Радна бригада

Из Википедије, слободне енциклопедије
Бригадири, у униформама и ознакама на рукаву - Студентска радна бригада "Јован Поповић", четврта чета, на изградњи пута Вукова родна кућа - манастир Троноша, Лозница 1964

Радна бригада је била јединица слична војној јединици која је учествовала на Омладинским радним акцијама у СФР Југославији. Постојање радних бригада је било актуелно од завршетка Другог светског рата па до средине осамдесетих година 20. века.

Бригада је у почетку имала обично око 100 бригадира и била је подељена на четири чете. Учесници радних акција - бригадири су долазили на радне акције искључиво добровољно.

Бигадом је командовао командант, а четама командири.

Командант је био на челу бригадног штаба. Штаб се састојао од више чланова штаба за различите активности: за санитет, за курсеве вожње, за културу, за трасу ...

Свака бригада је имала своју заставу, црвене боје на којој су била извежен назив бригаде са грбом. Бригадна застава се чувала као највећа светиња, није смела да покисне и једна од „забава“ на акцијама је била међусобна „крађа“ застава.

Формирање[уреди]

Значке учесника радне акције изградња пута од Вукове куће до манастира Троноше

Нарочито у свом зачетку радне бригаде су дале велики допринос, после рата, изградњи разрушене земље. Радне акције и радне бригаде су формиране одмах после Другог светског рата у Југославији. Једна од првих акција је било сечење дрвета за грађане Београда на Црном Врху. Иако су били чувани, били су и убијани од стране одметнутих четника.

Са временом улога бригада у радовима и изградњи је била све мања јер је механизација преузимала кључне радове, али функција им се мењала у смислу изградње другарства и "Братства и Јединства".

Примера ради 1963. године када је у катастрофалном земљотресу готово уништено Скопље, многе бригаде из целе земље су одлазиле у Скопље ради разчишћавања рушевина и помоћи становништву.

Постојале су „савезне” радне акције (нпр. Ауто-пут „Братство и Јединство”, ОРА Морава, ОРА Нови Београд...) и локалне (нпр. уређење Аде Циганлије), које су у зависности од значаја, била финансирана од државе или локалне управе.

Сваких десет дана-„декада” главни штаб радне акције је додељивао признања бригадама које су биле успешне у остваривању планова.

На крају акције (обично месец дана) на четним конференцијама, јавно и демократски су дељена одличја "Ударничке значке“ и остала признања.

Види још[уреди]