Јакшићи

Из Википедије, слободне енциклопедије
Јакшићи
Jaksic Coat of arms.png
Држава Српска деспотовина
Краљевина Угарска
Оснивач Јакша Брежичић
Националност српска

Јакшићи су били позната српска племићка породица. Јакшићи су задивили Мађаре својим херојством у борби с Турцима, тако да их је краљ Матија назвао „стубовима хришћанства“[1] и дао им и угарску племићку титулу.

Родослов[уреди]

  1. Јакша Брежичић, војвода деспота Ђурђа Бранковића.
    1. Стефан Јакшић (?-1489), оженио се Милицом.
      1. Дмитар Јакшић, млад умро.
      2. Стефан Јакшић, оженио се Милицом, кћери војводе Милоша Белмужевића.
      3. Марко Јакшић (?-1537), оженио се Поликсеном.
        1. Стефан Јакшић
        2. Јована Јакшић, 1536. удата за Михаила Бакића.
        3. Јелисавета Јакшић, удата за Николу Доција.
        4. Марија Јакшић, удата за Коломана Артандија.
        5. Милица (Потенција) Јакшић, удата за Јована Кендефија.
        6. Маргита Јакшић, удата за Божидара Паточија.
        7. Схоластика Јакшић, удата за Владислава Зелемирија.
        8. Ана Јакшић, удата за Гашпара Банфија, касније преудата.
      4. Ана Јакшић
      5. Јелена Јакшић, удата за деспота Јована Бранковића.
      6. Ирина Јакшић, удата за Матију Херцеговића Косачу.
    2. Дмитар Јакшић (?-1486), оженио се Јеленом.
      1. Јован Јакшић
      2. Дмитар Јакшић (?-1510)
      3. Петар Јакшић, оженио се Катарином.
        1. Дмитар Јакшић (?-1539)
        2. Никола Јакшић (?-1539)
        3. Јован Јакшић (?-1543)
      4. Ђорђе Јакшић

Војвода Јакша Брежичић[уреди]

Војвода Јакша Брежичић био је војсковођа српског деспота Ђурађа Бранковића. Као турски вазал деспот Ђурађ Бранковић био је приморан да пошаље своју војску и учествује у опсади Цариграда 1453. године. Тада је цар поручио деспоту да му пошаље хиљаду и пет стотина коња (тј. коњаника) према уговору о примирју, говорећи да хоће да крене у Караманову земљу. И тако је деспот отпремио војводу Јакшу Брежичића са хиљаду и пет стотина коња, не знајући каква је намера цара. А цар не говорећи никоме, пусти брзе коњанике ка Цариграду да бију, убијају кога год сретну све до самих опкопа. Онда је сам цар, приспевши са свом својом силом, опсео Цариград. Чувши то господин Јакша с оним људима што су од деспота били отправљени, хтедоше се вратити назад, али су били опоменути, ако би тако учинили, на путу би били уништени, зато су морали да иду ка Стамболу; па ипак наша помоћ није Турцима много помогла. Турски Султан Мехмед Други Освајач заузео је Цариград 1453. године чиме је престало да постоји хиљадугодишње Византијско царство.

Јакшићи у Угарској[уреди]

Синови војводе Јакше, Стеван и Дмитар Јакшићи, из Јагодине, прешли су у Угарску са 1200 својих ратника, и добили су тамо 1464. године од угарског краља Матије нађлачко властелинство. Другом половином 15. века, на тлу Словачке, ратничким подвизима су се прославили многи српски великаши. Било је то време ратова угарских краљева против пољских и немачких владара. У бици код Кошица у саставу војске угарског краља Матије Корвина 1474. године прославио се војсковођа Дмитар Јакшић, јунак српских народних песама, који је поседовао десетине насеља у Поморишју. Скривен у шуми са коњичким одредом, уз велику ратну вештину и храброст, испресесао је непријатељску војску и притом освојио градове Хумане и Михаловце, које је држала војска пољског краља. Његов син Стефан се истакао храброшћу 1490. године када је у двобоју победио једног мегданџију, па се пољска војска повукла. Следеће године опет се код Кошица сукобиле пољска војске краља Алберта и угарског краља Владислава. Победи угарске војске допринели су српски одреди које су предводили војвода Милош Велмужевић и браћа Јакшићи.

У последњој бици коју је водио против Турака, Велмужевић је 1501. године био смртно рањен, а изгубио је и сина јединца. Написао је опоруку, којом је, у присуству калуђера Тимотија из Хиландара, имања доделио кћерци Милици, удатој за војводу Стефана Јакшића. Био је то први тестамент писан међу Србима у Угарској.

Српски деспот Вук Гргуревић Бранковић, војвода Дмитар Јакшић и његов син Јован као војсковође учествовали су у походима угарског краља Матије против Турака 1481. године у Србији у којима је хришћанска војска стигла до Крушевца. Војвода Јован Јакшић је командовао одредом који је ослободио Голубац. Приликом повлачења из Србије са војском се у два наврата повукло и око 110.000 Срба који су насељени у околини Темишвара. Војвода Дмитар Јакшић, враћајући се из Турске, где је био као посланик краљев код султана, је у близини Смедерева био напанут и тешко рањен. Од те ране је и умро 8. новембра 1486. године, док је Стефан умро 1489. године. Стефанов син Марко Јакшић учествовао је у бици на Мохачу 1526. године.

Маја 1514. почео је устанак угарских крсташа против великаша. Незадовољни својим статусом и односом према њима, почели су паљење и рушење спахијских чардака и дворова и немилосрдно гоњење и убијање племића. Устанак се ширио по великом делу јужне Угарске, кроз Банат и Бачку до Срема. Захватио је и један део Срба. Страдала су имања браће Јакшића у Нађлаку и један део имања бивших деспота. Али већи део Срба устао је против тих крсташа и помагао је племићску војску у борбама против њих.

Иван Грозни[уреди]

Директни потомак породице Јакшић је руски цар Иван IV Грозни преко треће ћерке Стефана Јакшића Ане и њене ћерке Јелене Васиљевне, супруге руског великог кнеза Василија Ивановича.

Хиландар[уреди]

Последњи племићи непосредни српски ктитори Хиландара били су Јакшићи. Деспотица Ангелина Бранковић 1503. молила је помоћ за Хиландар од руског великог кнеза Василија Ивановича. Хиландарци су средином XVI века посетили руског цара Ивана IV Васиљевича и молили га за заштиту и материјалну помоћ. Иван Грозни је постао нови ктитор Хиландара. Његова наклоност према српском манастиру објашњава се царевим пореклом, то јест родбинским везама са Јакшићима.

Јакшићи у народним песмама[уреди]

Народна епика запамтила је Јакшиће сем по њиховом јунаштву још по њиховим женидбеним авантурама и по деоби. Синови Стевана и Дмитра, Марко и Петар, делили су доиста имање своје породице и дуго су се парничили око деобе мезехеђешког спахилука, који су им очеви добили 1464. године, па су то парничење наставили и њихови потомци, нарочито женски.

Покосовки циклус[уреди]

Референце[уреди]

  1. Владика Николај Велимировић „Теодул - српски народ као Теодул“ (ЕВРО, Београд,2001.)

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]