Радисав Станојловић
| Радисав Станојловић | |
|---|---|
 Радисав Станојловић (први здесна), 1918. | |
| Датум рођења | 14. фебруар 1873. |
| Место рођења | Вукосавци Краљевина Србија |
| Датум смрти | 27. август 1931. (58 год.) |
| Место смрти | Марибор Краљевина Југославија |
| Године службе | 1900 — 1931. |
| Чин | Армијски генерал |
Радисав Ј. Станојловић (14. фебруар 1873 — 27. август 1931) је био српски официр и југословенски генерал. Од 1923. до 1927. године је био начелник Одељења за ваздухопловство Министарства војске и морнарице, а од 1927. до 1930. године је био Командант ваздухопловства Краљевине СХС/Југославије. Веома је заслужан за развој и модернизацију Југословенског војног и цивилног ваздухопловства..[тражи се извор]
Биографија[уреди | уреди извор]
Радисав Ј. Станојловић је рођен у селу Вукосавци (Aранђеловац). Основну школу је завршио у родном месту, а нижу и вишу школу Војне академије завршио је у Београду. Од војних школа завршио је и генералштабну припрему. После завршене војне академије био је распоређен у инжењерију Српске војске. Био је један од учесника Мајског преврата 1903. године, у коме је имао задатак да од динамита који је донет из Ниша, у канцеларији Главног генералштаба, где је радио као приправник, направи патроне којима ће бити срушена врата у двору.[1] Прославио се у Балканским ратовима и Првом светском рату. Након Првог светског рата свим својим потенцијалима се укључио у организацију и побољшање оружаних снага нове државе. Службовао је у инжењерији и ваздухопловству, а највиши чин који је имао је био чин армијског ђенерала. За време његовог руковођења ваздухопловством модернизовани су постојећи аеродроми и изгрђени нови, формирано је и стабилизовано ваздухопловно школство, створена солидна кадровска основа, ваздухопловство је опремљено новим модерним авионима, подстакао је развој домаће ваздухопловне индустрије и ваздзхопловство довео на ниво самосталног рода војске. Преминуо је на службеном путу у Марибору 27. августа 1931. године. Иза њега је остало троје деце, два сина такође официра југословенске војске и једна кћер.[2][3]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Милан Ж. Живановић, Пуковник Апис, Солунски процес, хиљаду девесто седамнаесте, Београд: Српска академија наука, 1955, стр 662
- ^ Микић 1933.
- ^ Димитријевић 2012.
Литература[уреди | уреди извор]
- Микић, Сава Ј. (1933). Историја југословенског ваздухопловства. Београд: Штампарија Драг. Грегорић.
- Димитријевић, Бојан; Миладиновић П.; Мицевски М. (2012). Краљевско ваздухопловство - Војно ваздухопловство Краљевине СХС/Југославије 1918-1944. Београд: Институт за савремену историју. ISBN 978-86-7403-169-8.
- Циглић, Борис (2009). Крила Србије: Ваздухопловна команда и авијатика српске војске 1912–1920. Београд: Инфинитас д.о.о. ISBN 978-86-6045-005-2.
- Војна енциклопедија - Друго издање, (1978), Књига 9., Станојловић Радисав. стр. 143.
- Драган Алексић, Небојша Ђокић, Француски ваздухоплови у наоружању војске и морнарице Краљевине Југославије, Београд, Институт за новију историју Србије,
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Детаљније о Радисав Станојловић на страници [1], Ваздухопловне традиције Србије]
