Арад

Из Википедије, слободне енциклопедије
Арад
Arad
Arad Rathaus 3689.jpg
Градска кућа у Араду
Грб
Основни подаци
Држава  Румунија
Округ Арад
Становништво
Становништво (2011) 159074[1][2]
Густ. нас. 556 ст./km2
Географске карактеристике
Координате 46°11′00″ СГШ; 21°19′00″ ИГД / 46.183333° СГШ; 21.316667° ИГД / 46.183333; 21.316667Координате: 46°11′00″ СГШ; 21°19′00″ ИГД / 46.183333° СГШ; 21.316667° ИГД / 46.183333; 21.316667
Надморска висина 116,5 m
Површина 300,89 km2
Арад на мапи Румунија
Арад
Арад
Арад на мапи Румунија

Арад (рум, мађ, и нем. Arad) град је у западној Румунији, делом у румунском Банату, а делом у области Кришана, на десној обали Мориша. Главни је град истоименог округа Арад.

Географија[уреди]

Арад је један од румунских градова који су најудаљенији од престонице Букурешта (550 km), док је са друге стране град много ближи Београду (215 km). Најближи већи град је јужније смештени Темишвар на 43 km раздаљине.

Рељеф: Град Арад се налази у источном ободу Панонске низије, на око 100 метара надморске висине. Место града је граница између равнице на западу и почетака побрђа на истоку.

Клима у Араду је умерено континентална - панонска варијнта са топлим летима и хладним зимама.

Воде: Кроз град протиче река Мориш, која дели град на северни (већи) и јужни (мањи) део. Река је и граница између историјских покрајина Баната и Кришане, па је и Арад делом у Банату (југ), а делом у Кришани (север).

Историја[уреди]

Српска православна црква у Араду
Римокатоличка катедрала у Араду
Нова румунска православна црква у Араду

Први пут се Арад помиње у 11 веку. Школа у Араду је постојала 1606. године. Од 1699. до 1741. Арад је био седиште поморишке границе и у своје доба седиште српских епископа.

У Араду је 1849. обешен Србин Јован Дамјанић са још 12 мађарских генерала, учесника Мађарске револуције. Арад је родно место племића, најбогатијег Србина тог времена, задужбинара и оснивача пештанског Текелијанума Саве Текелије, који је ту и сахрањен у цркви Св. апостола Петра и Павла, задужбини граничарске породице Поповић, која је добила племство и предикат Текелија. Њена спољашњост недавно је обновљена, новцем Српске православне цркве, Савеза Срба у Румунији и румунске државе. Милан - Емил Табаковић из старе српске банатске племићке породице Табаковића творац је катедралне цркве, најимпозантније грађевине на главном арадском булевару.

Арад је 1918. године припао Румунији, што се неповољно одразило на град, као погранични (граница са Мађарском на мање од 15 km). Такође, некада већински мађарски град је постепено добио румунску већину и карактер.

Срби у Араду[уреди]

Срби су у ратним временима бранили границе Аустроугарске монархије од Турака, а у миру су постајали велики градитељи, задужбинари, трговци и уметници. Сеобе у доцнијим вековима одводе Србе у друге крајеве тако да их данас (2005. г.) има око 700. Школе на матерњем језику више немају, јер нема довољно деце.

Срби у Араду и околини вековима су живели и предњачили, у сваком погледу. Било је ту племића, високог клера, официра, трговаца, отмених грађана, уметника и писаца. Град је био значајно место на карти Српства, јер су ту живели поносити и племенити људи. Њен најпознатији становник био је велики добротвор, доктор права, племић Сава Текелија "от Визеша и Кевермеша". Славна је историја Срба Арађана, али као да је од смрти Саве Текелије (21. септембра) 1842. године, кренуло несхватљиво брзо и неумитно опадање нашег живља. Мало је који град са српским грађанским обележјем као Арад толико изгубио, толико се изменио, данас опустео, остао тек у романтичним успоменама. Још 1440. године предео Јенопољски око Арада су Срби масовно насели и привилегије добили од угарског краља Владислава. Од тада тече импресивна историја коју пишу Срби Арађани. Краљ Сигисмунд је управу Јенопољске жупаније (са Арадом) предао Ђорђу Бранковићу, а после и сину његовом Авраму. Онда 1691. године царски генерал Фридрих гроф Ветерани својом наредбом поставља Суботу Јовића за заповедника Арада. Владика Исаија Ђаковић је столовао прво у Јенопољу.[3] Владика арадски Исаија Ђаковић је 1706. године купио себи ту владичанску столицу, пренео је из Борош-Јене у Арад. Од Јенопољског и Варадинског, постао је епископ Арадски. Јован Поповић "Тукулија" је оберштер Поморишке крајине 1715. године. Цар Карло шести 1720. године дао је граничарском официру из Арада, Михајлу Чарнојевићу и његовој породици "Шуц-патент". Оберкапетан Поморишке крајине био је у Араду, 1722. године Остоја Текели Поповић. Године 1734. пуковник Пера Сегединац је командир две народне - пешачке и коњичке регименте, а син славног "Тукулије", Ранко је капетан и командир града Арада. Ђорђе Шевић оберкапетан српске народне војске у Араду. Арадски оберкапетан 1741. године је Арсеније Вујић, у пратњи патријарха Шакабенте. Исте године, Исаија Антоновић долази у Арад, да би ту постао митрополит. Синесије Живановић је саградио православни манастир са храмом посвећеном Св. Симеону у Арад-Гају. Изградио је уз њега и нову епископску резиденцију са нужним зградама утрошивши 60.000 круна. Али српски црквено-народни сабор је међутим 1865. године поклонио то Румунима, који су храм претворили у парохијску цркву. Постојала је 1842. године у Араду и румунска Препарандија (од 1812), на којој су се спремали учитељи на румунском језику. Градску власт и његову елиту у 19. веку чинили су Срби грађани, које налазимо као пренумеранте српских издања књига и новина. Српску књигу купују 1814. године први и најотменији људи града: племић Сава Текелија, Георгије Алексић прота, генералица Алка Путник рођ. Текелија, Сава Арсић бургермајстер (градоначелник) са супругом Евстакијом Арсић (списатељицом), затим три сенатора - Јосиф Орловић, Георгије Грујић и Георгије Мијатовић, па Георгије Фруша варошки "касеперцеп", Јосиф Јорговић доктор филозофије професор на румунској Препарандији, Георгије Ремецки учитељ и још 13 грађана.[4] Варошка власт је у рукама Срба: Василије Михајловић биров (1816), а сенатор Михаил Крестић. А са духовне стране предњаче, прота Георгије Арсић и поп Никола Брадан. Лазар Адамовић је учитељ у српској народној школи. Василије Петровић биров (1831), а сенатори Георгије Секулић и Георгије Мијатовић. Константин Александровић заклети нотар, а Лазар Михајловић је виценотар. Павел Михајловић судски нотар, Димитрије Крестић лекар, Димитрије Влајковић адвокат. Пароси су - прота Георгије Петровић и поп Теодор Крстић при цркви Св. апостола Петра и Павла, а Димитрије Аврамовић јерођакон и учитељ.[5] Сава Арсић градоначелник Арада (пре 1885), Чланови Матице српске били су виђенији Арађани: Лазар Михајловић обернотар (1827), Бабић Марко трговац (1830), племић Сава Текелија от Кевермеша (1833), Еустахија от Арсић књижевница (1838), Михаил Јанић иконорезац (1841).[6] поред Текелије, хуманитарни фонд при Матици српској је основао Павле Јовановић из Арада. Народни добротвор Јовановић је завештао 30.000 ф. за студентске стипендије. Због тога су му захвални Срби у Араду подигли достојан споменик са жељезном оградом 1888. године.[7] Славни Текелија је 14. јануара 1811. године основао у Араду са 1000 ф. закладу, при храму Св. апостола Петра и Павла. Та фондација је награђивала добре проповеднике који су у тој цркви на српском језику беседили народу. Гавра Јанковић је био добротвор Српског народног позоришта из Новог Сада, којем је завештао своју кућу у Араду. У Араду је Сава Арсић попут Божића, основао градску задужбину за сироте ђаке. Али Срби су биолошки губили, дочекали су да општина Арадска већ 1902. године затвори српску основну школу, јер није било ученика да је похађају.[8] Питомци Текелијанума, завода у Пешти били су младићи из Арада: Симеон Петровић 1838/1839. медицинар, Стеван Михајловић 1847/1848. филозоф па правник, који је провео пет година. др Јован Стејић родом из Арада, био је неколико година лекар Књажев у Србији, па лекар у Земуну, где се бавио књижевношћу 1833. године Архимандрит Герасим Стојковић родом из Арада, је био професор београдске Богословије, па 1853. године настојатељ манастира Манасије. Постојало је 1869. године Српска омладинска дружина "Цвет" у Араду.

Из ове средине потекле су читаве уметничке династије: Тенецки, Алексићи, Јанићи, Табаковићи и породица Поповића-пл. Текелија.

Становништво[уреди]

Демографија
1977. 1992. 2002. 2011.
171.193 190.114 172.827 159.074

Арад има 172.827 становника, од тога су били:

По попису из 1910. године имао је 63.166 становника, од којих је било Срба 1.816, Румуна 10.729, Мађара 46.085. 1720. године било је у Араду 414 пописаних домова, од којих је било српских 162, румунских 177, мађарских 35.

Градске знаменитости[уреди]

Средиште Арада је очувало дух прошлих времена и у њему се налази неколико тргова и паркова, окружених старим палатама, здањима и црквама. Велики број су дела Милана Табаковића:

  • Миноритска црква
  • Палата Арадско-чанадске железничке дирекције
  • Најманова палата
  • Трговачка школа
  • Индустријско-народна банка
  • Фелдесова палата
  • Породична кућа Табаковићевих

остала архитектонски вредна здања Арада су:

  • Окружна већница, подигнута 1865. године, у стилу фламанске неоренесансе, арх. Пекар Франциск
  • Палата културе, саграђена у еклектичком стилу 1913. год.; арх. Лудовик Сантаи
  • Државно позориште из 1874. године у духу неокласицизма; арх. Антон Чиглер
  • Споменик стрељаним мађарским генералима.
  • Румунска православна црква са иконостасом Николе Алексића
  • Српска православна црква (1702) у којој је сахрањен Сава Текелија,[9] а иконостас такође дело Николе Алексића

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. „Recensământul Populației și al Locuințelor 2002 - populația unităților administrative pe etnii”. Kulturális Innovációs Alapítvány (KIA.hu - Fundația Culturală pentru Inovație). Приступљено 6. 8. 2013. 
  2. „Tab8. Populația stabilă după etnie – județe, municipii, orașe, comune”. Institutul Național de Statistică din România. јул 2013. Приступљено 5. 8. 2013. 
  3. "Гласник друштва српске словесности", Београд 1875. године
  4. Фенелон: "Прикљученија Телемака сина Улисева", превод, Беч 1814. године
  5. Јован Берић: "Притце либо сравнителне беседе", Будим 1831. године
  6. "Србски летопис", Пешта 1843. године
  7. "Мале новине", Београд 1889. године
  8. "Мале новине", Београд 1902. године
  9. У Араду остало само 800 Срба („Вечерње новости“, 18. октобар 2013)

Литература[уреди]

Галерија слика[уреди]

Спољашње везе[уреди]