Право и правда
Право и правда Prawo i Sprawiedliwość | |
|---|---|
| Вођа | Јарослав Качињски |
| Оснивачи | Лех Качињски и Јарослав Качињски |
| Парламентарни лидер | Ризалд Терецки |
| Основана | 13. јун 2001. |
| Седиште | Варшава Пољска |
| Број чланова (2020) | око 40.000 |
| Идеологија | |
| Политичка позиција | Десница[11] |
| Религија | Католицизам |
| Европска странка | Европски конзервативци и реформисти |
| Боје | плава црвена |
| Сејм (парламент) | 197 / 460
|
| Сенат | 44 / 100
|
| Европски парламент | 16 / 51
|
| Веб-сајт | |
| www | |
Право и правда (пољ. Prawo i Sprawiedliwość, скраћено PiS) је десничарска национално-конзервативна политичка партија у Пољској. У суду је регистрована 13. јуна 2001. године. Вођа партије је Јарослав Качињски.
Програм[уреди | уреди извор]
Ова партија се залаже за већа права жртвама кривичних дела и пооштравање казни преступницима, посебно за преступе који угрожавају нечиј живот, здравље и имање.
Подржава стварање Антикорупцијске канцеларије и објављивање имовинских карти политичара у јавности. Партија подржава прикључење Европској унији, а по политичким убеђењима је проамеричка.
Партија се противи: легализацији еутаназије, побачаја, регистрацији хомосексуалних бракова, као и легализацији „лаких дрога“.
Право и правда се залаже за: поновно увођење смртне казне, задржавање бесплатног школовања у основним, средњим и вишим државним школама, бесплатну здравствену службу, лустрацију политичких иметака, као и објављивање назива свих тајних агената специјалних служби у Пољској за време комунизма.
Економски програм[уреди | уреди извор]
У економском погледу партија има програм који се може окарактерисати као леви центар, Залаже се за социјалну сигурност, и интервенцију државе у оквиру тржишне економије.
Резултати на изборима[уреди | уреди извор]
На парламентарним изборима у Пољској, одржаним 21. октобра 2007. године, Право и правда је освојила 32,11% гласова што је партији донело 166 посланичких места у Сејму.
На изборима за Европски парламент 13. јуна 2004. ПиС је добио 12,67% гласова и освојио 7 мандата у Европском парламенту.
У првом кругу избора за председника Републике 9. октобра 2005. године за Леха Качињског је гласало 4.947.927 гласача (33,10%). С тим резултатом Качињски се нашао на другом месту. У другом кругу избора од 23. октобра Лех Качињски је победио и постао нови председник Пољске.
На парламентарним изборима у Пољској, одржаним 25. октобра 2015. године, Право и правда је освојила 37,6% гласова, што је партији донело апсолутну већину од 235 посланичких места у Сејму.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Hloušek, Vít; Kopeček, Lubomír (2010), Origin, Ideology and Transformation of Political Parties: East-Central and Western Europe Compared, Ashgate, стр. 196
- ^ Nordsieck, Wolfram (2019). „Poland”. Parties and Elections in Europe. Приступљено 28. 11. 2019.
- ^ а б „How the Catholic Church ties in to Poland's judicial reform”. dw.com. Deutsche Welle. 24. 7. 2017.
- ^ Dudzińska, Agnieszka; Kotnarowski, Michał (24. 7. 2019). „Imaginary Muslims: How the Polish right frames Islam”. brookings.edu. Brookings.
- ^ Henceroth, Nathan (2019). „Open Society Foundations”. Ур.: Ainsworth, Scott H.; Harward, Brian M. Political Groups, Parties, and Organizations that Shaped America. ABC-CLIO. стр. 739.
- ^ Sozańska, Dominika. „Chreeścijańska demokracja w Polsce” (PDF). core.ac.uk (на језику: Polish). Krakow Academy.
- ^ „Family, faith, flag: the religious right and the battle for Poland's soul”. The Guardian. 5. 10. 2019.
- ^ Vasilopoulou, Sofia (2018). „The Radical Right and Euroskepticism”. Ур.: Rydgren, Jens. The Oxford Handbook of the Radical Right (на језику: енглески). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-027455-9.
- ^ Guerra, Simona (2020). „The Historical Roots of Euroscepticism in Poland”. Euroscepticisms: The Historical Roots of a Political Challenge (на језику: енглески). Brill. ISBN 978-90-04-42125-7.
- ^ Lázár, Nóra (2015). „Euroscepticism in Hungary and Poland: a Comparative Analysis of Jobbik and the Law and Justice Parties”. Politeja – Pismo Wydziału Studiów Międzynarodowych i Politycznych Uniwersytetu Jagiellońskiego (на језику: енглески). 12 (33): 215—233. ISSN 1733-6716. doi:10.12797/Politeja.12.2015.33.11.
- ^
- Michael Minkenberg (2013). „Between Tradition and Transition: the Central European Radical Right and the New European Order”. Ур.: Christina Schori Liang. Europe for the Europeans: The Foreign and Security Policy of the Populist Radical Right. Ashgate Publishing, Ltd. стр. 261. ISBN 978-1-4094-9825-4.
- Lenka Bustikova (2018). „The Radical Right in Eastern Europe”. Ур.: Jens Rydgren. The Oxford Handbook of the Radical Right. Oxford University Press. стр. 574. ISBN 978-0-19-027455-9.
- Aleks Szczerbiak (2012). Poland Within the European Union: New Awkward Partner Or New Heart of Europe?. Routledge. стр. 1. ISBN 978-0-415-38073-7.
Литература[уреди | уреди извор]
- Hloušek, Vít; Kopeček, Lubomír (2010). Origin, Ideology and Transformation of Political Parties: East-Central and Western Europe Compared. Ashgate. стр. 196.
- Hloušek, Vít; Kopeček, Lubomír (2010). Origin, Ideology and Transformation of Political Parties: East-Central and Western Europe Compared. Ashgate. стр. 196.
- Ramet, Sabrina P. (2010). Central and Southeast European Politics Since 1989. Cambridge University Press. стр. 80. Приступљено 22. 5. 2013.
