Родолфо Грацијани

С Википедије, слободне енциклопедије
Родолфо Грацијани
Маршал Родолфо Грацијани 1940.
Лични подаци
Датум рођења(1882-08-11)11. август 1882.
Место рођењаФилетино, Краљевина Италија
Датум смрти11. јануар 1955.(1955-01-11) (72 год.)
Место смртиРим, Италија
Војна каријера
Служба1903–1945.
ВојскаКраљевина Италија
 Италијанска Социјална Република
ЧинМаршал
Јединицаиталијанске колонијалне трупе
Учешће у ратовимаДруги италијанско-абисински рат
Други светски рат

Родолфо Грацијани (итал. Rodolfo Graziani; 11. август 1882 — 11. јануара 1955) био је маршал италијанске војске.

Каријера[уреди | уреди извор]

Увод[уреди | уреди извор]

Од 1908. служио је као официр у италијанским колонијалним трупама. У италијанској колонијалној експанзији у Африци учествовао је у покоравању Триполитаније (1921-1929) и гушењу устанка домородаца у Киренајки (1932). Од 1935. био је гувернер Сомалије.[1]

Етиопија[уреди | уреди извор]

У Другом италијанско-абисинском рату (1935-1936) командовао је италијанском армијом која је наступала из Сомалије, а потом од маја 1936. до новембра 1937. био је поткраљ Етиопије. На тим дужностима испољио је безобзирну суровост према локалном становништву. После неуспелог атентата извршеног на њега, 19. фебруара 1937, италијанске окупационе трупе у Адис Абеби убиле су 30.000 људи у тродневном покољу.[1]

Други светски рат[уреди | уреди извор]

Крајем 1939. постао је начелник Генералштаба КоВ; на тој дужности израдио је план напада на Југославију.[1]

Северна Африка[уреди | уреди извор]

Од јула 1940. командовао је италијанским трупама против британских снага у северној Африци. Иако бројно и технички вишеструко надмоћан, изгубио је за непуна два месеца (18. децембра 1940-6. фебруара 1941) читаву Киренајку, после чега је смењен (Операција Компас).[1]

Мусолинијев министар[уреди | уреди извор]

После капитулације Италије 8. септембра 1943. био је министар у фашистичкој Италијанској Социјалној Републици (ита. Republica Sociale Italiana), коју је формирао Мусолини под заштитом Немаца у северној Италији. Заробљен је 1. маја 1945. и изручен Италији.[1]

После рата[уреди | уреди извор]

Осуђен је 1950. на 19 година затвора, али је убрзо амнестиран. Од 1952. био је један од вођа неофашистичког покрета. Написао је аутобиографско дело Ho difeso la patria (Милано, 1947) у коме оправдава своје поступке и брани фашизам.[1]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ Гажевић, Никола (1974). Војна енциклопедија (том 3). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 251. 

Литература[уреди | уреди извор]