Прокопис Павлопулос
Прокопис Павлопулос | |||||||||||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Лични подаци | |||||||||||||||||||
Датум рођења | 10. јул 1950. | ||||||||||||||||||
Место рођења | Каламата, Краљевина Грчка | ||||||||||||||||||
Држављанство | |||||||||||||||||||
Народност | Грк | ||||||||||||||||||
Професија | политичар, правник, професор | ||||||||||||||||||
Политичка каријера | |||||||||||||||||||
Политичка странка | Нова демократија | ||||||||||||||||||
|
Прокопис Павлопулос (грч. Προκόπης Παυλόπουλος; Каламата, 10. јул 1950) грчки је политичар, професор и правник. За председника Грчке Републике изабран је 18. фебруара 2015.[1]
Биографија
[уреди | уреди извор]Прокопис Павлопулос је рођен у Каламати, на југу Грчке и по образовању је правник. Студирао је на Атинском универзитету, као стипендиста француске владе наставио је студије у Паризу на Сорбони, да би 1977. докторирао у области јавног права. Године 1974. био је секретар привременог председника Грчке Михаила Стасинопулоса, после свргавања Хунте "црних Пуковника" (1967-1974), а после 1979. имао је академску каријеру, предавао је право на Атинском универзитету и радио као правни консултант више компанија. Био је близак сарадник ранијих председника, а у администрацији Константина Караманлиса био је начелник правне службе. Павлопулос је био скупштински посланик 1996-2014, а министар унутрашњих послова био је 2004-2009. године. Павлопулос није био у влади после 2010. године када је земља склапала кредитне програме са Европском унијом, Европском централном банком и Међународним монетарним фондом, иако је у парламенту гласао за законе, у јавним наступима критички се освртао на режим рестриктивне економије.[2]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Prokopis Pavlopulos novi predsednik Grčke, Приступљено 2. 4. 2015.
- ^ Prokopis Pavlopulos - konzervativac, profesor, proevropljanin, Приступљено 2. 4. 2015.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Скопље и Тирана сами поткопавају своје шансе за улазак у ЕУ - интервју („Политика”, 1. октобар 2017)