Први свесловенски конгрес
Први свесловенски конгрес је скуп свих представника Словена у Хабзбуршкој монархији. Одржан је од 2. до 12. јуна 1848. године у Прагу, организовао га је Франтишек Палацки, захтевајући једнака права Словена под аустријском влашћу и федерализацију монархије. Конгрес је окупио 340 делегата Чеха, Словака, Пољака и Хрвата, али иако конгрес није донео трајне резултате, представљао је важан корак у развоју панславизма и идеје словенског јединства и националне солидарности.
Тачан циљ Конгреса није био јасан чак ни на самом почетку. Поред недостатка циља, организатори конференције су се свађали и око формата и дневног реда скупа. Једина важна тачка целог конгреса је био Манифест народима Европе, у коме се прокламује у тражи крај угњетавања словенских народа и једнакост свих народа без обзира на њихову политичку моћ или величину. Ово је била важна тема јер је указивала на неку врсту јединства међу свим словенским народима Европе.
Кад је у фебруару 1848. избила револуција у Паризу, која је срушила монархију и довела до прогласа републике у Француској, заљуљала се из темеља и трошна аустријска зграда. Плануше устанци на све стране. Немачки родољуби сазваше у Франкфурту свенемачки сабор, који је имао јасно да изрази жељу за немачким уједињењем, али не под вођством Аустрије. Као одговор на то дошао је после свесловенски састанак у Прагу, на ком је учествовало и неколико Срба. Иза тих и поред тих манифестација почеше и уличне борбе. Узбуни се чак и лојални царски Беч. Метерних мораде бити жртвован. Али то ипак не смири узавреле духове, нарочито не тамо где је покрет добио не само карактер борбе за уставне слободе, него и за национално ослобођење.[1]
Национални покрет Чеха био је знатно слабији од мађарског и српског. У Прагу се састао Свесловенски конгрес (1848), који је окупио многе познате словенске представнике. На конгресу је, јуна 1848, предложено да заједнички језик словенске књижевности буде старословенски.[2] Међутим, ова идеја није усвојена. Све наде Чеха и осталих окупљених словенских представника покопао је кнез Алфред Виндишгрец бомбардовањем Прага и завођењем војне диктатуре.[3]
“Хеј, Словени” је свесловенска химна писана и компонована за Свесловенски конгрес у Прагу 1848. и била је химна словенству и словенским језицима, па су сви Словени имали своју верзију – препев текста. Српска верзија је такође почињала у похвалом словенском језику и једном Богу: “Језик нама господ даде силан громовит, нико не сме ово благо нама уграбит. Хеј Словени, јоште живи реч наших дедова...”[тражи се извор]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Ћоровић.
- ^ Политика Online - Пиштољи Стевана Книћанина
- ^ Др Радош Љушић, Историја за трећи разред гимназије општег и друштвено-језичког смера, Завод за уџбенике, Београд 2007. стр. 170.
Литература
[уреди | уреди извор]- Ћоровић, Владимир. Историја српског народа. Београд.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Остале | |
