Пређи на садржај

Псеудотахилит

С Википедије, слободне енциклопедије
Псеудотахилит

Псеудотахилит је кохезивна стакласта или веома финозрна раседна стена која је састављена од изузетно ситнозрног или стакластог матрикса који обично садржи инклузије фрагмената околних стена. Псеудотахилити се обично јављају у облику жица. Црне су боје и стакластог изгледа. Ова стена често има изглед сличан базалтном стаклу, тахилиту, на основу чега је и добила назив. У највећем броју случајева, стакласта маса је комплетно девитрификована у веома финозрни материјал са радијалним или концентричним распоредом кристала. Ова стена обично садржи кристале са текстурама мржњења, које указују на то да су кристали тек почели да кристалишу из растопа[1][2].

Настанак

[уреди | уреди извор]

Сеизмичко раседање

[уреди | уреди извор]

Псеудотахилит је стена која се обично јавља или дуж раседних површи, често као матрикс брече, или као жична стена у зидовима раседних блокова. У највећем броју случајева постоје добри показатељи да се псеудотахилит формира фрикционим стапањем околних стена током брзог кретања по раседу које узрокује и сеизмички догађај (земљотрес)[3] Због овога се ова стена назива и фосилом земљотреса[4]. Због овога се ова стена назива и фосилом земљотреса. Дебљина зоне псеудотахилита обично може да послужи за одређивање магнитуде раседања и генерално гледано и магнитуде палеосеизмичког догађаја.

Клизишта

[уреди | уреди извор]

Псеудотахилити се такође могу наћи и у основи неких великих клизишта[5], што указује на то да се ове стене могу формирати и кретањем већих кохерентних блокова.

Импактне структуре

[уреди | уреди извор]

Псеудотахилит такође може да се формира и уз импактне структуре, као што су кратери. Током импактног догађаја, стапање је део ефеката шок метатморфизма[6]. Жице псеудотахилита које настају на овај начин су много веће него оне које се формирају дуж раседа. За њих се сматра да се стварају фрикционим ефектима на дну кратера и испод самог кратера током иницијалне компресионе фазе импакта и пратећег формирања централног издигнућа[7].

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Maddock, R.H. (1983) Melt origin of fault-generated pseudotachylites demonstrated by textures. Geology. . 11 (6): 105—108 http://geology.geoscienceworld.org/cgi/content/abstract/11/2/105.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  2. ^ Trouw, R.A.J., C.W. Passchier, and D.J. Wiersma. Atlas of Mylonites- and related microstructures. Springer-Verlag, Berlin, Germany. 2010. ISBN 978-3-642-03607-1. стр. 322.
  3. ^ Sibson, R.H., 1975. Generation of pseudotachylite by ancient seismic faulting. Geophysical Journal of the Royal Astronomical Society 43, 775– 794.[мртва веза]
  4. ^ Lin 2007, стр. 348
  5. ^ „Legros, F., Cantagrel, J-M. & Devouard, B. 2000. Pseudotachylyte (Frictionite) at the Base of the Arequipa Volcanic Landslide Deposit (Peru): Implications for Emplacement Mechanisms. The Journal of Geology, volume 108. стр. 601-611.”. doi:10.1086/314421. 
  6. ^ Spray, J.G. 1998. Localized shock- and friction-induced melting in response to hypervelocity impact. Journal of the Geological Society, London, Special Publication, 140, 195-204.
  7. ^ Chapter 5 of the online book, French, B.M. 1998. Traces of Catastrophe, A handbook of shock-metamorphic effects in terrestrial meteorite impact structures, Lunar and Planetary Institute 120pp.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]