Пољско-литванска унија
 | Овом чланку потребни су додатни извори због проверљивости. |
Пољско-литванска унија (пољ. Unia polsko-litewska) је назив за персоналну унију, а потом и за државну заједницу коју су сачињавале две европске државе, Краљевина Пољска и Велика кнежевина Литванија. Унија се развијала постепено, путем склапања низа међудржавних уговора. Првобитна персонална унија између Пољске и Литваније настала је од 1385. године, удајом пољске принцезе и престолонаследнице Јадвиге за литванског кнеза који је тиме постао и пољски краљ, под именом Владислав II Јагело. У наредном периоду, везе између Пољске и Литваније су постепено јачали, путем склапања међусобних уговора. Тај процес је 1569. године довео до формирања Државне заједнице Пољске и Литваније, која је постојала све до 1795. године.[1]
Пољско-литвански уговори
[уреди | уреди извор]- 1385 — Унија из Крева
- 1401 — Унија из Вилњуса и Радома — Литванија пристаје на широку аутономију под великим војводом Витаутасом, док је суверен Владислав II Јагело
- 1413 — Унија из Хродла
- 1432. (1432—34) — Унија из Гродна
- 1499 — Унија из Кракова и Вилњуса
- 1501 — Унија из Мјелника
- 1. јул 1569. — закључена „Лублинска унија“ — Стварање Државне заједнице Пољске и Литваније
- 3. мај 1791. — Устав од 3. маја 1791. — привремена унитаризација државне заједнице
- 1795. — Трећа подела Пољске — крај државности и подела територије
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]Литература
[уреди | уреди извор]- Litwin, Henryk (1987). . „Catholicization among the Ruthenian Nobility and Assimilation Processes in the Ukraine during the Years 1569-1648” (PDF). Acta Poloniae Historica. 55: 57—83.
- Frost, Robert (2015). The Oxford History of Poland-Lithuania, Volume I: The Making of the Polish-Lithuanian Union, 1385-1569. Oxford: : Oxford University Press.
