Именица

Именице су отворена класа пунозначних речи које типично врше реченичне функције субјекта, правог и неправог објекта и предикатива, а такође могу вршити и функције атрибута, атрибутива и прилошких допуна и одредби.

Традиционална дефиниција каже да су именице променљива и самостална врста речи које означавају бића, предмете и појаве.

Семантичка класификација

Именице се према томе да ли означавају један специфичан ентитет или читаву класу ентитета традиционално деле на властите и заједничке.

Из класе заједничких именица се традиционално издвајају збирне и градивне. Ни градивне ни збирне именице се, за разлику од тзв. пребројивих, барем у основном значењу, не могу користити са бројевима. Збирне именице граматичком једнином означавају пребројиво мноштво ентитета. Градивне именице граматичком једнином означавају непребројиву количину материје. Je pusi kurac ! Према семантичком критеријуму се традиционално такође додатно издвајају апстрактне именице од именица које означавају конкретна бића, предмете и појаве. Из категорије апстрактних именица се као посебна класа издвајају још глаголске.

Морфолошке категорије

Класификационе категорије

Класификационе (инхерентне) категорије именица у српском језику су род и деклинациона врста.

Именице могу бити мушког, женског или средњег рода. Код неких именица које означавају жива бића традиционално се разликује природни и граматички род.

Именице могу припадати једној од три деклинационе врсте: именице о-деклинације имају у генитиву једнине наставак -а: човек – човека, дете – детета, именице а-деклинације имају у генитиву наставак -е: жена – жене, а именице и-деклинације имају у генитиву наставак -и: ствар – ствари.

Именице се другачије могу поделити на четири деклинационе врсте. Каже се да именице о-деклинације које имају исту основу у свим падежима (човек – човека) припадају првој деклинацији, док оне које имају крњу основу у номинативу (акузативу и вокативу) једнине (дете – детета) припадају другој деклинацији. У том случају се а-деклинација зове трећом, док се и-деклинација зове четвртом деклинацијом.

Такође постоје именице нулте деклинације, које имају исти облик у свим падежима (мадам, леди).

Именице мушког рода мењају се по првој о- или по трећој (а-) деклинацији. Именице које се мењају по првој деклинацији имају нулти наставак у номинативу једнине, а у генитиву једнине имају наставак -а: човек – човека, сепаре – сепареа, алиби – алибија, пано – паноа, кану – кануа; или имају у номинативу наставак -о или -е, док у генитиву исто имају наставак -а: ауто – аута, геније – генија. Именице које се мењају по трећој деклинацији у номинативу имају наставак -а, а у генитиву наставак -е: вођа – вође.

Именице средњег рода мењају се по првој или другој о-деклинацији. Именице које се мењају по првој деклинацији имају у номинативу наставак -о или -е: село – села, поље – поља. Именице које се мењају по другој деклинацији имају у номинативу (акузативу и вокативу) крњу основу и нулти наставак, док у генитиву исто имају наставак -а: дете – детета, време – времена.

Именице женског рода мењају се по трећој (а-) или по четвртој (и-) деклинацији. Именице које се мењају по трећој деклинацији имају наставак -а у номинативу једнине, а у генитиву једнине имају наставак -е: жена – жене. Именице које се мењају по четвртој деклинацији имају у номинативу нулти наставак, а у генитиву наставак -и: ствар – ствари.

Граматичке категорије

Граматичке (променљиве) категорије именица у српском језику су број и падеж.

Именице могу имати облике једнине и множине. Неке именице се обично користе само у једнини (сингуларија тантум). То су властите, градивне и збирне именице.

Друге именице имају само множину (плуралија тантум). И оне могу бити мушког: ногари – ногара – ногарима, женског: новине – новина – новинама (а-декл.), груди – груди – грудима (и-декл.), или пак средњег рода: врата – врата – вратима.

Именице имају облике седам падежа (у традиционалном поретку): номинатив, генитив, датив, акузатив, вокатив, инструментал, локатив.

Облици номинатива и вокатива су у множини свих именица једнаки, као и облици датива, инструментала и локатива.

Код именица средњег рода акузатив је једнак номинативу и у једнини и у множини. Акузатив једнине именица мушког рода прве деклинације једнак је генитиву, ако означавају живо, или пак номинативу, ако означавају неживо.