Еутаназија

Из Википедије, слободне енциклопедије

Еутаназија (грч. εὐθανασία; "добра смрт": εὖ, eu; "добра" – θάνατος, thanatos; "смрт") је убиство из милосрђа или самилости. Омогућавање лаке и безболне смрти неизлечивим болесницима који трпе неиздрживе болове. Већина правних система то сматра убиством, иако у многим јурисдикцијама лекар може законито да одлучи да не продужи пацијентов живот или да изда лекове који ублажавају бол чак и када скраћују живот пацијента. Удружења која се залажу за закониту еутаназију постоје у многим земљама. Еутаназија може бити:

1. вољна еутаназија када сама особа која жели еутаназију сматра да је њен живот недостојан живљења

2. невољна еутаназија када особа није у стању да одлучи сама да ли жели еутаназију или не.

3. еутаназија против нечије воље када се воља особе уопште не узима у обзир.

Треба направити разлику између еутаназије и потпомогнутог самоубиства. Еутаназија представља чин прекидања нечијег живота од стране лекара, а потпомогнуто самоубиство је када лекар обезбеђује средство којим ће особа сама извршити самоубиство. У првом случају улога лекара активна, а у другом је пасивна. У неким земљама постоје јавне контроверзе око моралних, етичких и правних питања еутаназије. Надлежности где је еутаназија законита обухвата следеће земље: Холандија, Канада,[1] Колумбија, Белгија и Луксембург. Заговорници легализације еутаназије обично налазе оправдање за свој став у постојању терминалних болесника, стављају нагласак на ублажавање патње и очување телесног интегритета, самоопредељења, и личне аутономије.[2] Противници еутаназије заступају став да се данас у ери савремене медицине болови могу елиминисати лековима и хирушким методама.

Еутаназија у Европи[уреди]

У Холандији је 2002. године донет закон који је легализовао еутаназију укључујући и потпомогнуто самоубиство.[3] Овај закон кодификује двадесет година стару конвенцију о непоректању кривичног гоњења над лекрима који су извршили еутаназију у врло специфичним случајевима, под тачно одређеним околностима. Министарство здравља тврди да ова пракса дозвољава особама да достојанствено окончају свој живот након добијања свих типова палијативне неге.[4]

У Белгији је парламент легализовао еутаназију 28.05.2002. године.[5][6] Студија објављена 2010. године каже да они који се најчешчће одлучују за еутаназију су млађи мушкарци, оболели од рака. У скоро свим случајевима забелеежена је неподношљива физичка бол. Еутаназија за пацијенте који нису терминално болести је била ретка.[7][8] Око 1400 случајева годишње, од када је закон ступио на снагу, док је рекордних 1807 случаја забележено у 2013. години.[9][10]

У Луксембургу парламент је изгласао закон који легализује еутаназију 20.02.2008. године. На првом читању 30 од 59 гласова било је за еутаназију. На другом читању 19.03.2009 закон је коначно усвојен, Тако је Луксембург уз Белгију и Холандију постао трећа земља у Европскох унији која је декриминализовала еутаназију. Пацијенти у терминалној фази болести се могу определити за еутаназију након примања одобрења од стране два доктора и панела експерата.[11]

Палијативна нега[уреди]

Палијативна нега представља супротност еутаназији. Према Светској здравственој организацији палијативна нега је активна потпуна брига за болеснике чија болест више не реагује на поступак лечења. Сврха палијативног лечења је постизање најбољег квалитета живота терминално болесних и њихових близњих, и то помоћу контроле бола и контроле осталих симптома болесника те психолошке, социјалне и духовне помоћи. Смрт је саставни део живота, стога квалитет живота до самог достојанственог краја мора бити оптималан и не сме бити повезан са болом и патњом. Чланови породице терминално оболеле особе не смеју имати осећај да су они и њихов најближи напуштени, него да се циљ терапије мења од продужавања живота према квалитету живота. Палијативна нега је брига за болесника у терминалној фази леталне болести, а обухвата контролу и олакшавање физичких симптома, највише бола, одговарајућу његу и прехрану те психолошку и духовну помоћ болеснику и породици.[12]

Религиозна виђења[уреди]

Хришћанско виђење[уреди]

Са аспекта хришћанства еутаназија је потпуно неприхватљив поступак. Према хришћанском учењу, Бог је створио човека по своме обличју (као Личност, а не индивидуалну). Тело човека је храм Духа Светога, те свако угрожавање људског живота уједно представља противљење Божијој вољи, а тиме и прекршај шесте (6) Божије заповести, „не убиј"!

Домаће законодавство[уреди]

Србија[уреди]

Еутаназија у кривичном праву Србије дефинисана је као засебно кривично дело, то јест привилеговани облик убиства. Да би била остварена као таква, потребно је да је учињена из самилости према лицу које је лишено живота због тешког здравственог стања. Поред тога, потребно је да је еутаназија извршена на изричит захтев лица које је лишено живота.

Викицитати „Ко лиши живота пунолетно лице из самилости због тешког здравственог стања у којем се то лице налази, а на његов озбиљан и изричит захтев,казниће се затвором од шест месеци до пет година.”

— Убиство из самилости, члан 117.

Преднацрт Грађанског законика[уреди]

У преднацрту закона каже се да се "право на еутаназију, као право физичког лица на сагласни и добровољни прекид живота може стећи ако се испуне прописани, хумани и медицински услови". У законским оквирима одредили би се ближи услови за еутаназију, док би злоупотреба била основ за кривичну одговорност.

Литература[уреди]

  • Овај чланак, или један његов део, изворно је преузет из књиге Ивана Видановића „Речник социјалног рада” уз одобрење аутора.

Референце[уреди]

  1. „Supreme court gives Parliament 4-month extension on doctor-assisted dying law”. 15 January 2016. Приступљено 28 February 2016. 
  2. Euthanasia and Law in the Netherlands - Page 186, John Griffiths, Alex Bood, Heleen Weyers - 1998
  3. Janssen, André (2002). „The New Regulation of Voluntary Euthanasia and Medically Assisted Suicide in the Netherlands”. Int J Law Policy Family. 16 (2): 260—269. doi:10.1093/lawfam/16.2.260. PMID 16848072. 
  4. discussion of euthanasia on the site of the Dutch ministry of Health, Welfare and Sport
  5. http://www.ejustice.just.fgov.be/cgi/article_body.pl?language=nl&pub_date=2002-06-22&numac=2002009590&caller=summary
  6. Adams M, Nys H (2003). „Comparative reflections on the Belgian Euthanasia Act 2002”. Med Law Rev. 11 (3): 353—76. doi:10.1093/medlaw/11.3.353. PMID 16733879. 
  7. Smets T, Bilsen J, Cohen J, Rurup ML, Deliens L (February 2010). „Legal euthanasia in Belgium: characteristics of all reported euthanasia cases”. Med Care. 48 (2): 187—92. doi:10.1097/MLR.0b013e3181bd4dde. PMID 19890220. 
  8. Aviv, Rachel (22 June 2015). „The Death Treatment”. The New Yorker. Приступљено 19 June 2015. 
  9. AP (16 September 2014). „Belgian convicted killer with 'incurable' psychiatric condition granted right to die”. The Guardian. Приступљено 3 January 2015. 
  10. Tim Porter (3 January 2015). „Belgian serial rapist and murderer Frank Van Den Bleeken 'to be euthanised' in January”. International Business Times. Приступљено 3 January 2015. 
  11. Loi du 16 mars 2009 sur l’euthanasie et l’assistance au suicide
  12. „Палијативна нега”. 


Спољашње везе[уреди]