Право и правда

С Википедије, слободне енциклопедије
Право и правда
Prawo i Sprawiedliwość
Prawo i Sprawiedliwość wordmark.svg
ВођаЈарослав Качињски
ОснивачиЛех Качињски и Јарослав Качињски
Парламентарни лидерРизалд Терецки
Основана13. јун 2001.
СедиштеВаршава
 Пољска
Број чланова  (2020)око 40.000
Идеологија
Политичка позицијаДесница[11]
Религијакатолицизам
Европска странкаЕвропски конзервативци и реформисти
Боје     плава
     црвена
Сејм (парламент)
197 / 460
Сенат
44 / 100
Европски парламент
16 / 51
Веб-сајт
www.pis.org.pl

Право и правда (пољ. Prawo i Sprawiedliwość, скраћено PiS) је десничарска национално-конзервативна политичка партија у Пољској. У суду је регистрована 13. јуна 2001. године. Вођа партије је Јарослав Качињски.

Програм[уреди | уреди извор]

Ова партија се залаже за већа права жртвама кривичних дела и пооштравање казни преступницима, посебно за преступе који угрожавају нечиј живот, здравље и имање.

Подржава стварање Антикорупцијске канцеларије и објављивање имовинских карти политичара у јавности. Партија подржава прикључење Европској унији, а по политичким убеђењима је проамеричка.

Партија се противи: легализацији еутаназије, побачаја, регистрацији хомосексуалних бракова, као и легализацији „лаких дрога“.

Право и правда се залаже за: поновно увођење смртне казне, задржавање бесплатног школовања у основним, средњим и вишим државним школама, бесплатну здравствену службу, лустрацију политичких иметака, као и објављивање назива свих тајних агената специјалних служби у Пољској за време комунизма.

Економски програм[уреди | уреди извор]

У економском погледу партија има програм који се може окарактерисати као леви центар, Залаже се за социјалну сигурност, и интервенцију државе у оквиру тржишне економије.

Резултати на изборима[уреди | уреди извор]

Подршка ПиС-у на парламентарним изборима 2007. године

На парламентарним изборима у Пољској, одржаним 21. октобра 2007. године Право и правда је освојила 32,11% гласова што је партији донело 166 посланичких места у Сејму.

На изборима за Европски парламент 13. јуна 2004, године ПиС је добио 12,67% гласова и освојио 7 мандата у Европском парламенту.

У првом кругу избора за председника Републике 9. октобра 2005. године, за Леха Качињског је гласало 4.947.927 гласача (33,10%). Са овим резултатом Качињски се нашао на другом месту. У другом кругу избора од 23. октобра Лех Качињски је победио и постао нови председник Пољске.

На парламентарним изборима у Пољској одржаним 25. октобра 2015. године Право и правда је освојила 37,6% гласова, што је партији донело апсолутну већину од 235 посланичких места у Сејму.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Hloušek, Vít; Kopeček, Lubomír (2010), Origin, Ideology and Transformation of Political Parties: East-Central and Western Europe Compared, Ashgate, стр. 196 
  2. ^ Nordsieck, Wolfram (2019). „Poland”. Parties and Elections in Europe. Приступљено 28. 11. 2019. 
  3. ^ а б „How the Catholic Church ties in to Poland's judicial reform”. dw.com. Deutsche Welle. 24. 7. 2017. 
  4. ^ Dudzińska, Agnieszka; Kotnarowski, Michał (24. 7. 2019). „Imaginary Muslims: How the Polish right frames Islam”. brookings.edu. Brookings. 
  5. ^ Henceroth, Nathan (2019). „Open Society Foundations”. Ур.: Ainsworth, Scott H.; Harward, Brian M. Political Groups, Parties, and Organizations that Shaped America. ABC-CLIO. стр. 739. 
  6. ^ Sozańska, Dominika. „Chreeścijańska demokracja w Polsce” (PDF). core.ac.uk (на језику: Polish). Krakow Academy. 
  7. ^ „Family, faith, flag: the religious right and the battle for Poland's soul”. The Guardian. 5. 10. 2019. 
  8. ^ Vasilopoulou, Sofia (2018). „The Radical Right and Euroskepticism”. Ур.: Rydgren, Jens. The Oxford Handbook of the Radical Right (на језику: енглески). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-027455-9. 
  9. ^ Guerra, Simona (2020). „The Historical Roots of Euroscepticism in Poland”. Euroscepticisms: The Historical Roots of a Political Challenge (на језику: енглески). Brill. ISBN 978-90-04-42125-7. 
  10. ^ Lázár, Nóra (2015). „Euroscepticism in Hungary and Poland: a Comparative Analysis of Jobbik and the Law and Justice Parties”. Politeja – Pismo Wydziału Studiów Międzynarodowych i Politycznych Uniwersytetu Jagiellońskiego (на језику: енглески). 12 (33): 215—233. ISSN 1733-6716. doi:10.12797/Politeja.12.2015.33.11. 
  11. ^

Литература[уреди | уреди извор]

  • Hloušek, Vít; Kopeček, Lubomír (2010). Origin, Ideology and Transformation of Political Parties: East-Central and Western Europe Compared. Ashgate. стр. 196. 
  • Hloušek, Vít; Kopeček, Lubomír (2010). Origin, Ideology and Transformation of Political Parties: East-Central and Western Europe Compared. Ashgate. стр. 196. 
  • Ramet, Sabrina P. (2010). Central and Southeast European Politics Since 1989. Cambridge University Press. стр. 80. Приступљено 22. 5. 2013. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]