор]

Највиши орган црквене власти је Свети синод који се састоји од патријарха и свих архијереја Православне румунске цркве.

Православна румунска црква је, унутар граница Румуније, подељена на 6 митрополија, 10 архиепископија и 20 епископија. Изван граница Румуније постоје 3 митрополије, 4 архиепископије и 7 епископија.

Патријарси[уреди | уреди извор]

Румунски патријарси:

Види још[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

  1. ^ Иларион (Алфеев); Корытко, Олег; Васечко, Валентин (2022-05-15). История религий (на језику: руски). Litres. стр. 244. ISBN 978-5-04-118995-2. 
  2. ^ Митрополит Иларион (Алфеев); Корытко, проторејереј Олег; Васечко, проторејереј Валентин (2022-05-15). История религий (на језику: руски). Москва: Litres. стр. 283. ISBN 978-5-04-118995-2.